Kad junak preživi zlodela

Spustim se lagano od „Central parka“, „Brodvej avenijom“ do ulice „Bond“ gde zalomim levo, pa onda u ulici „Boveri“ skrenem desno i tamo je bio epicentar mog interesovanja. Na broju 315 nalazio se „CBGB“. Nizbrdo dole ka ulici „Kanal“ i „Čajna taunu“ nanizano je bezbroj „blejališta“ gde su obitavala „sva čuda sveta“. Kraj oko ulice „Boveri“ zvali su i „Mali Sajgon“, zbog mnoštva vijetnamskih restorana. Stvarno nikada kuče nisam video tamo.

NJujork je bio skroz šminkerica, pre tridesetak godina naokolo po „Ist Vilidžu“ visili su LJuba, Firči, Darko Lungulov, Đule, Žika, Beške, Vlada Nos. Tri bloka levo od „CBGB“ je avenija „Loisada“. To je najveselija i najstrastvenija ulica na svetu. Prepuna je Portorikanaca i njihovih čikita. Ko se nije nasmrt zaljubio na aveniji „Loisada“, on nije živeo. U ulici „Boveri“ sam dreždao u potrazi za Debi Hari na koju sam se ložio još otad sam kupio „Plastic Letters“. Ona je bila u ekipi sa „Ramonsima“. I pošto sam u svađi sa sudbinom, nikad je nisam upoznao nego mi je svevišnji poslao „kinesku Blondi“ u vidu Nine Hagen, razmažene, toksične, gadne ribe. Poljubio sam je u obraz jednog jutra baš na „Boveriju“ i vratio se nazad u svoju zonu lagodnosti Beograd.

Istovremeno, par ulica dalje od mog mikrokosmosa odvija se radnja romana „Američki psiho“ Breta Istona Elisa. Na jedinom ostrvu gde sam želeo da živim, „Menhetnu“, divljali su japiji, prvorođenčad iz incesta korporacija i konzumentskog društva. Psihotični mozgovi, prepunjeni jakim drogama koje su tada bile u povoju, živeli su svoje dualne živote. Sadisti skriveni iza robnih marki, ščepani sa prestižnih koledža, u punoj životnoj snazi upregnuti su na galiju profita, da tu otimaju novac od siromašnih za bogate kompanije. Pobesneli od eksperimenata nad njima, živeli su svoje mizerne živote. Ne znam da li je neko baveći se ovim romanom uspeo da shvati patološku vezu između glavnog junaka i njegovog alter ega razasutog po pločnicima NJujorka u vidu klošara koji špartaju ulicama i skreću pažnju na sebe petparačkim molbama zapisanim na kartonu, žickajući uz novac i empatiju bezdušnih industrijskih šrafova. Smrad i telesnu zapuštenost niko ne može da maskira izvajanim telom i skupim parfemom. Sa ove vremenske distance, shvatam koliko je ovaj roman silan. Takvu žestoku kritiku stanja jednog uma, grada, države veoma je opasno ispisati, uz racionalni strah od osvete prozvanih.

Elis sve vreme podjebava američki san, ogoljeva ga, gazi po njemu. Provocira cenzore, kojima se kezi u lice, znajući da su oni dovoljno glupi da zbog puritanstva odbiju ovaj rukopis, i da će on profitirati iz toga. Imao je pokaznu vežbu desetinu godina ranije u vidu „Seks pistolsa“ koje je „do grla zakopčano“ englesko društvo učinilo bogatim, bez ideje da će to spasti „Kraljicu“. I Elisa je odbila bogata izdavačka kuća, da bi ga prihvatila manja koju je on učinio bogatom. Feministkinje su se bunile protiv ovog romana, ali Elisov junak ne ubija samo žene, nego sve živo.

Glavni junak suštinski ubija prikaze iz svog košmara. Elis je ovaj svoj roman tako vešto ispisao da čitaocu ni jednog trenutka nije žao žrtava. Toliko je uspeo da nam ogadi američko društvo, da čak i navijamo za njega. Ne može mu se osporiti maštovitost u iživljavanju nad šarolikom klijentelom čije ostatke čuva u jednoj kapsuli. Svi su oni šljam, čiji pepeo treba progutati, profiltrirati kroz telo, a nakon toga pošto izvršimo nuždu, izbaciti u WC šolju i povući vodu. „Smrt Japijima“ ispisuje unezvereni mladić u muškom toaletu, dok ga posmatra „Psiho“. Mladić je sinonim za sve pojedince koji se bore protiv nepravde. Predstavlja sve slobodne ljude koje „ONI“ nisu uspeli da pretvore u sebe. On jadničak ima samo olovku, a njegov posmatrač čitav arsenal oružja za klanje i ubijanje. Nije me skoro toliko „udarila“ neka scena u književnosti. Drago mi je da nemam s čim da je uporedim.

„Američki psiho“ je, mirne duše se to može reći, proglas slobode. Udžbenik koji pokazuje koliko je svet duboko zaglibljen, i da čovek koga autor iz zezanja apostrofira kao glavnog baju danas vlada Amerikom i ima punu kontrolu nad ljudskim životima. Ma koliko pravdoljubivi bili čitaoci ovog remek dela, Elis ih naprosto tera da se raduju što je glavni junak preživeo svoja zlodela, pošto je on, čini se, jedini koji može da spase svet.

Ovaj roman „MORA“ svako normalan da pročita. Da vide svi koliko nenormalnih ima oko njih.