Završavam osnovnu školu

Posebno zbunjujuće je ono što se uči iz srpskog jezika i književnosti. Dok se nastavnici neprekidno žale kako sve manje traže od đaka, đaci tvrde kako su ti zahtevi nedostižni. Ispitivanje znanja iz ovog predmeta na kraju osnovnog obrazovanja, iz godine u godinu, ukazuje na sve skromnija postignuća. A ja se pitam o čemu se radi.

Poslednji u nizu, pre tog završnog ispita, bio je pripremni test u kome su učenici odgovarali na pitanja sa ponuđenim odgovorima. Ne razumem zašto je devojčica loše uradila, pa se raspitujem kako se to desilo. Nema odgovora.

Pokušavam na drugi način:

„Šta nisi znala?“

Opet muk. Sledeći pokušaj:

„Koja su bila pitanja?“

„Ne znam“, ležerno odgovara mala.

Gubim strpljenje:

„Opiši mi pitanje! Šta je trebalo da uradite?“

„Bio je tekst iz neke knjige, iz kojeg je trebalo da protumačimo neke reči.“

„Znači, sve je bilo tu“, naivno zaključujem. „Pa šta je bio problem?“

„Mrzelo me da čitam toliko. Pola strane. Dugačko!“

Biće da je čitanje teksta od pola strane test ličnosti, a ne znanja?! Uzgred budi rečeno, ona spada među bolje učenike. Šta reći o onima sa slabijim ocenama? Verovatno odgovaraju naslepo. Da li treba da se pređe na zvučno testiranje? Kako misle, ako ne znaju šta znače reči koje koriste? Ili, njihovom mišljenju nisu potrebne reči?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.