O (još jednom) književnom skandalu

Obrazloženja mnogih članova žirija su varijacije tvrdnji po kojima su Kamena čtenija „tiha katarza, srpski poučnik i mudri putokaz na raskršćima vremena“. Takođe se tvrdi da je Ivan Negrišorac dostigao „one nebeske visine, onaj stepen duhovnosti i kontemplativnosti svojstven samo vrhunskim pesnicima“, te je novom knjigom potvrdio „pripadnost izabranima kojima se na poetskom polju otvaraju rajske dveri“.

Međutim, nakon uvida u zbirku, ne može se suzbiti čuđenje – otkud toliko epifaničnih čitalačkih iskustava pred tekstovima koji su bez umetničke snage? Kamena čtenija čini niz lirskih solilokvija mnogih značajnih, manje poznatih ili anonimnih ličnosti iz istorije, a u završnici zbirke i iz aktuelnog društvenog života. U njihovim ispovestima tematizuje se prevashodno nacionalni i konfesijski identitet. Sve to možda i ne bi bio problem da u pesmama postoji bilo kakva intrigantna slikovitost, bila kakva višesmislenost ili semantička ambivalentnost narativno-prozirnog izraza, predstavljenog sveta i pesničke intencije. Naprotiv, već nakon prvih tekstova uočava se da je osnovni cilj formiranje stihovane hronike sa nedvosmislenom, beskompromisnom ideološkom matricom.

U većini pesama zapravo dominira (re)interpretacija ili tendenciozna (re)konstrukcija istorijskih, legendarnih, anegdotskih, paraistorijskih okolnosti, najčešće bez stvarnog poetskog učinka, uz gomilanje i prepričavanje povesnih detalja. Nizovi takvih iskaza zagušuju, kroz čitavu zbirku, svaki trag inventivnijeg rada jezika i imaginacije. Pri tome je lirsko Ja najčešće formirano bez slojevitosti, prevashodno radi deklarativnog iznošenja ideologema.

Iz pesme u pesmu postaje jasnije da je reč o pesničkoj nameri koja je, u osnovi, devetnaestovekovne provenijencije – oblikovati nacionalni identitet povratkom na pojedine događaje iz istorije, pri čemu bi, tipično romantičarski, pesnička obrada trebalo da obezbedi integrativnu ulogu takvog poduhvata po zajednicu. Međutim, dok je u spevovima romantizma takva namera predstavljala emancipatorski čin i odraz duha vremena, u slučaju Kamenih čtenija reč je o anahronom pamfletsko-ideološkom rukopisu bez estetske delotvornosti.

U pohvalnim tonovima koji prate Negrišorčevo delo ističe se i religiozna dimenzija pesama. Ipak, umesto pesničkog individualizovanja religioznog iskustva iz širokog spektra potencijalnih odnosa prema onostranom, pruža se jednodimenzionalno zazivanje božjeg imena i osiromašenje metafizičkog plana. Naravno, nezavisno od toga koliko se upućenost na onostrano ozbiljno shvata, konfesijsko (samo)određenje može da predstavlja komponentu nacionalne samosvojnosti. Ali u Negrišorčevom delu ono biva instrumentalizovano radi formiranja statičnog, radikalno konzervativnog i na isključivosti zasnovanog doživljaja nacionalne posebnosti.

Promovisanje Kamenih čtenija kao visoke literature evidentno odražava i pad vrednosnih kriterijuma, i sve izraženiju tendenciju upotrebe književnosti u ogoljene ideološke svrhe. Dovoljno je obratiti pažnju na pesmu Gej aktivista na Krusima, u kojoj lirsko Ja govori iz pozicije homoseksualca, predstavljenog na izrazito stereotipan način: „A ja niti dojku, niti mlijeko, niti krv volim!/ Kad krv liju svijetli junaci/ (…) Pa sve tamo, pod zidine Skadra, ko slina se/ razvlači, sve do one majke uzidane/ U temelju grada, sve to meni ništa,/ Ništa ne znači!/ (…)/ A ne znam ni što se s Turcima/ U koštac uhvatismo! Što se lijepo s njima/ Ne nagodismo, pa svi tog Muhameda/ Na srce da primimo! Mora biti da je on/ Krasan momak bio! A, osim njega, našlo bi se/ Još po pet-šest soldata za svakog našeg aktivistu“.

Politički nekorektan govor podržan snagom umetničkog izraza, osobenog senzibiliteta ili socijalne osetljivosti, mogao bi biti put za prevrednovanje društvene egzistencije, ali to ovde ni približno nije slučaj. Namera je očigledno drugačija – redukovati nacionalni identitet na epsku matricu, a homoseksualnost i islam predstaviti kao sauslovljene, podrivajuće i nepoželjne elemente. Neobično je da se srpska kultura iznova i iznova nalazi u situaciji kada je potrebno objašnjavati šta sve ne štima u takvom doživljaju nacionalnog identiteta, homoseksualnosti, muhamedanstva. Možda je dovoljno podsetiti na veroispovest autora remek-dela Derviš i smrt, čije ime nosi nagrada koju je Negrišorac bez problema „na srce primio“.

U Negrišorčevoj zbirci nije reč, dakle, o subverzivnom stvaralačkom činu koji bi bio nalik primerima iz romantizma, Bodlerove poezije, ili avangarde (nekada bliske Negrišorcu), kada je dolazilo do produktivnog prevrednovanja prosvetiteljsko-progresivnih načela, rađanja nove poetike, formiranja modernog horizonta, oblikovanja nove etike. U Kamenim čtenijima po sredi je krijumčarenje konfliktne ideološke matrice uz izrazito instrumentalizovanje ideje etnogeneze.

Igrajući na kartu antiglobalizma, dela poput Negrišorčeve zbirke promašuju stvarni kritički potencijal te pozicije, jer se ne suočavaju sa činjenicom da globalistička, multikulturalna vizija i nacionalistička ideja i te kako imaju dodirnih tačaka – obe opstaju međusobnim oponiranjem, održanjem postojećeg stanja i predvidljivom vezom moći i kapitala. Sveže epohalne, prevrednujuće tendencije usmerene su protiv obe pozicije, a ta vrsta samosvesti ne postoji u Kamenim čtenijima.

Nijedan kulturni model ni nacionalni identitet ne mogu se izgrađivati estetski slabim književnim ostvarenjima, iako se to višestruko nameće ovdašnjoj javnosti, pa i dodelom nagrade Meša Selimović Negrišorčevoj zbirci. Afirmacija Negrišorčeve zbirke izvodljiva je u današnjoj srpskoj kulturi, jer u njoj dominiraju isključivosti više ideološko-književnih grupacija, strah intelektualaca od polemike i gubljenja pozicija, samopromovisanja koja su glasnija od retkih nezavisnih kritičarskih glasova, nepotizam, kriza analitičkog i argumentovanog kritičarskog govora, odsustvo svesti o širim epohalnim promenama na planu književnosti, teorije, politike. Nadajmo se da je taj pad značaja kritičke javnosti prolazna etapa u aktuelnoj srpskoj kulturi.