Eto Stambola. Božanstven je! 1Prva poznata fotografija Svete Sofije Foto: James Robertson, 1857.

Da biste se oporavili od one ošamućenosti, valja se zavući u neku od hiljadu uličica koje vijugaju po padinama stambolskih brežuljaka.

Ovde vlada duboki mir, te se spokojno mogu posmatrati svi prizori onog tajanstvenog i ljubomornog Orijenta koji se ne vide na drugoj obali Zlatnog roga, osim u naslućujućim obrisima, usred bučnog meteža evropskog života.

Ovde je sve čisto istočnjačko.

Nakon samo četvrt sata ne vidi se više niko i ne čuje se nikakva buka.

S jedne i druge strane sve su kućice od drveta, obojene u hiljade boja, kojima je prvi sprat širi od prizemlja, a drugi širi od prvog.

Prozori imaju spreda nešto nalik balkonu koji je zastakljen sa svih strana i zatvoren veoma gustim rešetkama od drveta, što izgleda kao kutija okačena na kuće, pa ulicama daje naročit vid tuge i tajanstvenosti.

Na nekim drugim mestima ulice su tako uske da se ti istureni delovi naspramnih kuća gotovo dotiču i tako se dugo vremena hoda u seni onih ljudskih kaveza, upravo pod nogama Turkinja koje tu provode veći deo dana, ne videći ništa drugo do jednu vrlo tanku prugu neba.

Vrata su sva zatvorena, na prozorima u prizemlju stavljene su rešetke, sve odiše nepoverenjem i ljubomorom.

Čini se da prolazite kroz neki grad pun manastira.

Na trenutak čuje se prasak smeha, pa digavši glavu, ugledate kroz kakav otvor, delić pletenice ili blistavo oko koje namah iščezne.

Na nekim mestima zateknete živ i tih razgovor s jedne strane ulice na drugu, ali on, na zvuk vaših koraka, odmah prestaje.

Prolazeći pokvarite, na momenat, ko zna kakvu mrežu ogovaranja i spletki.

Vi ne vidite nikoga, ali hiljade očiju vide vas.

Sami ste, a osećate kao da ste usred mase ljudi.

Želeli biste proći neopaženi, pa utišate korak, hodate staloženo, odmerenog pogleda.

Neka vrata koja se otvaraju, ili prozor koji se zatvara, iznenada vas prenu kao jak tresak.

Čini se da te ulice moraju biti dosadne.

Ali sasvim je suprotno.

Jedna zelena mrlja u podnožju iz koje se uzdiže beli minaret, Turčin odeven u crveno koji silazi prema vama, neka crna sluškinja koja čeka pred vratima, persijski tepih koji visi s prozora, dovoljni su da se stvori sličica puna života i sklada, da biste čitav sat stajali tu i posmatrali je.

Od ono malo ljudi što prolaze mimo vas, niko vas ne gleda. Samo katkad čujete iza leđa da neko vikne: – Kaurin! (Nevernik) – i okrenuvši se vidite kako je, iza nekog šalona, nestala glava kakvog momčića.

Drugom prilikom otvore se neka vratašca od onih kućica – zastanete, očekujući da se pojavi lepotica nekog harema, a ono izađe neka gospođa Evropljanka, sa šeširićem, obučena u haljinu toliko dugačku da se vuče po zemlji, i prošapuće adieu ili au revoir, pa se hitro udalji, ostavljajući vas u čudu.

U nekoj drugoj ulici, sasvim turskoj i sasvim tihoj, iznenada čujete zvuk trube i topot konja: okrenete se, šta je to?

Jedva verujete svojima očima.

Veliki omnibus koji dolazi na dve šine, kakve još niste videli, pun Turaka i Evropljana, sa vratarom u uniformi i natpisima sa cenama, kao kakav bečki ili pariski tramway.

Nesklad koji proizvodi ta pojava u jednoj takvoj ulici ne može se izraziti rečima: čini vam se da je šala, ili nekakva greška, i dođe vam da se smejete, pa gledate to vozilo zapanjeni, kao da ga niste nikad videli.

