Umetnik mora neprekidno da preispituje stvarnost

Njegove kolege tvrde da je prezaposlen – od 2015. nalazi se na čelu Kraljevskog flamanskog baleta u rodnom Atverpenu, već devet godina je umetnički direktor i koreograf svoje stalne trupe „Istmen“ (Eastman), čiji se repertoar kreće od savremene igre, pozorišta, baleta, opere do mjuzikla i performansa, sarađuje sa vodećim svetskim teatrima i umetnicima iz različitih žanrova. Beogradska publika zna ga sa ranijih gostovanja na Beogradskom festivalu igre i BITEF-u. Uprkos obavezama u Londonu stigao je u Beograd, gde je u petak „Istmen“ trebalo da izvede njegovu predstavu „Fraktus Pet“ na 16. BFI, čije je zvanično otvaranje najavljeno za nedelju.

Komad je izvorno nastao pre pet godina povodom četiri decenije rada Teatra igre Pine Bauš. Inspirisan tekstovima Noama Čomskog, kasnije je prerežiran za „Istmen“. U predstavi, sa publikom na sceni, učestvuje pet igrača i četiri muzičara iz različitih delova sveta. Sagovornik Danasa Sidi Larbi Šerkauji u predstavi se pojavljuje u trostrukoj ulozi – kao koreograf, jedan od autora muzike i izvođač.

* Kad stanete na scenu, šta ste – igrač, koreograf ili muzičar?

– Ja sam pre svega izvođač, koji pokušava da se izražava govorom tela. Menjam jezik zavisno od situacije – nekad pevam, nekad se krećem, pričam ili samo sedim i gledam, ponekad sam deo veće slike u koju pokušavam da se integrišem. Ne razmišljam o tome šta sam. Trudim se da odgovorim na ono što treba.

* Iza Vas je 20 godina koreografske karijere. Da li postoji nešto zajedničko što povezuje Vaš rad?

– Teme sa kojima se bavim menjaju se, neke se vraćaju, ali u svemu postoji zajednička polazna tačka. Dugo sam se bavio temom smrti, zanimaju me i migracije, spajanje uticaja različitih kultura. Trudim se u pokretima pronađem fluidnost i ta neka vrsta kvaliteta vode u pokretima veoma mi je važna. To nešto je kod mene uvek prisutno.

* Sarađivali ste sa šaolinskim monasima, zvezdom flamenka Marijom Pažes, Bijonse, Marinom Abramović… Gde su granice Vašeg eksperimentisanja?

– Uvek mi je važno da sam sa ljudima sa kojima sarađujem povezan i emocionalno. Bijonse je veoma moćna američka umetnica sa jakom porukom, koja ima snagu koji sam video i u Marini Abramović, kao i u šaolinskim monasima. Oni imaju filozofiju i duhovnost iza koje zaista mogu da stojim, jer je bliska mojim pogledima. Zato mi je veoma lako da sa njima radim – prilično smo slični i na neki čudan način delimo tu snagu i jačinu.

* Da li Vam je važno da Vaši komadi budu angažovani imajući u vidu da Vas inspiriše Noam Čomski i da za saradnike birate ljude koji imaju šta da kažu?

– To mi je važno, mada nisu svi moji radovi angažovani. Povremeno se bavim poetskim temama inspirisanim prirodom. Zasta se trudim da se bavim prirodnim fenomenima, ali angažovanost ne mora da bude samo društvena. Veoma često u svom radu komentarišem pojedine teme i postavljam pitanja i sebe i publici. Zapravo ono što radim najčešće jeste angažovano.

* Gde je mesto umetnosti igre u „Frankturi Pet“, koja je bavi „informacijama i manipulacijama u zaštiti pojedinca od političke propagande“?

