Eklektična moć ište ljubav: O filmu mađarskog reditelja Gabora Holtaija „Kao kod kuće“ prikazanog na 33. Festivalu evropskog filma Palić

I ovom u predgrađu Budimpešte su dani odbrojani, a Rita na kraju poslednjeg radnog dana za oproštaj i zahvalnost za službu od nesrećnog vlasnika dobija na poklon bele patike – prodavnica bi mogla biti ispostava takođe rashodovanog proizvodnog pogona obuće – koje više nikom nisu potrebne.

Niti je bilo kome potrebna Rita, reklo bi se sa prave strane četrdesete, lepa žena ubijena tmurnom svakodnevicom o čijoj konkretnoj genezi nećemo saznati ništa, osim da pripada potonjem opisu masovne demografske grupe sredovečnih ljudi koji „nemaju nove prijatelje, a stari su u inostranstvu“.

Noć je, i ulice kojima Rita hoda u pravcu svog doma su tmurne.

„Uličnost“ okruženja je i duboko upitna, jer ulice i stambene zgrade sugerišu postojanje nekakve zajednice – veštačko naselje Beograd na fekalnoj vodi, na primer, ima samo bezdušne saobraćajnice – a ovo čime Rita korača je urbana kataklizma sazdana od zatvorenih prodajnih objekata i ostalih neosvetljenih betonskih konstrukcija.

I onda, nadomak doma koji, znamo, nije nimalo manje grozan od puta do njega – osim ako ga je dizajnirala u havajskom stilu ili nostalgičnom sećanju na mladost, što bi stvar činilo još gorom – Ritu kidnapuju dve maskirane, u crno odevene prilike.

Ko bi nju uopšte hteo da otima, i zašto?

Budi se u sobi koja od „nameštaja“ ima krevet i stonu lampu, ležeći vezanih ruku i nogu na parketu.

Predstavnik otmičara (Aron Molnar) je momak njenog starosnog doba dizajniran kao „ćaci biznismen“, u uzanoj beloj košulji sa zavrnutim rukavima, sa tankom kravatom i poslovnim crnim cipelama.

Svrha torture koja će uslediti je da Rita prisvoji identitet izvesne Silvi, poverovavši u njega kao da Rita nikada nije postojala (a iz prvih kadrova smo usmereni ka mišlju da donekle i nije).

Ako pristane da jeste Silvi – primetno pretvaranje nije prihvatljivo, a posle svake pogrešne reči sleduje flaster preko usta – članica porodice sa sklonošću kao poeziji koja se odmetnula i nestala, Rita će prestati da vezana spava na tvrdom parketu, piški u kofu i jede par šaka pirinča dnevno.

Uzgred, dok god istrajava na svom krhkom identitetu, krevet će joj biti u vidokrugu samo kao obećanje udobnosti.

Posle filma sam malo prisluškivao prve utiske mlađih gledalaca, i čuo jednu devojku kako kaže: „Mene je čak i nervirala što se toliko opire, ja bih odmah pristala“.

Ljudi su, elem, takvi, i Rita počinje da igra predstavu – kao što se i njen do tog trenutka jedini viđeni otmičar pretvara da je Silvin brat Marsi – ne dovodeći u javnu sumnju svoj novi identitet, čime biva primljena u porodicu (ili pre „porodicu“) a film ulazi u sledeću, idejno ambiciozniju fazu.

No, pre toga, zbog punog razumevanja konteksta valja navesti genezu i odlike bioskopskog života filma.

Naime, „Kao kod kuće“ je debitantski rad reditelja koji je prethodnih desetak godina opstajao potpisujući epizode serija, sa planom da sa glumačkim tandemom Lovaš-Molnar iz nagrađivanog kratkog filma (Molnar je rođen u Novom Sadu i reditelj za njega kaže da pomno prati srpske dnevno-političke teme) nastavi putem celovečernjosti.

Međutim, državni filmski institut nije naseo na žanrovsku konstrukciju („ovo vam je psihološki triler, ništa opasno“) a i članovi ekipe su poslednjih godina preterivali sa javnim iskazivanjem protestnih mišljenja, i novac nije dobijen.

Što se, naravno, kada je film konačno snimljen, pokazalo kao odlična reklama, i uz za buntovništvo protiv sistema prikladnu dramsku radnju dovelo do toga da „Kao kod kuće“ tokom bioskopskog prikazivanja u martu ove godine, baš pred aprilske mađarske izbore, bude hit sa 300.000 gledalaca i platforma za demostriranjre antiorbanovskih stavova putem majica, bedževa, postova na društvenim mrežama…

Dakle, kada Rita odluči da bude duhovno podatna da ne bi bila fizički vezana, upoznajemo se sa velikim, u zatvor pretvorenim stanom.

Prozori su neprobojni a bravom na vratima upravlja Marsi koji, kao i svi drugi, služi Tati.

Tata je, kao i stan i ostatak porodice, dizajniran u socijalističkom stilu iz sedamdesetih, čime se otkrivaju razmere ideološkog haosa u kojem se Rita zatekla.

Jer, iako izgleda kao aparatčik komunističke partije, za Tatu kažu da stiče enormni novac od raznovrsnih investicija, a potom saznajemo da je vlasnik celog kraja grada u kojem se stan nalazi.

Sve zajedno, uz početak filma koji nam je prikazao surovu kapitalističku realnost današnje Mađarske, dobijamo košmar društva u kojem se više nema u šta verovati.

Postoji samo eklektična moć koja traži ljubav i odanost, emotivno manipulišući svojim podanicima.

Zbrkalo se levo sa desnim, musavost prašnjavih kartoteka sa praznom blještavošću Marsijeve poslovne odeće.

Infantilni sadizam je zavladao društvom, i „Kao kod kuće“ prilično podseća na epizodu „Zone sumraka“ o dečaku kojem se ispunjava svaka želja, sa osnovnom koja se tiče dobronamerne porodične jedinice.

U praksi, dečak monstrum otima neznance i primorava ih da podražavaju izvorne osobe koje je pobio ili osakatio nakon što bi rešili da mu se suprotstave.

„Kao kod kuće“ je dinamični i pitki filmski odraz u ogledalu zemlje beznađa, životarenja, ljudskih bića kao funkcija, pristajanja na potčinjenost najgorima, uz obećanje revolucije koja jedino može proždrati svoju traumatizivanu decu, i njih pretvorivši u čudovišta.

A onda je došao april 2026, i parlamentarni izbori koji su od filma stvorili mešavinu dokumenta i upozorenja: moć je đavolski pojam, a najđavolskije se manifestuje među ljudima bez životnog smisla.

Ko im je smisao oteo?

Da li su ga ikada imali?

Pitanja su gotovo apstraktna, i bila bi prevelika za ovaj uglavnom kamerni film da nije snimljen zanatski perfektno i sa ljubavlju za svaki kadar.

Katkad stvarnost dekonstruiše umetnost.