Srđan Dragojević: Hrišćanski marksista 1Foto: EPA-EFE/ URS FLUEELER

Moguće da je mnoge iznenadilo što je Srđan Dragojević (58) za svoj novi film „Nebesa“ izabrao temu kao što je hrišćanstvo, da je svoje ostvarenje oblikovao kao izrazito gusto tkanje metafora i alegorija, ali, ako se uzme u obzir njegov dosadašnji kinematografski opus, delovanje u javnom životu, aktuelan trenutak, pa i životne godine u kojima je sada – ta odluka mu dođe kao logičan sled.

Podstaknut je bio i još jednim ličnim razlogom jer se njegova rođena sestra nakon studija književnosti zamonašila, pa ga je, logično, intrigiralo šta ju navelo na taj put.

Uz to „Nebesa“ se u sve tri priče bave hrišćanskim izazovima s akcentom na čuda koja su obeležila i Dragojevićev ulazak u svet kinematografije.

U njega je stupio nakon studija psihologije i bavljenja literaturom i to iz čiste opklade.

Nervirali su ga, kako je ispričao, njegovi drugari jer je svaki od njih bio Kopola, Skorseze ili već neki monumentalni reditelj.

Kad su se jednom sporečkali oko nekog domaćeg filma, zamerio im je što olako sude i poručio da nisu oni sad neki ljudi bogom dani i da će on da proba na FDU da im pokaže kako nije teško tamo proći.

Pošto je bio prvi na listi, bilo mu je, kako je izjavio, žao da ne nastavi da studira.

Čudo je bio i njegov prvi, diplomski film, sada već kultni „Mi nismo anđeli“, koji mu je pored velikog uspeha doneo status autora drugačijeg senzibiliteta.

Dokazao je to i u svojim potonjim ostvarenjima – „Lepa sela lepo gore“, „Rane“, „Parada“, čije su replike postale deo svakodnevice i čijim se crnohumornim scenama, i kada ih iznova gledate, smejete dok se pred onim ozbiljnijim slikama mučite s grčem u želucu.

Snimio je i istorijsku melodramu „Sveti Georgije ubiva aždahu“, koja je u medijima ocenjena kao skup film koji nije ispunilo očekivanja.

Režirao je i serije, legendarni TV film „Dva sata kvalitetnog TV programa“ i promo spot koji poziva na vakcinaciju za Ujedinjene protiv kovida.

Oštrog je jezika, ima izraziti smisao za humor i pisanje.

Objavio je nekoliko knjiga poezije i proze, ukoričio je svoja tri scenarija, a za prvu zbirku pesama je dobio nagradu „Branko Radičević“.

U mladosti je bio urednik kulturne rubrike u nekoliko časopisa i član benda TV Moroni.

Kratko je bio u Americi, ali se odatle vratio s konstatacijom da za njega veliki američki san ne postoji.

Na veliko iznenađenje dela javnosti, koja ga je prepoznavala i kao oštrog kritičara režima Slobodana Miloševića, 2010. pristupio je članstvu SPS-a u kome je bio tri godine, naivno verujući da su se ta partija i njeni ciljevi promenili.

Nakon ovog političkog izleta ućutao se i sebe lustrirao iz javnog života, tačno onoliko vremena koliko je, kako kaže, podržavao „svinjsku huntu“.

Za predsednika Vučića kaže da je diktator koji mrzi „Kulturni dnevnik“ iz „opravdanih razloga“ – tamo uopšte ne pričaju o njemu! Po opredeljenju hrišćanski marksista.

Veruje da je to etička platforma koja bi mogla da nas spasi.