Foto: Marko Đoković

Nakon onog, još nedavnog aprilskog Bruha, tada pod eksplozivnom palicom maestra Eiđija Ouea, evo sada „moskovskog“ izdanja ovog violinističkog asa, u društvu orkestra u punoj snazi, ovaj put pod upravom mudrog i spiritualnog Danijela Rajskina. Program njihovog moskovskog koncerta, koji se odigrava u utorak 6. septembra u sali „Čajkovski“, na otvaranju koncertne sezone znamenite Moskovske filharmonije, uključuje Nikolaja Rimskog-Korsakova (Fantazija na srpske teme op.6), Arama Hačaturjana (Koncert za violinu i orkestar) i Antonjina Dvoržaka ( Simfonija br. 9 op. 95 u e-molu „Iz Novog sveta“). A beogradska publika imala je privilegiju da ga premijerno čuje čak dva puta proteklog vikenda, u petak i subotu, u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, pod šarmantnim nazivom „Predmoskovske večeri“.

Gotovo je nemoguće opisati atmosferu pred prvi od dva pomenuta „predmoskovska“ koncerta u Beogradu ovom prilikom. Elektricitet u vazduhu izoštrava vašu pažnju još dok prilazite Kolarčevoj zadužbini, gužva kao pred rock koncert, otmeno ozračje, ali istovremeno i letnje opušteno, razgoropađena mašta u očekivanju, između koncertnih tačaka poletno raspoloženje, deljenje utisaka u sali, pevušenje maločas izvedenih tema. Veliki umetnici zaista pobuđuju iskrenu ljubav za muziku svojim čarobnim umećem. NJihova vizija klasike zato opija bez premca i u stanju je da momentalno preobrati terazije ukusa tako da u jednom muzički zbunjenom društvu pretegnu na pravu stranu.

Uvodni Rimski-Korsakov već nagoveštava raskoši ovog događaja do kraja. NJegova Fantazija na srpske teme zbilja je sva u zvučnom prožimanju sete i lakonoge radosti, sve fatalnijeg predznaka i dramatičnosti čežnje. No, kako vreme protiče, ova se raspoloženja još štedrije susreću i smenjuju u vatreno podstaknutom orkestru, kao u kakvom razvigorenom narodnom plesu, da bi ka vrhuncu već tekla naporedo, nadmašujući jedno drugo u pravoj rajsk(inovsk)oj viziji.

Izlazak Nemanje Radulovića na scenu, međutim, menja zbilju u sasvim neizrecivom pravcu. NJegov Hačaturjan vilovit je i smeo, a opet uzdrhtao i filigranski senzibiliran bez premca. Taman kad pomislite da ste otpočeli u sluhu kakav moćan surf na junačkom talasu, prožme vas jedno još dublje osećanje tananog suočavanja sa sopstvenim unutrašnjim životom. Pominjanje srca i duše u vezi sa ovim, tako dakle nije nimalo patetično, već sasvim na mestu. Hačaturjanov Violinski koncert na Kolarcu ovom prilikom, živo je delo jednog distingviranog soliste i orkestra otvorenih, atletski gipkih čula. Izvestan francuski ugođaj koji probije povremeno ovde, susreće se sa opojnim Orijentom, saglasje između Radulovića i Filharmonije na jednom furioznom gorivu, pod budnim okom Danijela Rajskina, neprevaziđeno je u skorašnjem iskustvu. Vrtlozi adrenalina koji momentalno prasnu i podignu pozornost auditorijuma na još nenadmašniji stupanj, maestralno dodaju solidnost ovom impresivnom Hačaturjanovom zdanju. Pradrevno ukratko susreće ultramoderno, uključujući naročito onu gotovo pa ‘techno’ egzaltaciju u ‘beatovima’ startnog poletanja trećeg stava uvis. Duo sa violončelistom Nemanjom Stankovićem na temu Hendlove „Pasakalje“ na bis, izbezumljuje još potom u svojoj perfektnoj lepoti do vrištanja oduševljenja. Nemanja Radulović uvek bez izuzetka stvara i podiže jedinstvenu umetničku atmosferu oko sebe, udruživanje u svojevrsno kreativno pleme ovde se apsolutno podrazumeva. Velika je zaista čast učestvovati kao slušalac u ovako unikatnom muzičkom podvigu.

A Dvoržakova Simfonija „Iz Novog sveta“ dolazi od prve, nakon svega, u svom pak sopstvenom herojskom uzmahivanju krasotom, nošena nadnaravnim dejstvima čini, potresno spiritualna poput kakvog kosmičkog psalma, genijalno fantazmagorična na način kakve interstelarne enigmatike. Uzvišeno i monumentalno zvučno iskustvo, bez sumnje