Odmeravanje snaga: Patrijarh Irinej, mitropolit Amfilohije i episkop Irinej bački (Foto: Dragan Antonić/FoNet)

Da li poglavar SPC u javnoj prilici i, u besedi na liturgiji ima pravo na privatan stav, pogotovo ako zna da bar 11 episkopa, potpisnika Apela za KiM ne podržava Vučićevu politiku. Ako je kosovska tema za SPC istinski saborska, što je nebrojeno puta saopšteno iz Srpske patrijaršije, sa čijim je ovlašćenjem episkop bački Irinej (Bulović) učestvovao u Vučićevom „unutrašnjem dijalogu“? Da li bi bilo svih ovih pitanja da je bilo jesenjeg zasedanja Svetog arhijerejskog sabora, koje je tražilo više arhijereja i da li je Sinod sa patrijarhom na čelu u potpunosti postupio u skladu sa crkvenim pravilima kad je odbio zahteve petorice sabraće? Zbog čega sada svi pomirljivo čekaju redovni majski Sabor, ako je jasno da se situacija na KiM otišla predaleko, što je početkom nedelje pokazalo i ubistvo Olivera Ivanovića, predsednika Građanske inicijative Srbija, demokratija, pravda.

– Iako Ustav SPC, u članu 59. propisuje da Sinod odlučuje o sazivanju redovnog i vanrednog Sabora, ovaj propis Ustava SPC ne može se tumačiti dogmatski, jer se moraju uzeti u obzir kanoni Crkve, kao propisi jače pravne snage i jedno od osnovnih obeležja koje određuje njenu prirodu, a koje pravoslavni hrišćani ispovedaju u svome Simvolu vere – to je jedinstvo Crkve. Apostolski kanoni insistiraju na obaveznom sazivanju, i to dva puta godišnje, redovnih sabora jedne pomesne Crkve, čak određuju i vreme kad oni ima da zasedaju. Ovakav propis je trebalo da obezbedi sabornost u radu Crkve u svim poslovima koji prevazilaze nadležnost jednog eparhijskog episkopa. Čak 34. apostolsko pravilo izričito zabranjuje ne samo područnim episkopima, već i starešini pomesne Crkve, da sami odlučuju o pitanjima koja se tiču interese celine – objašnjava za Danas pravni istoričar Zoran Čvorović, docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu.

Čvorović napominje da je „odlukama Sedmog vaseljenskog sabora poglavaru – prvom episkopu autokefalne Crkve dato pravo da saziva sabor, ali je predviđena i kazna, ukoliko zloupotrebi ovo svoje pravo i ne sazove sabor episkopa“. Istim crkvenim propisom, dodaje Čvorović, „predviđena je i kazna ekskomunikacije za svetovnjake, koji vršeći javnu vlast sprečavaju održavanje sabora episkopa“.

– Jednom rečju, pošto je kosovsko-metohijsko pitanje najvažnije nacionalno-identitetsko pitanje – prevazilazi uske granice svakodnevne državne politike – SPC je dužna da saborno iznese svoj stav o njemu. S druge strane, pošto su državni zvaničnici izneli čitav niz radikalnih predloga kada je u pitanju razrešenje „kosovskog čvora“ i kako je „kosovska“ tema već uvrštena u prioritete državne politike za 2018. godinu, razlozi hitnosti nalažu sazivanje vanrednog Sabora. Pri tome, nije mudro da se članovi Sinoda kriju iza Ustava SPC, kad su već pojedini episkopi, kao i patrijarh, izlazili sa, makar verbalno, potpuno oprečnim stavovima kada je u pitanju odnos vlasti prema KiM i kada, istovremeno, pojedini episkopi već javno traže sazivanje vanrednog Sabora. Očuvanje crkvenog i duhovnog jedinstva u pravoslavnom srpskom narodu i među episkopima nalaže članovima Sinoda da sazovu vanredno zasedanje, na kome bi se donela jasna i saborna odluka o KiM – smatra Zoran Čvorović.

On ukazuje da pod “ 34. apostolski kanon, koji zabranjuje da pojedini episkopi, kao i patrijarh, samostalno istupaju i odlučuju u pitanjima koja prevazilaze poslove jedne eparhije, spada i pitanje učešća u takozvanom unutrašnjem dijalogu o KiM“. Čvorovć kaže da je prema Ustavu SPC regulisanje odnosa sa državom u nadležnosti Sabora i da se učestvovanje u tzv. unutrašnjem dijalogu ne može pravdati pozivanjem na drevnu praksu simfonije između države i Crkve, jer je Aleksandar Vučić sam, bez dogovora sa Crkvom, pokrenuo ovaj dijalog i odredio mu ne samo temu, nego i cilj.

– SPC bi učešćem u tom dijalogu samo dala legitimitet konačnoj odluci koju će Vučić doneti sam, pa makar u okvirima takozvanog dijaloga Crkva iznela drugačije mišljenje od Vučićevog – upozorava Čvorović.

