Žena pred kojom je klekao Salvador Dali

Svi je pamte pre svega po ulozi Lenčeta u kultnom filmu Aleksandra Saše Petrovića „Skupljači perja“ iz 1967, koji je dobio Palmu za režiju na Filmskom festivalu u Kanu koji je završen koncertom na kome je pevala sa Nanom Muskuri i Dajanom Vorvik, a ovo ostvarenje nagrađeno je i Zlatnim globusom za najbolji film van engleskog govornog područja i u kategoriji stranog filma i nominovano za Oskara. Tako da glumačka i pevačka karijera Olivere Katarine – a pisala je i poeziju i prozu – šta god ko mislio o njenim kasnijim političkim stavovima, nastupima i angažmanima, pripada vrhu ovdašnje scenske umetnosti.

Beograđanka, rođena 5. marta 1940. u porodici Petrović, ponosna što je odrasla u Pop Lukinoj ulici, uprkos časovima baleta i klavira posle završene Pete beogradske gimnazije najpre je upisala Pravni fakultet. Boravak u Parizu preusmerio je na studije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Pozorišnu karijeru započela je kao student glavnom ulogom u Narodnom pozorištu u Beogradu u predstavi „Koštana“.

Igrala je u dvadesetak domaćih i desetak inostranih filmova i isto toliko ovdašnjih TV serija. Za film „Goja“ u režiji Konrada Vulfa iz 1971. nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji. Radila je sa domaćim režiserskim asovima poput Puriše Đorđevića, Miće Popovića, Soje Jovanović, Đorđa Kadijevića… glumila u filmovima Đanfranka Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga… Poslednji put pred kamere stala je, bezmalo posle četiri decenije, u maju ove godine u ulozi bogate tetaka Vide iz Švajcarske na sminanju TV serije „Porodični debi“, po scenariju Dragiše Kovačevića.

Specifična boja glasa, predodređena za izvorne narodne i ciganske romanse donela joj je dodatnu slavu i više od stotinu koncerata širom sveta. Snimala je ploče sa srpskom, romskom, grčkom, indonežanskom i crnačkom muzikom, kompozicije Enia Morikonea, Šarla Demona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa, Kornelija Kovača… U čuvenoj periskoj „Olimpiji“ održala je 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena. Nezboravna po pevanju pesama „Đelem, đelem“, „Verka kaluđerka“, „Niška banja“… ništa manje nije bila uspešna i u šansonama i pop muzici.

Objavila je zbrku poezije „Beli badnjaci“, a njene pesme zastupljene su u Antologiji pesama o Kosovu, iza sebe je ostavila i memoarsku prozu sa naslovom „Aristokrasko stopalo“.

„Bog me je bogato darovao. Hvala mu! Stidim se što mnoge darove nisam usavršavala“, nije krila u intervjuima.
Sebe je smatrala iskrenom, doslednom i pravičnom osobom. Tvrdila je da je „večito dete“ i da je u životu ostvarila ono što je u detinjstvu žela da bude.

Udavala se dva puta – njen kratki brak sa pozorišnim kritičarem Vukom Vučo prerastao je u beogradsku umetničku legendu, a iz braka sa Miladinom Šakićem (1927-1987), ustavnim sudijom, društveno-političkim i sportskim funkcionerom, predsednikom Saveza sindikata Srbije, ima sina slikara Maneta Šakića. Između udaja nije krila veze sa vaterpolo golmanom Milanom Galetom Muškatirovićem i uticajnim komunističkim funkcionerom Ratkom Draževićem.

Kao udovica svom imenu dodala je ime majke, koju je smatrala veoma važnom ličnošću u svom životu. Miladin Šakić počiva u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju, a vreme i mesto sahrane Olivere Katarine još nije objavljeno. Ona je u intervjuima najavljivala da će „njen sin naći neko mirno mesto gde će je posećivati“.