Kad je 1907. Deutscher Werkbund (DWB – Savez nemačke radinosti) osnovan kao Savez umetnika, arhitekata, preduzimača i stručnjaka/veštaka, Fridirh Nojman i Henri fan der Velde sa svojim saradnicima, žaleli su da spoje umetnost i industriju.
Blagodareći svom pristupu umetnosti i dizajnu, DWB je bio je shvatan kao jedan od značajnih momenata u razvoju moderne arhitekture i dizajna. Dojčer verkbund osnovao je Herman Muteziuz, 1907. u Minhenu. On se oslanjao na velike ideje britanskog pokreta Arts and Crafts. U početku je u savezu bilo 12 arhitekata i dvanaest firmi, među njima, Peter Berens, Teodor Fišer, Jozef Hofman i Bruno Paul.
Visoko estetski svakodnevni upotrebni predmeti trebalo bi da zauzmu mesto dekorativnih umetničkih objekata. No da li je ovde bila reč samo o tome? Verner Ehslin (1944), autor knjige Vreme Saveza nemačke radinosti: Umetnost, politika i marketing u sukobu (Edition Akzente Hanser, Minhen 2021), nalazi unutar Verkbunda mnoge pozicije koje se manje zalažu za dizajn u odnosu na interes za eksport, fantazirajući sasvim u duhu vremena dominacije privredne moći Nemačke.
Ovo, dakako, ne stoji u saglasnosti sa mitom o Verkbundu, koji otvara vrata modernijem i boljem svetu. Valjalo bi se odreći predstave da je estetski napredak bio usko spojen sa društvenim interesovanjem.
Ovaj savez je težio ka „oplemenjivanju ručnog rada u spoju sa umetnošću, industrijom i zanatstvom kroz vaspitanje, propagandu kao i odlučnim zajedničkim pozicijama u odnosu na ključna pitanja. Ovim je DWB podržao postojeća načela pokreta reformi koje su bile inspirisane engleskim kritičarem Džonom Raskinom.
Pozivajući se na moralno fundirani pojam kvaliteta, nastojalo se na zasnivanju nove estetike stvarnosti u novoj umetničkoj industrijskoj produkciji, koja je dotad bila prevashodno poznata kao kopije i adaptacije starih zanatskih formalnih uzora sa bogatom ornamentikom. Centralni zadatak se sastojao u potrazi za novim, kroz svrhu, materijal i konstrukciju uslovljeni nastanak forme koja je poznata i kao Sachlichkeit (stvarnost), koja je od 1920. bila tematizovana kao topos Neue Sachlichkeit (Nova stvarnost).
Taj zahtev za tehničkom i estetskom visokokvalitetnom produkcijom bio je programska antiteza, jednoj, samo ka profitu orijentisanoj, praksi industrijalizovane produkcije umetničkih objekata.
Ova Ehslinova knjiga osvetljava jednu značajnu epohu u umetničkoj istoriji dizajna i međuzavisnosti sa privrednim i političkim aspektima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
