Velika moćna muzika

Pred stvaralaštvom kompozitora Vasilija Mokranjca (1923-1984) nema vam druge nego da se duboko poklonite. Nakon koncerta Simfonijskog orkestra RTS pod upravom maestra Bojana Suđića, i sa pijanistom Ratimirom Martinovićem kao solistom u centralnom delu večeri – Poemi za klavir i orkestar, u čudu se pitate samo jedno: zašto muzika ovog gorostasa nije češće prisutna na našim koncertnim programima?!

Zašto ona, rečju, nije deo naše neprestane umetničke ponude Evropi i svetu, uz mudar izbor iz zaostavštine još nekih kompozitorskih velikana, koji su stvarali i stvaraju neverovatne zvučne dragocenosti, veoma osobene i iznikle baš ovde, sa svom njihovom jedinstvenom lepotom i samosvojnošću.

Sva ova ista pitanja postavljali smo i povodom prošlogodišnjeg izvođenja Simfonijske poeme „Beograd“ Dragutina Gostuškog, tada u izvanrednoj interpretaciji Beogradske filharmonije pod dirigentskom palicom Gabrijela Felca na završnoj večeri 50. Bemusa, kao i uostalom svaki put kada čujemo neko od dela LJubice Marić, Vlastimira Trajkovića, Vuka Kulenovića… i zapravo još nemalog broja drugih, među kojima i još uvek aktivnih autora različitih generacija.

Ali, sada o Vasiliju Mokranjcu. Započevši hrabro ovaj nastup njegovom Petom simfonijom (1978), Simfonijski orkestar RTS sa svojim šefom-dirigentom Bojanom Suđićem već je u startu prikazao visoku kondiciju dosegnutu na upravo proteklim Beogradskim muzičkim svečanostima, kao i onog pretposlednjeg dana avgusta na svom velikom koncertu na otvorenom. Uložena energija u tim još nedavnim prilikama višestruko je uzvratila u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine.

Peta simfonija Vasilija Mokranjca, delo velike kompleksnosti, momentalno nas je tako zgrabila svojom dubokom misaonošću, predočenu finom osetljivošću celokupnog orkestra. Ta zapanjujuće puna zvučna slika, sa zračećom vrlinom i otmenom raskoši, obeležena je krasnom meditacijom violončela i divnim klavirskim udelom tokom svog trajanja, kao i ukupnom tonskom istančanošću celog ansambla.

Na taj način posejano je seme vibracija u koje ukoračuje Poema za klavir i orkestar (1983). Uzvišenom klaviru u samom uvodu odgovara namah ovde ono misteriozno zujanje u orkestru, taj uznemireni treptaj dubokog podrhtavanja, povrh kojeg solista Ratimir Martinović izgovara prstima svoje isklesane misli.

Sve ono dalje, čista je kontemplacija iz neke druge ljudske dimenzije – rajske uzvisine što ih muzika Vasilija Mokranjca doseže, vasionske su dostojanstvenosti, a klavir koji tutnji kroz taj grandiozni huk, odlama dragulje nepoznate kakvoće što ih, kao slušaoci, upravo hrlimo da susretnemo svim čulima. Složeni hijeroglifi klavira rasplamsavaju sve vreme orkestar svojim skupocenim gorivom, dok zamamna igra kristala klavirskog zvuka odaje utisak uznesenja do takvih sfera u kojima se ideja naoko ledi, e da bi se pretvorila u pravi dragi kamen muzike.

Izuzetan zahtev za solistu i orkestar ovde: kako prikazati to dugo uspinjanje u slavu čovekovog duha, a ne napustiti stvarni zvuk i bazične elemente interpretacije, kao i ne prekinuti ni za časak živi dijalog između ove umetnosti i publike u isti mah. Malo je reći da su Ratimir Martinović, sa svojom uzbudljivom rafiniranošću, i više nego sadejstvujući orkestar, uspeli u ovom veličanstvenom naumu.

I konačno, Svečana uvertira (1969) donosi još mnogo odličnog klavirskog prisustva unutar orkestra, krepka i uzbudljiva, duhovita i izražajnog impulsa, složene zamisli, a tako prirodna i dan-danas osvežavajuća, snažna i delikatna, puna detalja, šostakovičevske bujnosti i neustrašivosti. Baš velika moćna muzika. Obratimo pažnju na ono najbolje iz svog nasleđa.