Bilo im je neprihvatljivo kako smo prikazali Isusa: Vilijem Defo na predavanju u Sarajevu o tajnama filmskog zanata

U četvrtak, 21. avgusta, u dupke punom Bosanskom kulturnom centru (BKC), Defo je održao predavanje o svojoj dugogodišnjoj karijeri i ulogama koje je odigrao.

Predavanje je moderirao Nil Jang, novinar, kustos i filmski autor, koji je istakao: „Postoje glumci koji su svojim radom podigli nivo filmske glume. Vilijem Defo, količinom i kvalitetom tokom decenija, nije samo to učinio. Za mene je on jedan od retkih glumaca koji je podigao sam nivo filma.“

Kada je u BKC-u zasvirala pesma „The Rapture“ iz filma „Animal Factory“ reditelja Stiva Bušemija – prikazanog u Sarajevu 2000. godine, kada je Defo prvi put bio gost festivala – publika ga je dočekala gromoglasnim i dugotrajnim aplauzom.

Glumac se prisetio tog prvog poseta: „Bilo je to nedugo posle rata. Sarajevo je tada bilo drugačije, ali festival je bio fantastičan. Družio sam se sa Stivom, poznajem ga godinama iz Njujorka, još dok je bio vatrogasac pre nego što je postao glumac. A tu je i Majk Li, vrlo šarmantan čovek kada ga bolje upoznaš.“ Dodao je da su mu ti trenuci ostali u lepom sećanju i da mu je drago što se mogao vratiti, piše Jutranji list.

Odlazak iz rodnog grada

Novinara Nila Janga zanimalo je zašto Defo do sada nije režirao, bar na filmu.

Pozorište je druga priča.

Glumac je rekao da ga režija, za razliku od njegovog dobrog prijatelja i saradnika Stiva Bušemija, ne zanima.

„Nemam tu ličnost. Volim da radim ono što mi neko pokaže i pokušam to da utelovim. Ponekad vidim stvari koje čak nisu ni moja vizija, ali upravo je zabavno kretati se ka tuđoj viziji. Uvek naučiš nešto i izazivaš sopstvene predrasude i uslovljene reakcije“, objasnio je.

Dodao je da mu rad kao reditelju ne odgovara jer zahteva vođenje drugih.

„Kao glumac možeš ponekad da budeš neodgovoran, sve dok si angažovan. Kao reditelj imaš odgovornost da usmeravaš ljude i znaš šta radiš, a to nije moja ličnost“, rekao je.

Defo se potom osvrnuo na svoje detinjstvo u Apletonu, u Viskonsinu, mestu od oko 50.000 stanovnika poznatom po fabrikama papira.

„Bilo je to dobro mesto za odrastanje, ali želeo sam da odem odatle. Čitao sam o životu u Njujorku i ostatku sveta, a u Apletonu nisam poznavao nikoga ko je bio umetnik ili glumac“, rekao je.

Rođen u velikoj porodici, sa sedmoro braće i sestara, Defo je istakao podršku roditelja – oca hirurga i majke medicinske sestre – ali i svoju ličnu stazu.

„Gluma je profesija. Iako su svi moji brat i sestre išli u druge profesionalne karijere, ja sam išao svojim putem.“

Prisetiо se i prve recenzije iz lokalnih novina kada je imao 13 godina:

„To je bilo davno. Sada mi to ništa ne znači“, našalio se pred publikom.

Prekretnica u karijeri

Godine 1976. Vilijem Dafo stigao je u Njujork.

Grad je tada bio na ivici bankrota, stopa kriminala bila je visoka, ali je u isto vreme bujao kulturni život – od književnosti i muzike do pozorišta.

Upravo u takvom okruženju Defo se priključio avangardnoj grupi Vuster grupa, koju opisuje kao „pank pozorište“ koje je rušilo norme i nudilo nove, nekonvencionalne pristupe scenskoj umetnosti.

„To je bila mala, ali snažna zajednica u kojoj većina ljudi nije bila školovana za glumu, ples ili umetnost. Postojao je osećaj nezrele ljubavi prema stvaranju i nije bilo karijerizma – sve se temeljilo na energiji mladosti. Svakog dana smo radili, to nas je oblikovalo i činilo srećnima“, prisetio se.