Kad prođe omnibus čini se kao da je prošla živa slika Evrope, a vi ste opet u Aziji kao da se u pozorištu menja scena.

Oči nedovoljne za divljenje

Iz tih pustih ulica izađete na male otvorene trgove, skoro sasvim u senci kakvog divovskog platana.

S jedne strane je fontana iz koje piju kamile, s druge strane kafana s nizom madraca prostrtih pred vratima i ponekim zavaljenim Turčinom koji puši.

Pokraj vrata je velika smokva obmotana vinovom lozom čiji se listovi viseći pružaju do tla, tako da se između njih vidi daleko plavetnilo Mramornog mora i poneko malo belo jedro.

Prejaka svetlost i grobna tišina svakom tom mestu daju nekakvu osobenost, nešto između svečanog i setnog, da se ne mogu zaboraviti, čak i ako se samo jednom vide.

Ako se ide dalje i dalje, kao da vas privlači onaj tajnoviti mir koji, malo-pomalo, ulazi u dušu poput lake pospanosti, te se vrlo brzo izgubi svaki osećaj prostora i vremena.

Tu se nalaze ogromni prostori s tragovima nedavnog velikog požara, padine gde nema ničega osim nekoliko raštrkanih kuća između kojih raste trava i krivudaju kozje staze, kao i visoka mesta sa kojih se pogledom obuhvataju ulice, sokaci, vrtovi, stotinu kuća.

A nigde se ne vidi nijedna ljudska prilika, ni oblak dima, niti jedna otvorena vrata, ni najmanji nagoveštaj stanovanja i života, upravo tako da biste mogli poverovati da ste sami u tom nepreglednom gradu, pa razmislivši na tren o tome, gotovo vas obuzima strah.

Ali kad siđete niz padinu, stižete na kraj jedne od stazica – sve je promenjeno. Nalazite se u jednoj od onih velikih stambolskih ulica, uz koje stoje spomenici, a gde nisu dovoljne više samo oči za divljenje.

Šetate između džamija, baštenskih paviljona, minareta, polukružnih prolaza, fontana od mermera i lapis lazulija, sultanskih grobnica sjajnih od arabeski i zlatnih natpisa, usred zidova pokrivenih mozaicima, pod nadstrešicama od izrezbarene kedrovine, u seni bujnog zelenila koje nadvisuje zidine grada i pozlaćene kapije vrtova, pa ispunjava vazduh mirisima.

Po tim ulicama sreću se, na svakom koraku, kočije pašÔ, oficira, činovnika, ađutanata, evnuha iz uglednih kuća, povorka sluga i badavdžija, koji dolaze i odlaze između ministarstava.

Ovde se prepoznaje prestonica velikog carstva, pa joj se divite u svom njenom veličanstvu.

Svuda je belina, nežnost gradnje, žubor vode, svežina senki koja miluje čula poput tihe muzike i puni glavu veselim slikama.

Ovim ulicama stiže se na velike trgove gde se uzdižu carske džamije, i pred tim veličanstvenim građevinama ostajete prestrašeni.

Svaka od njih pravi kao neko središte malog grada sastavljenog od internata, bolnica, škola, biblioteka, skladišta, hamama, koji se skoro i ne primećuju, kao da su spljošteni pod ogromnom kupolom koju okružuju.

Arhitektura koja se čini vrlo jednostavnom, predstavlja, međutim, različitost detalja koja mami poglede sa hiljadu strana.

To su kupolice pokrivene olovom, krovovi čudnog oblika koji se uspinju jedan nad drugim, uzdignute galerije i veliki tremovi, prozori sa stubićima, lukovi sa ukrasima u vidu venaca, minareti u obliku cevčica, balkončići sagrađeni za jedan dan, sa kapitelima od stalaktitnih ukrasa, veličanstvena vrata i fontane koji se čine kao da su pokriveni čipkom, zidovi poprskani zlatom i hiljadama boja.

Sve vezeno, izrezbareno, ležerno, smelo, u seni hrastova, čempresa, vrba sa kojih poleću jata ptica, polagano kružeći oko kupola i ispunjavajući skladnim cvrkutom svaki kutak ogromne građevine.

