Foto: Damir VujkovićO filmu Gabora Holtaja (r. 1986) „Kao kod kuće“ opširno je pisano u prethodnom broju, a na polovini rada na tekstu rešio sam da se malo odmorim od šibanja mozga i skoknem do festivalske konferencije za štampu, nakon čega se spontano ukazala i prilika za nepripremljeni intervju.
Za one koji nisu čitali analizu, film „Kao kod kuće“ se bavi manipulacijom gospodara nad podanicima, načinima nadraživanja nesvesnih nagona u cilju izazivanja sreće u potčinjenosti, diktatorima koji svoje svetove grade po potrebama trenutka umesto po dubokoj veri u određeni ideal, negacijom sopstva koja se zahteva od onih koji služe…
„Kao kod kuće“ je, iako bez direktnog ukazivanja na nepočinstva Orbanovog režima, bio lišen državnog finansijskog učešća, što je zapravo bila reklama koja je dovela do neočekivane i fenomenološke bioskopske gledanosti filma u februaru i martu, pred izbore.
Pažnja je bila takva da ima naznaka da će uslediti i američki rimejk, mada me s obzirom na lokalnu opnu originala živo zanima na šta bi to moglo da liči.
U svakom slučaju, prisustvo ovakvih filmova i gostiju – šta ono reče čovek na odobravanje srpskih novinara… „ako smo mogli mi, možete i vi“ – objašnjava zašto vlast na otvaranje nije poslala čak ni prošlogodišnjeg „pomoćnika gradonačelnika Subotice za oblast komunalnih delatnosti i javna preduzeća“.
Kao i svima drugima sa kojima sam ovde podelio utiske, prilično mi se svideo vaš film. Scenaristički je ozbiljno struktuiran, vizuelno je zaokružen na više nego profesionalan način i primetno je da imate zanatskog iskustva. Međutim, ono što bi me ovom prilikom zanimalo je povezano sa činjenicom da ste osmislili pa onda i snimili film pre promene vlasti u Mađarskoj, i tiče se ideološke postavke stana u kojem se radnja odvija. Ideologija „bije gde stigne“. Sa jedne strane imamo socijalistički dizajn kostima i nameštaja koji deluju kao da su izašli iz sedamdesetih, sa druge je tu lik Marsija koji je obučen kao korporativni advokat. Zatim, saznajemo da Tata, gospodar stana koji izgleda kao partijski aparatčik, poseduje hrpu nekretnina i poslovnih poduhvata. O čemu ste sve vi i scenarista razmišljali dok ste formirali ideološke koncepte priče?
– Postavili smo stvari tako da imamo patrijarha porodice koji je autokratski vođa, diktator, a svaki diktator želi da oko sebe stvori sopstvenu realnost. U stanu je sve zastarelo, jer je jedan od načina da se podanici osećaju zaštićeno da ih smestite u okruženje sećanja na detinjstvo.
Nostalgije.
Nostalgije, tako je. Ceo apartman je verzija Tatinog stava kako bi svet koji izaziva osećaj sigurnosti trebalo da izgleda. Naravno, tim putem se stvara svet Mađarske iz sedamdesetih, uz komentar šesnaest godina Orbanovog režima tokom kojih je bilo puno selektivnog prizivanja na tu eru. Bilo je toga u ponašanju i komunikaciji političara, i u osnovi film je prevashodno namenjen mađarskoj publici, ali smo osećali da će takođe biti razumljiv i u drugim zemljama. Pomenuli ste Marsija. U njegovom slučaju smo želeli da prikažemo sliku diktature za spoljašnji svet.
Čini mi ste da ste izveli napad na raznovrsne moderne autokratske režime koji iz prošlosti uzimaju bilo šta što im odgovara, tako sklapajući novu stvarnost. Kako se to desilo u Mađarskoj? Kada je Orban osvojio vlast on je bio nešto poput spasioca od prethodne, retrogradne vlasti. Bio je nešto novo, predvodnik usmerenja ka Evropskoj uniji, da bi se zatim sve promenilo. I da malo pitanje načinim ličnijim, kako ste se vi kao mlad čovek osećali dok se to događalo?