Dodao je kako ga je takvo okruženje pripremilo i za film jer je u trupi vladao princip jednakosti između glumaca i tehničara. „To me naučilo da poštujem tehničare i njihovu veštinu, ali i kako da volim kameru i ‘plešem’ s njom.“

Prvi filmski nastup stigao je zahvaljujući Ketrin Bigelou, koja ga je zapazila u pozorištu i pozvala da glumi u svom debitantskom filmu „The Loveless“, koji je režirala zajedno s Montijem Montgomeriem.

„Nisam imao pojma o filmu. Nisam znao ni koliko da tražim za honorar pa sam pitao prijatelje. Na kraju sam dobio 10 hiljada dolara, što mi se tada činilo kao ogroman novac jer sam živeo od danas do sutra“, prisetio se.

„The Loveless“ nije postigao veći uspeh u SAD-u, ali je stekao kultni status u Japanu. Film je video i reditelj Valter Hil te ga angažovao za „Streets of Fire“, a ubrzo ga je Vilijam Fridkin pozvao na audiciju za „To Live and Die in L.A.“ i dao mu ulogu odmah po dolasku.

Iako ti filmovi nisu bili veliki hitovi na bioskopskim blagajnama, otvorili su mu vrata Holivuda.

Prekretnica je usledila 1986. sa Oliverom Stounom i „Platonom“, nagrađenim Oskarom za najbolji film i režiju.

Defo je bio nominovan za najboljeg sporednog glumca, a njegova smrt u „slow motion“-u, sa rukama podignutim prema nebu, publika pamti kao jednu od najupečatljivijih scena ratnog filma.

„Sve je bilo vrlo jednostavno konstruisano. Imao sam voki-toki, znao sam gde su eksplozivi i morao sam da potrčim, dok sam istovremeno aktivirao pirotehniku. Nisam razmišljao o interpretaciji, samo o tome da zadatak izvedem jasno i precizno. Kasnije, kada se tome pridodaju kamera, muzika i boje, vidiš koliko je film zajednički rad.“

Na pitanje da li je taj prizor zahtevao mnogo ponavljanja, odgovorio je: „Ne, lepota je bila u jednostavnosti. Sve je bilo spontano, a rezultat je bio snažan upravo zato.“

Prisetio se i očeve reakcije na njegov rad. „Bio je vrlo konzervativan, ali je imao smisla za humor.

Znao bi da kaže: ‘Vil, Vil, sviđa mi se onaj film u kome igraš silovatelja.’

Govorio je to o Bobiju Peruu iz ‘Wild at Heart’ Dejvida Linča. To me uvek zabavljalo jer je moj blagi otac nalazio zadovoljstvo u tome što igram okrutnog kriminalca.“

Najveći izazov

Nakon „Platona“ Defoova karijera krenula je uzlaznom putanjom, a ključni trenutak dogodio se kada ga je Martin Skorseze pozvao na večeru i ponudio mu ulogu Isusa Hrista u „Poslednjem Hristovom iskušenju“.

„Prvo nisam ni znao koji je to film. Kada je rekao da misli na Isusa, iznenadio sam se. Ali objasnio mi je da se inspiriše ‘Jevanđeljem po Mateju’ Pjera Paola Pazolinija, želeći da napravi nešto elementarno i primitivno,“ prisetio se.

Iako tada nije pročitao roman Nikosa Kazancakisa po kom je film nastao, postepeno je shvatio da je reč o jednoj od njegovih najzahtevnijih, ali i najlepših uloga.

„To je Isus koji ne misli da je… to jest, naglašava se ljudska strana. Onaj koji odbija odgovornost koja mu je data. To je bilo zanimljivo mesto za biti.“

Film je snimljen s vrlo malo novca i u skromnim uslovima. „Ali upravo je u tome bila lepota. Nismo se gubili u spektaklu, morali smo da se oslonimo na ono najosnovnije.“

Kako bi se pripremio, Defo je, kaže, morao da odbaci sve unapred stvorene slike.

„Kada igraš Isusa Hrista, moraš da znaš da nisi ‘onaj’ Isus Hrist, nego ‘jedan’ Isus Hrist. Najvažnije je bilo osloboditi se svih predstava i očekivanja.“

Premijera filma izazvala je lavinu kontroverzi.

„Iskreno, bilo mi je šokantno. Ljudi su se bunili i pre nego što su ga pogledali. Najviše je to dolazilo od američke verske desnice, koja je u tom trenutku tražila nešto iza čega će da stane. Posebno ih je sablaznila ideja da Isus odbacuje svoju misiju i zamišlja život običnog čoveka – da ima decu, da ima seksualni život. To im je bilo neprihvatljivo,“ kaže.

