Teatar na raskršću u sferi jeftine politike 1

O tome kako se i zbog čega i on priključio onima koji su rešili da ne budu deo festivala čiji će pokrovitelj biti predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a nakon što su se na isto odlučili Kokan Mladenović, Igor Vuk Torbica, te rumunski teatar čiju je predstavu režirao Mladenović, govori za Danas Aleksandar Milosevljević.

* Slučaj oko niškog Festivala „Teatar na raskršću“ već mesecima, od kako je prvi „povukao“ predstavu Vuk Torbica, pokazuje koliko su politika i kultura ovde isprepleteni. Koliko je, po vama, raskršće različitosti u mišljenju, s obzirom da ste i vi kao selektor Festivala dali ostavku?

– U dramatično podeljenom društvu, kakvo je naše, logično je predvideti ovako burne reakcije. Kada se predsednik prihvatio pokroviteljstva, delu Programskog saveta je bilo jasno šta sledi. Poziv upućen predsedniku nije pogrešan samo sa stanovišta mojih političkih stavova, nego upravo zbog društvene polarizacije koja ukida Festival kao pozorišni prostor a pretvara ga u poligon politike. Kad smo se kao članovi Saveta našli pred svršenim činom, nismo se smesta povukli jer smo, barem neki od nas, u protekle dve godine uložili mnogo rada, energije i ličnog kredibiliteta da se Festival uspostavi. Da od ideje „hoćemo festival“ nastane internacionalna manifestacija koja će u Niš, koji to zaslužuje, ali i Srbiju, dovoditi umetnički relevantne predstave s raznih strana i pokazati bogatstvo različitosti bez kojeg pozorište umire, a kakvo se stiče na raskršćima. Od početka smo vodili računa da se politika ne umeša u ono što radimo. Recimo da, akcentujući Balkan, ne provociramo one koji se ne smatraju delom balkanskog prostora, a opet i da ne izgubimo dimenziju Raskršća civilizacija, što Balkan svakako jeste.

* Koja je vizija ovogodišnjeg festivala bila vaša, kao selektora, da li je bilo zajedničke niti odabranih predstava s vaše strane?

– I pre no što je Festival oživeo, s Nebojšom Bradićem, koji je Festivalu dao ime, osmišljavao sam sve aspekte njegovog funkcionisanja – od programske koncepcije, sastava Programskog saveta i žirija, odabira i animiranja učesnika pratećih programa, izbora predstava, do koncipiranja i vođenja Tribine i drugih sadržaja.

Kao koselektor birao sam predstave vodeći računa o umetničkom kvalitetu, ali i društvenoj provokativnosti (ne politikantskoj). One koje sam izabrao svedoče o dubokoj krizi – ne samo političkoj no i civilizacijskoj – s kojom smo se, naizgled, saživeli; govore o zlu s kojim smo suočeni, a na koje moramo reagovati. No, svaka od njih o tome govori na svoj način, drugačijim sredstvima – rediteljskim, glumačkim i dramaturškim. Ovo bogatstvo različitosti bilo bi i veće da, zbog tehničkih okolnosti, nisam morao da odustanem od „Hamleta“ Crnogorskog narodnog pozorišta u režiji Ane Vukotić, predstave koja takođe dijagnostikuje malignitet ne samo balkanske stvarnosti.

* Da li su i vaše zamerke to da se programski sadržaji festivala razmimoilaze sa osnovnom suštinom prvobitne ideje ove teatarske smotre?

– Zaista sam bio ponosan na selekciju i nikakvih tu razmimoilaženja sa Spasojem Ž. Milovanovićem nije bilo. No bilo ih je kad su počela otkazivanja; i bila su mnogo više od programskih. Popuna je, recimo, nastala proizvoljno i na način s kojim se ne slažem, po sistemu „daj šta daš“, što ne samo da poništava misiju i ideju o susretu, sudarima i prožimanjima različitosti, nego i devalvira Festival. Deo članova Saveta je Milovanoviću predložio da se povuče s mesta direktora Festivala te tako smanji pritisak na Festival i učesnike, da manifestacija bude održana posle izbora i, napokon, da Festival ove godine bude revijalnog karaktera, bez nagrada. Pošto je to odbijeno, za nekolicinu nas festival „Teatar na raskršću“ više nije bio prostor pozorišta. Preselio se definitivno u sferu politike, po mom mišljenju jeftine, a od aktuelne selekcije se ograđujem.

Žao mi je što se ovo dogodilo, ne zbog novca – jer za sav pomenuti angažman Bradić i ja, ni prošle ni ove godine, nismo dobili, niti tražili, ni dinara – nego zbog uloženih nada. Iskustvo me uči da se za pozorište uvek morate boriti – žestoko, umetničkim argumentima, istrajno, katkad i uz kompromise. S njima, međutim, valja biti oprezan i svestan gde je granica. Nije mi ovo prva izgubljena bitka za teatar, ni prvi gubitak pozorišne slobodne teritorije. Srećom, naučio sam da svoj prostor slobode sam kreiram.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.