Bilo je zaista grozno. Tih šesnaest godina, veći deo moje odraslosti, tokom koji je bilo zaista čudno proživljavati obećanje slobode i demokratije, na početku čega sam bio student koji misli da ga čeka određena budućnost, a onda ta budućnost biva postepeno oduzimana kada politički režim kreće u spiralno poniranje ka autokratskim modelima ponašanja. Pri tome, ne znamo zašto se to dešava, zašto vlast stupa u sve prijateljskije odnose sa ruskom vlašću. Istorijski gledano, sa Rusima nismo imali baš previše sreće. Kako sam se osećao? „Šta se ovo jebote dešava?“. „Šta mi to radimo?“. „Zašto ovo dopuštamo?“. Ta pitanja su bila u srži motivacije za stvaranje ovog filma. Prethodna vlast nije valjala, i onda smo dopustili da se sve ovo dogodi, nadajući se da će stvari izaći na dobro. Ali naravno, nisu, jer se stvari nikada ne popravljaju same od sebe.
U cilju obeležavanja onoga što se desilo na aprilskim izborima, napisao sam tekstove o dva velika mađarska filma, „Krunskom svedoku“ i „Petom pečatu“. Ono o čemu sam između ostalog razmišljao je da ti filmovi pokazuju da je u Mađarskoj u eri socijalizma, kao i u drugim socijalističkim državama, postojala izuzetna kultura. Kultura koja nije bila površinska, koja je bila svesna globalnih umetničkih pokreta, a zatim uranjala duboko u mađarski mentalitet, što je utisak koji važi i za najbolje jugoslovenske filmove. Da li ste u ovih poslednjih petnaestak godina pomišljali: „Mi smo bolji od ovoga što nam se dešava“? Ili je opšti osećaj apatije poručivao: „Zaslužujemo upravo ovo što se dešava“? U Srbiji imamo ta dva suprotna osećaja koji naizmenično prevladavaju.
– Nikada nisam mislio da zaslužujemo upravo to što nam se dešava. Uvek sam mislio da možemo biti bolji. Apatija je i bila glavni problem. Bilo je mnogo glasova koji su poručivali da je sve onako kako bi i trebalo da bude. Da mađarski narod traži jakog vođu koji će mu govoriti šta da radi, da nam je više od boljeg života potrebna sigurnost koju će naš snažni vođa obezbediti. Braniće nas prvo od migranata, onda od zlih Ukrajinaca, od svih sranja koje propagandna mašina ističe u prvi plan. Međutim, ja sam uvek osećao da smo mi bolji od svega toga.
Mada, vaš film koji je snimljen pre promene vlasti pokazuje da ljudi zaista zahtevaju takvog vođu. Oni koji se protive to izražavaju tako što izvrše samoubistvo.
– Apsolutno. Sada sam govorio o mojim ličnim stavovima. No, hteo sam da napravim film koji će započinjati razgovore, i nisam hteo da dajem iskaze nego da postavljam pitanja. Da pitam publiku: „Da li je ovo zaista to što želite, što mislite da je prihvatljivo da se dešava?“. Struktura je potekla odatle, i kao što sam rekao na konferenciji za štampu, nisam ni optimista ni pesimista, nego pokušavam da se u životu vodim realističnim odlukama. Želim da imam realistična očekivanja, a u takva očekivanja smatram da spada i borba za boljitak i za slobodu.
Mislite li da političari mogu ostati verni porukama koje iznose u procesu dolaska na vlast? Šta će se desiti u Mađarskoj? Ili u Srbiji kada se budemo otarasili našeg režima? Može li sve ostati donekle romantično, ili će kapitalizam uvek obaviti ono što najbolje ume?
Jedan od najvećih savremenih problema je nepostojanje rešenja za srastanje autokratskih modela ponašanja i lešinarskog kapitalizma. To se dešava širom sveta, sa Sjedinjenim Američkim Državama i Trampom kao predvodnikom struje. Zaključak je da je problem ogroman, i moramo raditi na njegovom rešavanju. Oni koji poseduju moć nisu skloni da je se odreknu. Sistem se neće promeniti odozgo naniže. Postoje ljudi koji poseduju abnormalne količine novca.
Pomalo kao Tata u vašem filmu?
Kao Tata. Stanje kasnog kapitalizma u kojem se nalazimo je postalo nekontrolisano. Vode se ratovi i imamo ozbiljan klimatski problem koji niko ne rešava. Na sve strane imamo populističke propagandne kanale informisanja, ljudi žive u svojim mehurovima i situacija je jako teška. Rešenja u ovom trenutku nema. Ja nisam političar, ja pravim filmove i o svim ovim stvarima pokušavam da govorim kroz njih, na uzbudljiv način. Možda publici mogu da omogućim uzbudljivo veče nakon kojeg će otići kući sa određenim pitanjima. Možda će razgovarati jedni sa drugima. Verujem u bolju budućnost ali ne znam kako ćemo je postići.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