„A meni je bilo neverovatno da u doba supernasilnih filmova i ratnih spektakala jedan ovako iskren i ozbiljan pokušaj podstakne takvu reakciju.“

Ključni saradnici

Prisetio se i rada s Džinom Hekmenom u „Misisipi gori“ (1988). „Bio je tvrd, ali prema meni vrlo blag. Znao je da bude težak, no nikada nije imao potrebu da me sruši ili nadigra. Bio je tip koji ne trpi budale, ali ako si mu dao prostora da radi svoje, bio je sjajan partner.“

S Dejvidom Linčom radio je samo jednom, na filmu „Wild at Heart“.

Upravo mu je reditelj dao ideju za prepoznatljivu protezu zuba kojom je oblikovao lik Bobija Perua.

„Kad sam stavio te zube, nisam mogao da zatvorim usta. Osećao sam se drugačije, kao da mi je telo zadalo nešto novo. To je bio okidač – spoljašnji detalj otvorio je maštu i dovršio lik. Ponekad ne treba istraživanje ni duga priprema, sve dođe spolja, a ti samo moraš da budeš spreman da primiš.“

O Linču, koga je nedavno izgubila filmska zajednica, govori kao o „pravom umetniku“:

„Znao je da kaže stvari koje zvuče potpuno apstraktno, poput ‘počinјemo zeleno, pa prelazimo u smeđe’. I onda bi se svi smejali, ali to je bio njegov način.“

Devedesetih je, kaže, ključna poglavlja ispisao u saradnji s Polom Šrederom i Ejbelom Ferarom.

„S Ejbelom je sve lično, fluidno. Često nema klasičnog scenarija, improvizujemo, snimamo brzo, s malim budžetima. To je sirovo, intimno i vrlo iskreno. ‘Tommaso’ je bio potpuno improvizovan, što zvuči zastrašujuće, ali zapravo je funkcionisalo jer smo obojica znali šta film traži.“

Šreder, pak, radi na drugačiji način. „On dolazi iz pisanja, uvek ima puno ideja, ali ne radi konvencionalno s glumcima – očekuje da znaš svoj posao.

‘Light Sleeper’ bio je prvi film koji smo radili zajedno. Taj lik mi je bio blizak, mogao sam da ga zamislim kao sebe u nekom drugom životu, osim, naravno, tog dela s dilerom,“ našalio se Dafo.

Podrška novim generacijama

U novom milenijumu Vilijem Dafo ostvario je zapažene uloge, među kojima se posebno ističe Norman Ozborn u „Spider-Manu“.

Posebno je ostala zapamćena scena u kojoj njegov lik razgovara sam sa sobom pred ogledalom, što je Defo opisao kao šekspirijansko.

Njegova rečenica „I’m somewhat of a scientist myself“ ubrzo je postala kultni mim.

„Daleko od toga da mi je to bilo u mislima,“ prisetio se glumac.

Sličan je entuzijazam pokazao i kada je u bioskopima gledao „The VVitch“, film reditelja Roberta Egersa.

„Nisam rekao konkretno da želim da glumim u njegovom sledećem filmu. Samo sam mislio da želim da upoznam tog čoveka, filmskog autora. Upoznali smo se, razgovarali o stvarima koje imamo zajedničke. Privukao me, dobro smo se slagali, i onda je rekao da bismo trebali nešto da radimo zajedno. Bio sam oduševljen,“ prisetio se Defo.

Sličnu dinamiku opisuje i u saradnji sa Šonom Bejkerom. „Ponekad, ako vidim nekoga ko radi nešto što mi se jako sviđa, kažem, želeo bih da upoznam tog čoveka ili tu osobu.

“ Nakon susreta s Bejkerom sarađivao je na „Projekat Florida“, za što je dobio svoju treću nominaciju za Oskara.

„Šon se uranja u ta mesta, živi s tim ljudima, ima ideju, a oni mu zaista kažu kako će se priča razvijati. S glumcima radi slično, jer uglavnom sarađuje s ljudima koji nisu profesionalni glumci. To mi se jako sviđa.

U Ejbelovim filmovima takođe radim s neglumcima. Oni rade ono što rade, nemaju ego glumca, ne štite ništa, nemaju unapred definisano mišljenje. Na neki način, s njima se osećam bliže nego s glumcima – pratiš njihov ritam i svet i moraš da pronađeš način da živiš u njemu. To je predivno, jer možeš da se oslobodiš svojih uobičajenih impulsa. Šon je sjajan, veliki podržavalac drugih filmskih autora i veliki zaljubljenik u film.“