Važan susret sa samim sobom

To je ujedno bio i prvi izlazak ove predstave sa scene-kutije nacionalnog teatra u ambijent, a jedan od glumaca koji je ovog leta dobio najviše ovacija svakako je Nikola Ristanovski, prvak Drame Makedonskog narodnog teatra, koji u priči Meše Selimovića igra glavnog junaka, Ahmeda Nurudina. Od premijere decembra prošle godine, Ristanovski je za ovu ulogu dobio nagrade i brojna priznanja na gostovanjima i festivalima u regionu.

– Publika je svuda ista, iste stvari u predstavi funkcionišu na različitim prostorima jednako. Čak ni jezik u pozorištu nije nikakva prepreka i zato ne volim teatar koji kalkuliše kako će se svideti publici, jer je uvek osuđen na neuspeh. Takvo pozorište je kič i to su „kobajagi“ predstave. Definicija za kič je „kao“, što znači, „kao umetnost“, to je nešto nalik predstavi, ali ipak nije predstava – kaže Nikola Ristanovski, u čijoj profesionalnoj biografiji i Grad teatar i Beograd zauzimaju zanimljivo mesto. Upravo sa ovog festivala 1997. započela je njegova velika karijera na ovim prostorima, posle budvanske premijere drame „Mamu mu ebam, ko je prvi počeo“ Dejana Dukovskog, u režiji Aleksandra Popovskog.

Budvanska publika poznaje vas po sjajnim ulogama u velikim klasičnim naslovima i predstavama vaše matične kuće koje su gostovale ovde, ali i po ostvarenjima u produkcijama Crnogorskog narodnog pozorišta, u kojima ste sarađivali sa rediteljima Egonom Savinom, Paolom Mađelijem, Branislavom Mićunovićem… Da li uloga Ahmeda Nurudina, uprkos tako velikom repertoaru, ipak ima neko posebno mesto?

– Mnogo mi je važna i posebna, meni intimno, mada to nisam znao kada smo počinjali predstavu, nisam znao ni nakon premijere, a možda to do kraja ne znam čak ni sada. Ne govorim iz vizure uspeha koji je predstava „Derviš i smrt“ postigla, mada je, naravno, i to važno, kao što je vrlo bitna i ta velika literatura Meše Selimovića i neki povratak jednostavnosti u izrazu i ljudskosti, koji je predstava donela. Za mene lično, Ahmed Nurudin je neko moje emotivno pražnjenje, kao „menjanje ulja“. Kroz njega sam upoznao derviške redove, njihovu filozofiju, jezik, karaktere, podneblje i doživeo sam jedan važan susret sa samim sobom – došao sam do saznanja da je istina individualna, da su sve stvari vrlo jednostavne i da život treba živeti, a ne razmišljati o životu.

Jedno od najuzbudljivijih dela naše literature, danas se u evropskoj književnoj kritici pozicionira i kao „novi mit o sadašnjem životu“. U kom smislu je priča Meše Selimovića za vas paradigma našeg vremena na ovim prostorima?

– Predstava ima mnogo metafora, počev od minimalističke scenografije sa visokim zidovima koju je radio Egon Savin, koja simboliše skučene prostore u kojima sada živimo, te duhovne „avlije“ u koje smo se zavukli. U takvom prostoru nema slobode za individualce, bez obzira na to što žele da nas ubede da ovde postoje demokratska društva. Postoji još jedna sjajna metafora u predstavi – dok je veran sebi, svojoj veri i principima, Ahmed Nurudin nosi ćilim za molitvu svuda sa sobom, jer ga on sudbinski određuje. A kada izda sebe i sve ono u šta je verovao i postane političar, upravo onakav čovek protiv kakvog se bori, onda ima crveni kabinetski tepih koji se stalno srozava, nagoveštavajući tako i njegovo finalno životno saplitanje. Dakle, želja za vlašću se ne menja, ne samo od XVII veka, u koji je Meša Selimović smestio radnju svoje priče, nego i ranije, od postanka ljudske civilizacije, kao što se ne menjaju ni mehanizmi vlasti. Oni se samo obogaćuju, postaju perfidniji i suroviji, a zapravo, uvek su bili surovi. Postoji, međutim, i drugi život, koji je paralelni, i to je onaj elementarni oblik života koji mi živimo. Naravno, on je stalno pod nekom influencom vlasti, politike, ekonomije… Ali, čovek mora da shvati koliko je to sve besmisleno, da napravi svoju distancu i da ne troši život na takve stvari. To je za mene odnos individualca i društva – ne učestvovati u gluposti, ne učestvovati u kiču koji je svuda oko nas.

Rekli ste da je Nurudinova sudbina drama svakog intelektualca u svakom totalitarnom režimu, a da danas živimo u strahovladi materijalnih moći i vrednosti, koja od „običnih, malih ljudi“ iznova pravi žrtve. Koliko je danas teško imati veru da će se na ovim prostorima ipak „dogoditi“ pristojan život?

– Ja verujem u posebnost ljudi, karaktera, entiteta. Verujem u različitost i duboko poštujem identitet, što je ključno da bi se ovi prostori ponovo povezali. Ne verujem u paušalne, neosnovane stvari, u prostakluk i vulgarnost, a mnogo je toga bilo na Balkanu i još ga ima. Verujem, međutim, da ovde još ima ljudi, i smatram da nije sve izgubljeno. Pozorište može da postavi neka važna pitanja o tome i da, eventualno, ponudi neke odgovore. A možda pozorište i služi samo za to da se ljudi okupe oko njega, možda je to jedini zadatak pozorišta na ovim prostorima, u ovim vremenima, gde se ljudi jako retko okupljaju oko nečega dobrog. Možda je to zadatak i predstave „Derviš i smrt“, da okupi ljude oko ove teme i da nešto zajedno osete. To je, verujem, generalno, fenomen pozorišta i ono što je najdragocenije u njemu.

Spas od života

Da li je pozorište za vas neka vrsta „suživota“?

– Jeste, ali i spasa od života. To nije bežanje od života, već intenzivno suočavanje sa njim. Smatram da je pozorište jedina „laboratorija“ ljudske duše. Ponekad boli, ponekad je naporno, ali to je ono čime se bavim. Ja, inače, posle predstave sve ostavljam u pozorištu, to je isto kao kad uđeš u banju i posle tri sata izađeš potpuno čist, ostaviš za sobom svu prljavu vodu.

Nepodoban sam za političarenje

Odustali ste od javnog angažmana, a bili ste poznati i po tome?

– Poslednjih dvadesetak godina bilo je puno trenutaka kada je čovek trebalo nešto javno da kaže. Ali, uvek sam smatrao da ljudi treba prvo treba da kažu nešto o sebi. Ja sam već mnogo toga rekao na sceni, svojim ulogama, kao glumac izneo sam brojne stavove. Zato se i bavim ovim poslom, nepodoban sam za političarenje. Moji stavovi nisu crno-beli, jer je u suštini sve privid, iluzija, sve je promenljivo, samo je predstava istinita. I ja se u toj istini najbolje snalazim.