Kad zidovi progovore jezikom filma 1foto: Teodora Pavlović

U dobro poznatom prostoru – Galeriji “Artget”, na prvom spratu “Kulturnog centra Beograda”, našao sam se 17. septembra, ovoga puta u ulozi mentora jedne nove filmske edukativno-produkcione avanture.

U ovom prostoru već šesnaest godina započinjemo svaku “Interakciju” – Međunarodni studentski filmski kamp, ali ovog petka nije počinjala “Interakcija”! Počela je “BINA/ FA Letnja filmska škola”. Danica Prodanović i Ružica Sarić iz BINA tima (Beogradska internacionalna nedelja arhitekture) pozvale su nas pre nekoliko meseci da sarađujemo u okviru “Future Architecture Platforme”, u okviru koga je planirana desetodnevna filmska škola. Škola se organizuje u saradnji sa “CAFx Summer School” iz Kopenhagena, “MAXXI muzejem” iz Rima i “Oslo Architecture Triennial” iz Osla.

Ovogodišnji program platforme “Future Architecture” nosi zajednički naslov “Pejsaži brige / Landscapes of Care”, a BINA filmska škola “Kad bi ovi zidovi govorili / If These Walls Could Talk” posvećena je zgradi “Doma štampe”. Ova impresivna zgrada, u kojoj se nalazi i “KCB”, podignuta je na “Trgu Republike” između 1958. i 1961. prema projektu arhitekte Ratomira Bogojevića, a kao delo značajnih arhitektonskih i urbanističkih vrednosti 2019. stekla je status kulturnog dobra.

Namera nam je da polaznike škole upoznamo sa samim objektom, njegovom arhitekturom i istorijom, ali i sa svim njegovim unutrašnjim sadržajima, kao i sa “stanarima” tj. korisnicima zgrade, a da potom kroz obrazovni deo radionice i mentorski pristup dođemo do kratkih filmova naših polaznika koji će kroz sopstvenu vizuru filmskim jezikom dati svoj doživljaj trenutnog stanja objekta. Škola podrazumeva mentorski pristup kroz proces istraživanja i produkcije i obuhvata radionice, predavanja, projekcije, snimanje, montažu i obradu zvuka, kao i završnu javnu prezentaciju radova u “Dvorani KCB” (26. septembra u 16 sati).

Kolega Vojin Vasović i ja mentorski vodimo ovaj proces u domenu režije, ali svakako nastojimo i da u okviru radionica ponudimo i znanja iz oblasti dokumentarnog filma. Pored nas tu su i drugi mentori – Jelena Maksimović, montažerka i rediteljka, kao i direktor fotografije Dragan Vildović. Dodatna vrednost ovog projekta jeste saradnja i sa mentorima – finalistima konkursa “Future Architecture” u 2021. Većina njih je uprkos pandemiji doputovala u Beograd. Tu je zanimljivi trio iz Velike Britanije – “Sonic Acts of Noticing” – Julia Udall, Alex De Little i Jon Orlek. Takođe, doputovale su i mentorke – Nina Bačun iz Hrvatske i Dea Widya iz Indonezije, dok su posredstvom interneta prisutni i Anna Ulrikke Andersen iz Norveške i “Spolka” kolektiv iz Slovačke. Učesnici dolaze iz različitih profesija, od vizuelnih umetnika, filmadžija, arhitekata, studenata i doktoranada sa različitih fakulteta, od arhitekture do digitalne umetnosti. Svi sa sobom nose različita znanja, veštine, talente, iskustva, ali takođe i motivaciju da se izraze kroz film.

Prvog dana škole, nakon uvodne radionice, uputili smo se u obilazak zgrade, od podruma do krova. To je ostavilo jak utisak na sve nas i podiglo motivaciju. Ušli smo u “utrobu” zgrade, i razgledali je dok se ona otvarala pred nama u svoj svojoj lepoti, zapuštenosti, očaju i nadi. Susret u podrumu sa živopisnim Zoranom, čovekom koji decenijama radi na održavanju zgrade, potrajao je, dok su nas vizuelne senzacije dražile sa svih strana. Sa telefonima i fotoaparatima u rukama tumarali smo kroz hodnike, liftove, stepeništa i prolaze. U jednom kadru – ikone, Tito i obnažene mlade žene sa duplerica i kalendara. Pred nama se otvorio čitav unutrašnji svet ove fascinantne zgrade – sistemi cevovoda, odvoda za vazduh, za vodu, za grejanje, za napajanje – osetili smo puls ove zgrade.

Nakon upoznavanja zgrade trebalo je ohladiti glavu i ući u proces obraovanja i mentorstva. Predočili smo učesnicima kompletan proces prolaska kroz sve faze produkcije jednog kratkog dokumentarca, a u obrazovnom delu smo ih učili osnove dokumentarnog filma. Čini se da smo uspeli da ih zarazimo virusom dokumentarnog filma. Usledilo je snimanje, pa mentorstvo, pa snimanje pa konsultacije… i iznova i iznova, pa montaža. Veliki podsticaj je bilo i prikazivanje dokumentarnih filmova “Centar” Ivana Markovića, koji daje jedan fascinantan apstraktni portret “Sava centra”, kao i film “Taurunum Boy” Jelene Maksimović i Dušana Grubina, u okviru koga upoznajemo arhitekturu Zemuna.

Filmovi naših učesnika nude svežinu. Oni promatraju prostor i ljude iz svog ugla, neopterećeni zanatskim stvarima, posvećeni u potpunosti suštini – temi i sopstvenoj ideji. Ponekad instinktivno donose odluke, ali tematski okvir ne odudara previše od onoga čime se oni već bave u svojim radovima, s tim što svoj „kamenčić u cipeli koji žulja“ ovoga puta pronalaze u “Domu štampe”. Ne znam kako je biti u njihovoj koži. Vremena je malo, izazova puno. Važno je čuti različita mišljenja mentora, ali važno je i ostati svoj. Ipak, očekujem da će na kraju ovog putovanja “zidovi progovoriti jezikom filma”, a ono što je mnogo važnije, siguran sam da smo otvorili vrata novim znanjima, iskustvima i istraživanjima, kao i budućoj saradnji mladih ljudi u oblasti filma i arhitekture.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.