Ovde se počinje osećati nešto što je dublje i jače od osećanja lepote.

Ti spomenici kao divovska mermerna potvrda jednog niza ideja i osećanja različitih od onih u kojima smo se rodili i odgajili, kao okosnica neprijateljske nam rase i vere, pripovedaju nam nemim jezikom ponosnih crta i smelih visina o slavi nekog Boga koji nije naš već jednog naroda od koga su drhtali naši očevi, i ulivaju neko poštovanje sastavljeno od nepoverenja i straha što, isprva, osvaja našu radoznalost, a zatim nas drži na odstojanju.

Pleme pastira postalo je nacija

Unutar senovitih dvorišta vide se Turci koji se umivaju na fontanama, prosjaci šćućureni u dnu stubova, žene pod velovima koje polagano prolaze ispod lukova.

Sve je tiho i kao prekriveno nekom nijansom sete i sladostrašća, za koje ne razumete dobro odakle naviru, i pred kojima vam pamet staje i ostajete zatečeni razmišljajući kao pred nekom zagonetkom.

Galata i Pera, kako ste daleko!

A vi se osećate usamljeni u nekom drugom svetu i u drugom vremenu, u Stambolu Sulejmana Veličanstvenog i Bajazita II i doživljavate jako osećanje čuđenja kad se, izašavši sa onog trga i izgubivši iz vida onaj ogroman spomenik osmanlijske moći, nađete nasred Carigrada od drveta, jadnog, oronulog, punog prljavštine i bede.

Što dalje idete kuće gube boju, dugački prolazi, prekriveni lozom i puzavicom, nestaju, basene fontana pokriva mahovina.

Pronalazite patuljaste džamije s raspuklim zidovima i sa drvenim minaretima, okružene žbunovima kupina i koprivom, porušene grobnice, razrušene stepenice, prolaze prekrivene preprekama od ruševina, trošne kvartove pune neizrecive tuge gde se ne čuje nikakav drugi zvuk osim lepet krila kobaca i roda, ili grleni glas kog usamljenog mujezina koji uzvikuje reč božju sa skrivenog minareta.

Nijedan grad ne predstavlja bolje od Stambola narav i filozofiju svog naroda.

Sve što je tu veliko i lepo, to je božje ili sultanovo, koji je slika i prilika Boga na zemlji.

Sve ostalo je prolazno i nosi beleg dubokog nemara za ovozemaljske stvari.

Pleme pastira postalo je nacija, ali njihova iskonska ljubav prema seoskoj prirodi, prema stanju dubokog razmišljanja i prema neradu, sačuvala je prestonici izgled tabora.

Stambol nije grad – ne radi, ne misli, ne stvara.

Kultura razvaljuje njegova vrata, juriša na njegove ulice, a on drema i sanjari u seni džamija, i neka ga.

On je raspojasan, raštrkan, unakažen, mesto koje iznad svega predstavlja zadržavanje hodočasnika pre negoli moć stabilne države, jedna beskrajna skica prestonice, jedan veličanstven prizor više nego veliki grad.

I ne može se stvoriti prava slika o njemu ako se ne obiđe ceo.

Valjalo bi poći od prvog brežuljka, od onog koji je u obliku trougla, što ga zapljuskuje Mramorno more.

Ovo je takoreći glava Stambola, monumentalni kvart pun uspomena, veličanstvenosti i svetla.

Ovde je Stari saraj, gde se pre dizao Vizantion sa akropoljem i Jupiterovim hramom, zatim palata carice Placidije i Arkadijevi izvori.

Tu je džamija Svete Sofije i Ahmedova džamija, i At mejdan (At Meydani) koji zauzima mesto starog Hipodroma cara Konstantina, gde su, pored boga Olimpa od bronze i mermera, između klicanja mase ljudi odevenih u svilu i grimiz, letela četvoroprežna zlatna kola pred očima careva blistavih pod biserima.