Profesor Dragiša Bojović sa Univerziteta u Nišu smatra da, bez obzira što je u „unutrašnjem dijalogu o KiM“ do sada učestvovao samo jedan srpski vladika, to nije moglo da prođe bez saglasnosti Sinoda ili Patrijarha. Kad je reč o patrijarhovom banjalučkom blagosiljanju Vučićeve politike na KiM, Bojović kaže da „nijedan patrijarh, pa ni srpski, nikada u javnosti ne iznosi svoje privatne stavove, zbog čega svaku izjavu srpskog patrijarha uvek treba razumeti kao zvaničan stav Crkve“.

– Samo mesto, kao i povod, gde je patrijarh govorio o ulozi predsednika Srbije u rešavanju kosovskog problema, glorifikujući tu ulogu, nikako ne podrazumeva iznošenje nekakvog privatnog stava. Pred javnošću se pojavljuje čudno i, možda, neočekivano, ali evidentno razmimoilaženje Patrijarha i nadležnog kosovsko-metohijskog arhijereja. Dok Patrijarh glorifikuje Predsednika, episkop Teodosije, svojim potpisom na čuvenom Apelu zastupa potpuno drugačije stavove. Zato se nameće pitanje ko je u pravu i kako to da o takvom važnom pitanju Patrijarh srpski i Episkop raško-prizrenski ne dele isti stav. Mada o jedinstvu SPC svedoče Božićne i Vaskršnje poslanice, primer Apela za KiM, koji je potpisalo 11 arhijereja, među kojima je jedan od najstarijih i najuglednijih, vladika Lavrentije, dok su ostali očigledno ostali po strani, sigurno ne i svi sa druge strane, govori o ozbiljnim razmimoilaženjima – ocenjuje Dragiša Bojović.

Iako Bojović smatra da poslednje izjave srpskih arhijereja ne treba „svoditi samo na odmeravanje snaga u Saboru“, pre svega u trouglu između patrijarha Irineja, mitropolita Amfilohija i vladike Irineja bačkog, koji su zajedno bili u najužem izboru za 45. poglavara SPC, teško je „kosovski argument“ izuzeti iz trke za „belom panom“, koja u SPC još od izbora pokojnog patrijarha Pavla 1990. nije prestala. Takođe ne treba prevideti da pristižu i mlade ambiciozne snage poput mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija i episkopa zahumsko-hercegovačkog Grigorija.

Zbog otvorene kritike Vučiće politike medijski je sada najistureniji mitropolit Amfilohije. On je jedan, ali ne i prvi podnosilac zahteva za jesenje zasedanje Sabora i potpisnik Apela za KiM. Vučić nije želeo da javno komentariše mitropolitova strahovanja da njegova politika „vodi izdaji Kosova I Srbije“, iako su ga „zabolela do suza“. Pre nego što je „AV“ saopštio da su mu „dovoljne patrijarhove reči u Banjaluci“, njegovi stranački funkcioneri bez uvijanja su poručili da je ovom izjavom mitropolit svrstao sebe u političke protivnike predsednika Republike, Vlade Srbije i SNS. Položaj mitropolita Amfilohija je politički delikatan utoliko više što ga ne vole ni Vučićevi politički protivnici, koji u suštini podržavaju njegovu kosovsku politiku, priželjkujući da aktuelni predsednik-premijer obavi „prljav posao“ da bi ga posle lakše skinuli sa vlasti. Mitropolit Amfilohije izgubio je poverenje i „tvrđih struja“ unutar Crkve, koje mu nisu zaboravile ulogu u progonu sa KiM i Eparhije raško-prizrenske njegovog duhovnog brata vladike Artemija, bez obzira što mitropolit pokušava da nađe rešenje za potres koji još drma SPC. Iako mu je trenutno glavna kontra stigla sa trona Svetog Save, ne treba zaboraviti da mu iz senke, za vratom stoji još jedan Irinej – vladika bački – po mnogima glavni konkurent u borbi za mesto srpskog patrijarha, koji mu je, navodno još pred prošle izbore u SPC obećao da „neće staviti na glavu belu panu dok je on živ“.

Vladika Irinej, koji je u okviru Vučićevog „unutrašnjeg dijaloga“ izložio „crkvene granice SPC“ kad je KiM u pitanju, oglašava se samo kad proceni da treba. Priča se da je promenama u upravi visokotiražnih „Večernjih novosti“ kontrolu sa crkvenih proširio i na većinu svetovnih medija. Kao ranije pokojni Slobodan Milošević i Aleksandar Vučić ga je nedavno javno izdvojio među srpskim vladikama, kao primer dobre saradnje. U crkvenim krugovima tvrdi se da je upravo vladika Irinej, bez kog navodno u SPC ništa krupno ne može da se desi, uveo Vučića u Sabor da objasni šta to vlast potpisuje u Briselu, još dok je glavni beogradski pregovarač s Prištinom bio tadašnji premijer Ivica Dačić.

