Van Gog i Anselm Kiefer u londonskoj Royal Academy: Susret dva kosmosa

Da bismo razumeli ovu izložbu, moramo najpre odbaciti potrebu da je čitamo kroz komparativne naočare. Porediti Van Goga i Kiefera bilo bi kao da uporedimo Tolstoja i Tomasa Mana, ili Balansina i Pinu Bausch. Svako od njih oblikuje sopstveni univerzum, sa sopstvenim zakonitostima. Ono što ih spaja nije stil, već dubina — iskonska potreba da se slika ne kao dekoracija, već kao nužnost.
Van Gog, večiti samonikli pesnik boje, slikao je prirodu kao da ju je prvi put video, bez filtera konvencije.

Njegovo platno je impuls, molitva, ekspresija bola i svetlosti istovremeno. Kiefer, s druge strane, slika istoriju, pamćenje, ruševine civilizacije. Njegove slike su poput arheoloških iskopina duše Evrope: teške, monumentalne, ispunjene pepelom i zlatom, olovom i mitom.
U samoj izložbi, izuzetno je što kustosi nisu tražili da slike govore jedna o drugoj, već su im omogućili da dišu svaka svojim ritmom.

Van Gogove poznate, ali i ređe viđene studije pejzaža, cveća i neba odišu pulsirajućom vitalnošću — čak i kada su prožete tugom. Kieferovi radovi, često ogromnih dimenzija, pozicionirani su kao kontrapunkt: horizonti posuti sivilom istorije, platna natopljena teksturama koje podsećaju na zemlje spaljene ratom.

U susretu tih svetova, posetilac ne bira stranu — on uranja, uporedo, u dve vrste večnosti.

Ipak, nešto ih povezuje — ne kao majstora i učenika, već kao daleke srodnike duhom. Kiefer je priznao uticaj Van Goga u mladosti, ali ono što danas vidimo u njegovim radovima je autentičan, zreo i jedinstven jezik koji ga čini, po mom mišljenju, najvećim slikarom 21. veka.

Njegova platna nisu omaž, već sopstveni kosmos.

Ova izložba ne traži poređenje — ona traži slušanje. Van Gogov krik u boji i Kieferova tišina u materiji u dijalogu su koji nije horizontalan, već vertikalan: oni se ne takmiče, oni se dodiruju kroz večnost. U vremenu u kom umetnost često postaje tržišna kategorija, ova postavka podseća na ono esencijalno: umetnik je onaj koji gori, koji traga, koji ne pristaje.

Zato, umesto pitanja „ko je veći“, pitajmo: šta u nama budi Van Gogova boja, a šta Kieferova tmina? I gde se ta dva osećaja sreću?

Uporedo sa izložbom „Kiefer / Van Gogh“ u Royal Academy, koja će trajati do kraja oktobra, u čuvenoj galeriji White cube bila je organizovana propratna, samostalna izlozba Anselm Kiefera „Suncokreti“/Sunflowers. Ovom izložbom Kiefer produbljuje svoj dijalog sa Vinsentom van Gogom, koji je započeo još u mladosti, kada je šezdesetih godina išao tragovima holandskog majstora kroz Evropu — i stigao do Arla.

Moze se reći da susret Van Goga i Kiefera deluje kao susret svetlosti i pepela. Van Gogovi „Suncokreti“ i dalje zrače snagom vizije koja veruje u večnost boje, u vatru života uhvaćenu u gustim nanosima žute. Kiefer, međutim, u tom istom cvetu otkriva drugu istinu: krhkost, tihu eroziju, neprestano urušavanje u prašinu i olovo. Dva pogleda – jedan okrenut ka suncu, drugi ka zemlji – stapaju se u jedno iskustvo, u meditaciju o tome šta znači trajati.

U toj igri zračenja i senki, umetnost postaje prostor gde se život i smrt, nada i melanholija, ekstaza i propadanje ne suprotstavljaju, već prožimaju. „Suncokreti“ Van Goga i Kiefera nisu samo slike, već stanice u večnom ciklusu gledanja i pamćenja: podsećanje da umetnost, baš kao i priroda, živi od toga da svetlost i tama nikada nisu jedno bez drugog.

Tako se dva umetnika, odvojena vremenom ali srodna po senzibilitetu, susreću u zajedničkoj viziji prirode kao beskonačnog i tragičnog pozorišta života.