S ovog se brežuljka silazi u ne mnogo duboku dolinu kojom se prostiru zapadne zidine Saraja, označavajući granicu drevnog Vizantiona, i uzdiže se Visoka porta (tur. BÔb-i Ôli ili samo Porta, naziv je koji se u diplomatskim krugovima koristio za osmanski dvor i osmansku vladu) kojom se ulazi u palatu velikog vezira i u ministarstvo spoljnih poslova: kvart ozbiljan i tih, u kome kao da se skupila sva turobnost sudbine carstva.

Iz te doline se penje na drugi brežuljak gde se uzdiže mermerna Džamija Nuri-Osmana, Svetlo Osmanovo, i izgoreli Konstantinov stub koji je podupirao Apolona od bronze s glavom tog velikog cara, a stajao je upravo nasred starog rimskog trga, okružen tremovima, slavolucima i statuama.

Dalje od ovog brežuljka otvara se dolina bazara koja od Bajazitove džamije dopire sve do Džamije valide sultanije i obuhvata ogroman lavirint pokrivenih ulica punih sveta i buke, iz kojih se izlazi zamućenog pogleda i zaglušenih ušiju.

Na trećem brežuljku, koji ujedno vlada nad Mramornim morem i nad Zlatnim rogom, uzdiže se iznad svega Sulejmanova džamija, suparnica Svete Sofije, radost i raskoš stambolska, kako kažu turski pesnici, i divni toranj vojnog ministarstva koji se diže na ruševinama drevnih Konstantinovih palata, u kojima je neko vreme stanovao Mehmed Osvajač, a koje su kasnije pretvorene u saraj starih sultanija.

Između trećeg i četvrtog brežuljka stoji, poput kakvog mosta u vazduhu, ogromni akvadukt cara Valensa (Flavije Julije Valens /328-378/, rimski car. Valensov akvadukt – tur. Bozdogan Kemeri, što doslovno znači Akvadukt sivog sokola – je rimski akvadukt koji je služio kao glavni izvor pitke vode za Konstantinopolj.

Danas predstavlja jedno od najvećih znamenitosti Istanbula) koji je podignut na dva reda vrlo tankih lukova obraslih zelenilom, i koji se kao venac vije nad dolinom naseljenom kućama.

Prođete ispod akvadukta i penjete se na četvrti brežuljak.

Ovde, na ruševinama poznate Crkve Svetih apostola, koju je osnovala carica Jelena, a obnovila Teodora, uzdiže se Džamija Mehmeda II, okružena školama, bolnicama i karavansarajima (javne građevine za smeštaj karavana i ostalih putnika rasprostranjene po Bliskom Istoku).

Pokraj džamije su pijaca robova, Mehmedovi hamami i Markijanov stub od granita, čiji je vrh još uvek ukrašen carskim orlovima.

Blizu tog stuba je mesto gde je bio trg At mejdan na kome je izvršen čuveni pokolj janičara.

Golemi muzej dragocenosti

Pređete preko jedne druge doline pokrivene nekim drugim gradom i popnete se na peti brežuljak na kome stoji Selimova džamija, blizu stare cisterne Svetog Petra pretvorene u park.

Pod njom, duž Zlatnog roga, proteže se Fanar, grčka četvrt, sedište patrijarha, kuda se sklonio drevni Vizantion sa naslednicima Paleologa i Komnina, i gde se zbio grozni pokolj 1821. godine (misli se na pokolj koji se desio 22. aprila 1821, kada je sultan Mahmud II naredio da se pogubi patrijarh Grigorije V, zajedno sa još tri episkopa, u znak odmazde za ustanak Grka protiv osmanske vlasti).

Kad se spustite u petu dolinu, onda se možete popeti i na šesti brežuljak. Ovde je već zemljište koje je zauzimalo onih osam kohorti (vojne jedinice, delovi starorimske legije) od četrdeset hiljada Konstantinovih Gota, izvan kruga prvih zidina koje su obuhvatale četvrto brdo, i to upravo na onom mestu koje je zauzela sedma kohorta i koje se i danas zove Evdomon (Hebdomon).

Na šestom brdu stoje zidine palate vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita, gde su se krunisali carevi, a koja je danas među Turcima poznata kao Tekfur-saraj, Palata prinčeva.

