Podigao je prašinu pre 20 godina, a sad dobija svoj drugi deo: Šta nas sve čeka u nastavku filma „Stradanje Isusovo“

Čitajući oskudne informacije koje se trenutno mogu naći o nadolazećem projektu Mela Gibsona, o samom filmu – njegovom pretpostavljenom sižeu, radnji, idejnom ili filozofskom usmerenju – veoma malo toga možemo sa sigurnošću reći, piše index.hr.

Nekima su odmah zasmetale određene stvari – šta nova priča uopšte ima da doda, ako je Hrist već stradao na krstu, a zatim, u kratkoj završnoj sceni originalnog filma iz 2004, vaskrsao? Šta se to dešavalo između smrti i vaskrsenja, što je dovoljno sadržajno i pogodno da bi obezbedilo čvrstu dramsku strukturu i zaslužilo da bude ispričano na filmu?

S druge strane, pojedinci negoduju i zbog vesti da će Džim Kavizel, sada već pedesetšestogodišnjak, ponovo igrati Isusa. Nekima smeta što je prestar, ali naravno – smeta i to što je belac, što je u i dalje „woke“ Holivudu veliki tabu. I na kraju, imamo samog majstora – Mela Gibsona – odavno amnestiranog, a opet nekako uvek sumnjivog.

Na stranu svi Melovi gresi iz prošlosti (a ima ih), pravo pitanje za filmofile je: ima li stari majstor još jedan veliki film u rukavu, ili je pregoreo, pa je i ovaj “passion project” (namerno duhovito) možda poslednji ekser koji će zakucati u svoj sopstveni krst (opet namerno)?

No, hajde da krenemo redom u razmišljanju.

Dakle – ima li još nešto da se vidi? I te kako. Možda čak i više nego što je prvi film imao da kaže.

Ako je tema prvog dela bila Hristova stradalnička smrt, svaki gledalac je makar putem filmske magije mogao da prisustvuje tom događaju. Ovaj drugi film pruža mogućnost da se uđe u prostor koji u Svetom pismu zauzima svega nekoliko pasusa, ali koji je idejno i filozofski izuzetno moćan – i može vas opsesivno zaintrigirati ako o njemu dublje razmislite.

Šta se zapravo dešava u ona nepuna tri dana između Velikog petka i Uskrsa?

Mel Gibson je u jednom intervjuu nagovestio da će film prikazati sve – od pada anđela pa do smrti poslednjeg apostola.

U nekim člancima navodi se da će se radnja, s jedne strane, fokusirati na likove grešnika poput Pilata, Kajafe i Jude, kao i na spletke u Herodovoj palati. S druge strane, videćemo i apostole, njegove učenike, u periodu tuge, straha i iščekivanja čuda.

S obzirom na to da već znamo njihovu prošlost i mučeničku budućnost, biće vrlo zanimljivo videti kako će scenario da obradi njihova psihološka stanja u ta presudna 48 sata za hrišćanstvo.

Na onoj drugoj, vanzemaljskoj strani, desio se i tajanstveni silazak Hrista u Had, što se u tumačenjima često navodi kao „silazak u zemlju mrtvih“ ili „u pakao“. Tu dolazi do polemike – da li se radi o mestu gde borave duše preminulih, ili bukvalno o paklu u kojem prebivaju pali anđeli pod vođstvom Satane?

Prema Gibsonovim rečima, deluje da se opredelio za ovu drugu, teološki možda manje prihvatljivu, ali idejno i vizuelno daleko uzbudljiviju opciju.

Poslednji apostol, kog Gibson pominje, jeste Jovan, jedini koji nije umro mučeničkom smrću, već u dubokoj starosti. On je autor poslednje knjige Biblije – Otkrivenja – mističnog i apokaliptičnog teksta o kraju sveta i drugom Hristovom dolasku.

To znači da bismo mogli videti uvodne ili završne scene koje prate njegove poslednje dane, uz sećanja na period uskrsenja, pa čak i delove vizija koje su pretočene u Apokalipsu. Spominjanje „pada anđela“ u intervjuima to dodatno sugeriše.

Jedan od najuverljivijih filmskih Isusa

Što se tiče Kavizela – rasprave su besmislene. Ne treba ni pominjati koliko glumaca je bilo premlado ili prestaro za neku ulogu. Kad je u pitanju ovakva priča, jasno je da fizički izgled i duhovna snaga nisu ista stvar. Da ima i 70 godina – to ne bi bilo presudno.

Kavizel je stvorio jednog od najuverljivijih filmskih Hristosa i nema nijednog ozbiljnog razloga da mu se ta uloga danas, sa ili bez CGI „podmlađivanja“, ne vrati.

A rasprava o rasi je još besmislenija. Da, Isus je verovatno imao tamniju kožu i izraženije semitske crte, ali ako ćemo se baviti površinskim detaljima umesto suštinom – nigde nećemo stići. Suština je u duhu, ne u pigmentu, smatraju na index.hr.

Mel Gibson kao „poslednji vernik Holivuda“?

To je čovek koji nam je dao Hrabro srce i Apokalipto. To je autor za koga je i South Park jednom rekao: „Možete mu zameriti svašta, ali ne i da ne zna strukturu filma.“ To je neko čiji je “projekat Pasija” zaista bio pasija – i u smislu strasti i u smislu stradanja.

Pa čak i da novi film ne bude ništa posebno – Gibson deluje kao da je rođen da ispriča jednu dublju, nebesku priču koja je 2004. bila tek nagoveštena. Setimo se samo onog fantastičnog prikaza Lucifera u prvom filmu.

„To je trip na acidu… nalazimo se na drugom mestu, u drugom svetu“, rekao je zagonetno Mel, nagoveštavajući ono što nas čeka.

I kad spojimo samo par ovih kriptičnih naznaka sa njegovim imenom i filmografijom – teško je ne poverovati da nas čeka nešto veliko. Postoje mesta na koja se film već dugo ne usuđuje da ide, osim u banalne holivudske spektakle.

Ne moramo biti vernici da bismo ovo želeli da gledamo ili da bismo u tome uživali. Ali hrišćanstvo jeste deo nas, deo naše istorije i naše kulture. I ako postoji još neko, pa makar i u „gradu palih anđela“, ko u to veruje i pristupa toj temi s verom i strašću – dužni smo mu da poželimo svu sreću.

Ako ne zbog vere – onda bar zbog te strasti. Jer čitav svet striming servisa, bioskopskog repertoara, pa ponekad i naši životi – vrište za nečim što danas najviše nedostaje.