Zvonko Bogdan: Duša Vojvodine 1foto FoNet

Zvonimir Zvonko Bogdan, Bunjevac, pevač i kompozitor starogradskih pesama uz pratnju tamburaša u brojnim već više do pet decenija neguje i čuva ono najlepše što Vojvodina ima – dušu ravnice.

Rođen je 5. januara veoma hladne 1942. u Somboru. Dakle, uskoro će napuniti 80 godina života i proslaviti više od 50 godina muzičkog stvaralaštva.

Retko ko nije u kafani uz „Cigane“ tamburaše pevao i uživao uz njegove pesme koje nose mirise ravnice, davno prošlih dana, boemskog života, Dunava, kafana…

Njegove pesme pevaju o ljubavi, konjima koji slobodno jure, sankama, fijakerima, ženama, kafanama, salašima…

Zvonko je boem sa gospodskim manirima, osobenog stila.

Poznat je kao pevač, ali i kao kompozitor, slikar, pesnik, odgajivač konja, džokej, pa čak i vinar. Postao je naširoko poznat i prihvaćen kada je početkom 70- godina prošlog veka nastupao u beogradskom hotelu Union.

Bile su to nezaboravne večeri, a za ulazak i provod uz Zvonka i tamburaše čekalo se nedeljama, pa i više.

Zvonko Bogdan je prvu autorsku pesmu „Svake noći tebi pevam“ snimio 3. decembra 1968. godine.

A onda je usledila nezaboravna „Ej, salaši na severu Bačke“ , koju je komponovao i napisao 16. februara 1971.

Nizale su se potom „Već odavno spremam svog mrkova“, „Prošle su mnoge ljubavi“, „Govori se da me varaš“, „Kraj jezera jedna kuća mala“, „Neko sasvim treći“, „O tebi pevam najdraži grade“, „Beše jedan čovek“, “ Jedan stari kontrabas“, „Ljubav“, „Ne mogu se setit’ leta“, „Ne vredi plakati“, „Bunjevačko prelo“, „Šta li radi moja ljubav“, „Doći ću ti ko u staroj pismi“, „Spušta se noć na ravni“, „Vojvodino moja“ i mnoge druge…

U njegovoj interpretaciji su i nezaboravne „Kad sam bio mlađan lovac ja“, „Osam tamburaša“ i novije „Ko te ima taj te nema“, „Vratiće se rode“…

Ko nije slušao Zvonka uz tamburaše Janike Balaža taj ne zna šta je izgubio, da parafraziram „Slavoniju“.

Njegovi koncerti bili su praznici širom Jugoslavije, ali i sveta, svuda gde žive dobri ljudi u kojima je budio setu za dobrim starim vremenima mladosti, nežnost i ljubav.

Podjednako dobro pevao je na svom bunjevačkom, srpsko-hrvatskom, ali i mađarskom jeziku. Samostalno i u duetu sa Julijom Bisak i mnogim drugim pevačima. Poslednjih godina živi na salašu kod Subotice, gde jedna vinarija nosi njegovo ime.

U društvu prijatelja, pesme, konja i vina.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

5 reagovanja na “Zvonko Bogdan: Duša Vojvodine”

  1. Čestitke Raši Balaću za odličan tekst o Velikom Gospodinu Zvonku. Imao sam zadovoljstvo da se vidjam sa njim.

  2. kao što prostor Balkana nikad više neće biti isti bez Đoleta, tako i Vojvodina neće biti bez Gospodina Zvonka

  3. Zvonko Bogdan je gospodin koji je sebi uredio zivot da uziva kao Tito.
    Pesma, vino, konji, porodica…. i zasluzio je.
    E sad malo ga ne prefiraju sa ove strane Dunava jer eto ne izigrava budalu pod stare dane kao Era Ojdanic, ne mozes mu na ulici lupiti sakom o rame i nazvati ga burazerom i gledaju ga kao da je operski pevac.
    Sreca po njega i nas ljubitelje tambura.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.