Tanja Damljanović Konli: „Bez humanizma, arhitektura je samo gomila betona“

Pod nazivom „Skrivene autorke modernosti“, ovaj seminar osvetljava umetnice, dizajnerke enterijera i arhitektkinje koje su često stvarale iz senke, bez priznanja, ali s dubokim uticajem na arhitektonsku kulturu.

O ovoj temi, kao i o dubljim pitanjima uloge žena, humanizma i arhitektonskog nasleđa, razgovaramo sa Tanjom Damljanović Konli, predsednicom organizacije Docomomo Srbija i beskompromisnom glasnicom arhitektonske svesti u regionu.

Koji su bili ključni doprinosi žena arhitektkinja u modernizmu – i zašto ih tako retko vidimo?

– I dan-danas vodimo borbu da se priznaju žene koje su stvarale – smelo, tiho i često nevidljivo – još i pre modernističkog pokreta. Prvi talas priznanja dolazi tek s Arts-and-Crafts i Deutscher Werkbund pokretima krajem 19. i početkom 20. veka. A kad se razgrne mit o Misu van der Roju, otkriva se i Lili Rajh – njegova bliska saradnica, zapravo ključna autorka mnogih enterijerskih rešenja, uključujući i čuvenu „Misovu fotelju“.

Slično važi za Margaretu Šite-Lihocki, tvorca „Frankfurtske kuhinje“.

Ironično, sama je jednom izjavila: „Da sam znala da ću ceo život pričati o toj prokletoj kujni – nikad je ne bih napravila.”

Dugo je arhitektura „dodeljena“ ženama samo kroz enterijer, čistoću i efikasnost. Mnoge su stvarale u senci muškaraca – kao supruge, zaposlene u biroima, bez potpisa. Tek osamdesetih se pojavljuje Zaha Hadid, kao kometa koja remeti isključivo muški panteon arhitektonskih „zvezda“. Ali ni njen rad se danas više ne dovodi u vezu sa „ženstvenošću“ – kao da je i ta dimenzija progutana.

A šta je bilo specifično za ovdašnji, jugoslovenski kontekst?

– Jedna od retkih pozitivnih posledica komunističke revolucije bila je – verovali ili ne – realna ženska ravnopravnost. Pravo glasa, školovanje, zapošljavanje… sve ono što je ženama vekovima bilo uskraćeno. To je bio ogroman iskorak u odnosu na večni „usud“ žene — od Eve do danas. I zamislite, Srbija je imala i svoju pionirku arhitekture – Jelisavetu Načić. Bez muškog potpisa, bez senke sumnje. Ravnopravna na svetskoj listi ženskih arhitekata s kraja 19. i početka 20. veka.
A danas? Danas se žene često bore jedna protiv druge — ali ne na gradilištu, već botoksima, usnama, strukovima i zadnjicama. Paradoks: dok svet na Zapadu revidira istoriju tražeći zaboravljene žene iz ugla rase i vere, mi se ovde batrgamo s drugim demonima. I pitanje je – da li su Bog ili biologija ti koji odlučuju o tome šta od žene ostane.
Ipak, primeri postoje. Recimo, arhitektonski tandem Darko i Milenija Marušić. Iako je Darko bio utemeljivač BINE, Milenija — još uvek aktivna — pokazuje šta znači dosledna, hrabra, humanistička arhitektura. I to bez ijedne injekcije botoksa.

Seminar na BINI najavljuje bogatije razumevanje modernizma — i njegovih humanističkih dimenzija. Kako vidite tu vezu između humanizma i arhitekture? Da li su žene bile svesnije te šire slike?

– Humanizam nije ni muški, ni ženski. Ne nosi kravatu ni haljinu. Ali bez njega arhitektura ostaje samo – gradnja. Ako izgubimo ideju humanizma, gubimo sve što ovu struku čini vrednom. Ono što se danas dešava u Beogradu – i šire – daleko je od toga. To nisu ni žene ni muškarci. To su plemenski predatori, a arhitektura je postala plen. Ako je muški tabor odlučio da grabi, ostaje ženama da udaraju. I to — bez pardona.

Učestvuju i gošće iz inostranstva. Možete li istaći neku?

– To su žene koje znaju da brišu prašinu, da kuvaju, da dezinfikuju – ali i da grade svet. I upravo zbog toga imaju šta da kažu o kući Evrope, o zajedništvu, o nasleđu. Ana Toštoeš, portugalska arhitektkinja i konzervatorka, bila je predsednica Docomomo International od 2010. I to baš na konferenciji u Meksiko Sitiju, gde je Srbija prvi put postala članica ove organizacije. To nije samo simbolika – to je kontinuitet.

Docomomo Srbija i BINA godinama rade zajedno. Kako vidite tu saradnju?

– To su dva entiteta koja ne postoje jedno bez drugog. BINA je prostor za širu publiku, Docomomo je čuvar baštine. Zajedno, oni rade ono što je danas najpotrebnije: vraćaju ljude arhitekturi i arhitekturu ljudima.

Praktičan primer?

– Borba za zaštitu Dobrovićevog Generalštaba. Zajedno radimo na tome od sredine 2000-ih, kada je sve još bilo sveže, ali i krhko. Sad je vreme za novu fazu – onu u kojoj će humanizam ponovo biti vodilja.