Traganje za novim jezikom žena 1Foto: Igor Koruga

Autorski projekat „Svet bez žena“ Maje Pelević i Olge Dimitrijević na temu zastupljenosti i položaja žena u domaćem pozorištu premijerno je izveden u glavnom programu 56. Bitefa i kako navodi SeeCult.org naišao je na topao prijem kod publike „Prvi aplauz autorke su dobile već pri izlasku na scenu u fudbalskim dresovima.“Premijerna publika, koju čini pretežno pozorišni svet, prepoznala je i pozitivno ocenila njihov otvoreni, često parodični, ali i autoironični pristup temi. Osnova za predstavu „Svet bez žena“ su dokumentarni materijali, intervjui s direktorima beogradskih pozorišta na temu rodne ravnopravnosti u teatru, kao i različiti teorijski feministički tekstovi

Sve to kombinovano je s video snimcima i atraktivnim performativnim scenama.

Autorke energično i duhovito preispituju odnose moći u teatru kao ogledalu društva – kapitalističkog i patrijarhalnog, te prirodu umetničkog rada, probleme radnih prava, piše SeeCult dodajući da su posebnu pažnju privukli konkretni podaci prezentovani kao rezultati na utakmici.

U korist muškaraca

“Na primer, od 2009. godine do danas u Narodnom pozorištu u Beogradu izvedena je 61 predstava prema tekstovima muškaraca i samo devet prema tekstovima žena, dok u oblasti režije muškarci vode sa 43 prema 27. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu taj odnos je 45:9 za tekst i 41:11 za režiju. U Beogradskom dramskom pozorištu izvedeno je 70 tekstova muškaraca i 12 tekstova žena, u postavci 61 reditelja i 24 rediteljke. Nešto bolje bilo je u Ateljeu 212 (50:27 tekst i 38:37 režija) i Bitef teatru (25:18 tekst i 31:22 režija), ali je u Zvezdara teatru odnos i za tekst i za režiju čak 23:1, naravno u korist muškaraca.

Na Bitefu je u prethodnih deset godina izvedeno 96 predstava autora, 27 predstava autorki i dve predstave transrodnih osoba.Autorke polaze od istraživanja strukturalnih nejednakosti u srpskom pozorištu: neravnopravnosti žena, nejednakih nadnica, normalizovanog nasilja, reprodukcije patrijarhalnih kapitalističkih obrazaca, i dolaze do pitanja: „Ko ima pravo da radi, u kojim uslovima i koliko da bude plaćen za svoj rad?“

Predstava, kako je navedeno u programu, preispituje koji su uopšte dometi angažovane umetnosti danas, kao i na koji način ljubav (prema umetnosti) predstavlja najpodmukliji izvor društvene represije.

Iako sa svojim zakonitostima, specifičnostima i statusom deluje da je izmešteno iz „normalnog“ života, pozorište funkcioniše kao odličan case study za šire društvene procese.

Stoga se pitanje žena i rada ne tretira samo u okviru pozorišnog konteksta, već kao ključni motiv za promišljanje nekih budućih emancipatorskih politika.

„Ako u pozorištu, u kojem zamišljamo drugačije i nove svetove, ne možemo da prevaziđemo odnose moći i da smislimo nove modele, kako ćemo to uspeti u stvarnom svetu?

Predstava ide izvan prebrojavanja, kvota i okvira liberalnog feminizma, pokušavajući da otvori prostor za zamišljanje političkih i afektivnih akcija koje intervenišu u postojeći sistem i strukture nejednakosti. Možemo li ponovo da zamislimo sindikalnu borbu u teatru? A sindikat žena? Šta ako bi žene u teatru stupile u generalni štrajk? Da li bi to bilo zbog niskih plata ili zbog seksizma i mizoginije kojima su neprestano izložene?

Slalom kroz ove teme vodi nas do pokušaja traganja za novim jezikom, koji je i politički, i pozorišni i poetski – novi jezik žena, rada i levice za dane koji dolaze“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.