U podnožju tog brda leži Balat, jevrejski geto Carigrada, prljava četvrt koja se proteže obalom Roga sve do gradskih zidina, a sa ove strane Balata nalazi se staro predgrađe Vlaherna (često se navodi i u množini: Vlaherne) nekada okruženo palatama pozlaćenih krovova, omiljeno boravište vladara, čuveno po velikoj crkvi carice Pulherije i po svetom mestu relikvija, a sada puno ruševina i tuge.

Od Vlaherne počinju zupčaste zidine koje prolaze od Zlatnog roga sve do Mramornog mora, obuhvatajući sedmo brdo gde je bila stočna pijaca i gde je još uvek postolje Arkadijevog stuba: najorijentalnije i najveće brdo stambolsko, a između njega i ostalih šest, protiče rečica Likos koja ulazi u grad blizu Jedrenske kapije (Edirne Kapisi), pa utiče u more kod drevne Teodosijeve luke.

Sa vlahernskih zidina vidi se još predgrađe Ortakčilar (Ortakšilar) koje se lagano spušta prema sidrištu, ovenčano vrtovima.

Dalje od Ortakčilara je predgrađe Ejup (EyŘp), sveta zemlja Osmanlija, s nežnom džamijom i prostranim grobljem u senci šume čempresa koje se beli od mauzoleja i grobova.

Iza Ejupa je visoravan drevnog vojnog taborišta gde su legije na štitovima dizale nove vladare.

Dalje od te visoravni su druga sela čije se žive boje neodređeno smeše usred zelenih šumaraka mokrih od najudaljenijeg dela mora Zlatnog roga.

Eto Stambola.

Božanstven je!

Ali srce se prestraši od pomisli da se ovo ogromno azijsko selo prostire na ruševinama Rima, onog golemog muzeja dragocenosti otetih Italiji, Grčkoj, Egiptu, Maloj Aziji, na čiji se i sÔm spomen razum pomuti kao u božanskom snu.

Gde su oni veliki hodnici sa svodovima koji su se protezali gradom od mora do zidina, one pozlaćene kupole, oni gorostasni konjanici koji su se uzdizali na džinovskim stubovima pred amfiteatrima i izvorima, one sfinge od bronze koje su sedele na postoljima od porfira, oni hramovi i palate koje su uvis dizale frontone od granita usred uzvišenog mnoštva kipova božanstava od mermera i vladara od srebra?

Sve je iščezlo ili je izmenjeno.

Kipovi konjanika od bronze su pretopljeni u topove, bakarne ploče obeliska pretvorene su u novce, grobnice carica promenjene u fontane, crkva Svete Irine sad je oružana, Konstantinova cisterna je fabrika, postolje Arkadijevog stuba kovačnica, Hipodrom je pijaca konja.

Bršljan i ruševine pokrivaju temelje carskih palata, na tlu amfiteatara raste trava kao na grobljima, a malobrojni natpisi, izbledeli od požara ili oštećeni sabljama osvajača, podsećaju da je po tim brežuljcima bila čudesna prestonica Istočnog rimskog carstva.

Na tim ogromnim ruševinama stoji Stambol kao odaliska (tur. odalik, odnosno sobarice, služile su brojne žene u haremu.

Po ulasku u harem zauzimale su najniže mesto u haremskoj hijerahiji – budući da su bile obično robinje koje su sultanu poklanjali ugledni i bogati Turci.

Ako su bile izuzetno lepe ili talentovane za ples ili pevanje, spremali su ih za konkubine i otuda su mogle napredovati.

Suprotno raširenom verovanju u Evropi – i brojnim slikama sa obnaženim odaliskama bele kože u XIX veku, odaliske nisu bile nužno haremske naložnice a seksualni život u haremu, odnosno saraju, bio je strogo regulisan.

Postojanje svih tih naložnica nije bilo tek zarad seksualnih sloboda i užitaka, nego da se održi načelo poligamije: sultan – i haremski muškarac – nije smeo da se previše veže za jednu ženu) povrh grobnice, iščekujući da na nju dođe red.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.