– Indokrinacija, propaganda kojoj smo izloženi, sve ono što nam govore utiče na formiranje našeg načina mišljenja. To se događa od detinjstva. Postoji čudna povezanost između obrazovanja, propagande, indokrinacije i zato moramo da postavljamo pitanja. To je jedna od glavnih stvari kojima se umetnik sve vreme bavi. Pravi umetnici neprekidno postavljaju pitanja sebi i svima drugima zbog čega ih neki ljude ne vole. Većina ljudi smatra da se treba držati ustaljenih pravila, dok umetnik mora neprekidno da preispituje stvarnost. Najveći umetnici su oni koji razbijaju postojeća umetnička pravila. To je neophodno shvatiti, iako postoji indoktrinacija i oko toga šta je umetnost i šta je lepo. To je veoma složeno pitanje. U detinjstvu, imao sam četiri godine, majka me je odvela u katedralu gde smo gledali Rubensove slike. Ona se divila njihovoj lepoti i na mene prenela to isto osećanje. Kad sam otišao kod šaolinskih monaha u Kinu, dopao mi se njihov hram i sve što sam tamo video. Dve godine kasnije oni su došli u moj grad. Želeo sam da ih odvedem u katedralu da vide lepotu Rubensovog Hristovog raspeća koje mi je majka pokazala. Oni su bili užasnuti nasiljem, krvlju i bolom na slici. Tražili su da izađu iz katedrale. Bio sam fasciniran spoznajom da su u pravu i oni i moja majka – da je ono što prikazuje Rembrantova slika i prelepo i zastrašujuće. Prelepo iz ugla mog odgoja i majčinog vaspitanja, dok Kinezi imaju drugačiji odnos prema duhovnosti. Oni u Hristovom samožrtvovanju nisu videli ništa osim opasnosti. Veoma je zanimljivo sagledati obe perspektive, jer je istina najčešće na sredini. To je razlog zbog čega je potrebno negovati kritičko mišljenje – nikad se ne zna kad možete da pogrešite. Zato je dobro postavljati pitanja, što umetnici i pokušavaju da rade.

Prevođenje i komponovanje

Pre nego što je ušao u svet igre, Sidi Larbi Šerkauji (1976) je, prema sopstvenom priznanju, želeo da bude prevodilac. On smatra da je taj „princip“ prevođenja, transmisije, približavanja različitih jezika i kultura suština i onog što igrači pokušavaju da rade na sceni. Imao je 13 godina kad je posmatrajući svog prijatelja kako imitira britansku pevačicu Kejt Buš shvatio da želi da se izražava kroz pokret. Za svoj stil igre kaže da je mešavina hip-hopa, klasičnog baleta i afričkih plesova. Koreografski debi imao je 1999. sa savremenim mjuziklom Endrija Vejla „Anonimno društvo“ i do sada je stvorio više od 50 koreografija za koje je dobio najprestižnije nagrade. Trupu „Istmen“ osnovao je 2010, kao „polaznu tačku svojih kreacija“. NJegovi komadi su poznati i po živoj muzici na sceni, a Šerkauji kaže da je njegov san da, osim što sarađuje sa muzičarima, bude kompozitor.

O Marini Abramović

– Marina Abramović je ekstremno zabavna, sa sjajnim smislom za humor. Stalno se smejemo. Nedavno sam bio na proslavi njenog 70. rođendana u Njujorku. Rekao bih da je sad mirnija nego u mladosti. Veoma je volim, ona mi je draga prijateljica, mada se mi kao umetnici razlikujemo – njeno telo je njena umetnost i ona je uvek u centru svog sveta, dok sam ja kao čovek pokreta okrenut ka spoljnjem svetu – rekao je Šerkauji u razgovoru sa beogradskim novinarima u Nacionalnoj fondaciji za igru po dolasku u Beograd.

Vivijana Durante otvara „Emocije“

Ovogodišnji 16. BFI, koji se odražava pod sloganom „Emocije“, zvanično će u nedelju u Centru „Sava“ otvoriti zvezda britanskog i svetskog baleta Vivijana Durante, primabalerina londonskog Kraljevskog baleta, Američkog baletskog teatra u Njujorku, Teatra milanske Skale i japanskog K-baleta, koja je bila inspiracija mnogim koreografima svetske klase, od Frederika Aštona do Vejna MekGregora i Amadea Amodija. Na zvaničnom otvaranju nastupiće Holandski teatar igre iz Haga sa tri komada: „Nesrećan slučaj“ u koreografiji Sola Leona i Pola Lajtfita, na muziku Pereza Prada, „Govorimo mračne stvari“ u koreografiji i sa kostimima Marka Gekea, „Suptilna prašina“ Sola Leona i Pola Lajtfita na muziku Johana Sebastijana Baha. Na 16. BFI od 22. marta do 12. aprila u Beogradu, Vršcu i Novom Sadu, nastupiće 16 trupa iz 11 zemalja, sa 20 koreografskih komada i 25 sola i dueta. Zemlje učesnice su: Francuska, Belgija, Italija, Španija, Nemačka, SAD, Izrael, Kanada, Holandija, Južna Afrika i Severna Koreja.