Patrijarh Irinej, za kog se misli da je najslabiji među „glavnim igračima“, drži se na površini uglavnom vođen logikom nezameranja vlastima, iako mnogi smatraju da crkveno i politički, pogotovo kad je reč o KiM, ide iz greške u grešku, potkopavajući vlastitu poziciju prvog među jednakima. Praksa da se preskaču jesenji sabori, sa obrazloženjem da u SPC nema „vrućih tema“ ustalila se tokom njegovog patrijaraškog mandata. NJegov banjalučki blagoslov Vučiću, Narodni pokret Srba sa KiM „Otadžbina“ protumačio je patrijarhovom poslovičnom „neobaveštenošću“ kad je reč o „AV“ politici na Kosovu, zbog čega je poglavaru ponovio poziv da sedište SPC preseli u Pećku patrijaršiju.

– U javnosti se odavno govori o ove tri struje među srpskim episkopima. Čini se da se snaga ove trojice arhijereja, meri sposobnošću svakog od njih da obezbede klijentsku podršku drugih episkopa. Što se države tiče, još od vremena Slobodana Miloševića, ali naročito od vremena Borisa Tadića, pojedini arhijereji su tražili i dobijali podršku svetovne vlasti. Posle svake podrške, a valja se setiti učestvovanja, preko posrednika, Borisa Tadića pri izboru srpskog patrijarha, potom zajedničke akcije na uklanjanju vladike Artemija sa raško-prizrenskog trona, samostalnost episkopata SPC u odnosu na državu bila je, nažalost, sve manja, a deobe u SPC sve veće. Sada se čini da su mitropolit Amfilohije i umirovljeni episkop Atanasije, svojim potpisom na Apel za odbranu KiM, jasno pokazali da ne računaju na Vučićevu podršku. Ako je to tako, onda nosioci druge dve struje izgleda očekuju takvu podršku, ne bi li uz njenu pomoć sačuvali svoje pozicije. U tom svetlu treba razumeti i patrijarhovu izjavu u Banjaluci, jer je njegova pozicija naročito ranjiva, zbog toga što se već javno govori o tome da njegovo mesto treba da dođe mitropolit Porfirije koji, svima je jasno, pripada struji episkopa bačkog Irineja. Pošto je skorašnja istorija pokazala da podrška političara sa vlasti ne samo da nije pomogla obezbeđenju jedinstva, autoriteta i samostalnosti SPC, vanredni sabor o KiM i njegova jasna odluka, vratili bi Srpskoj crkvi neophodnu samostalnost i jedinstvo – naglašava Zoran Čvorović.

Glosa: „Čini da su mitropolit Amfilohije i umirovljeni episkop Atanasije, svojim potpisom na Apel za odbranu KiM, jasno pokazali da ne računaju na Vučićevu podršku. Ako je to tako, onda nosioci druge dve struje izgleda očekuju takvu podršku, ne bi li uz njenu pomoć sačuvali svoje pozicije. U tom svetlu treba razumeti i patrijarhovu izjavu u Banjaluci, jer je njegova pozicija naročito ranjiva, zbog toga što se već javno govori o tome da njegovo mesto treba da dođe mitropolit Porfirije koji, svima je jasno, pripada struji episkopa bačkog Irineja“, smatra pravni istoričar Zoran Čvorović

Trošenje autoriteta

Na pitanje Danasa šta različitim izjavama i postupcima vrh SPC poručuje vernicima, iako tvrdi da je jedinstven po pitanju KiM, Zoran Čvorović odgovara da „ovakvi pojedinačni istupi pokazuju da je ugroženo jedinstvo i saborno ustrojstvo SPC, te da se njen autoritet nemilice troši pojedinačnim istupima, ma kako ti oni bili opravdani i ma kakav autoritet imali arhijereji koji tako istupaju“.

Tumačenje blagoslova’]

– Bilo bi idealno da SPC sa stavom o KiM izađe što pre na vanrednom saborskom zasedanju. Međutim, ni takva odluka koju bi doneo redovni majski Sabor, ne bi bila zakasnela. Patrijarhova izjava iz Banjaluke se ne može tumačiti kao blagoslov za konačnu amputaciju KiM iz ustavnog poretka Srbije i za zaključivanje sporazuma o priznanju sa takozvanom republikom Kosovo. Čini se da to nije bila patrijarhova namera, niti je tako nešto mogao da učini, imajući u vidu i crkvene propise – smatra Zoran Čvorović.

Sinod’]

Sveti arhijerejski Sinod SPC, od majskog Sabora 2017. do predstojećeg ovogodišnjeg majskog zasedanja radi u sastavu: patrijarh Irinej (predsedavajući i jedini stalni član), mitropolit Porfirije, episkopi: žički Justin, zvorničko-tuzlanski Fotije, valjevski Milutin, dok su članovi zamenici vladike bački Irinej i raško-prizrenski Teodosije.