On se u okviru tri ciklusa bavio „Starim zavetom“, snimljenim 1981, „Novim zavetom“ iz 1984. i „Islamom“, realizovanim tri godine kasnije. Ovaj pionirski verski TV serijal nastao je zahvaljujući ideji i hrabrosti TV urednica Lole Vlatković i Donke Špiček. Prva dva serijala režirao je Srboljub Stanković, a treći Vladimir Manojlović. Stručni savetnici serijala bili su profesori „Beogradskog univerziteta“, istoričar Sreten Petković i orijentalista Darko Tanasković.

Delo ovog sjajnog naučnog i autorskog tima sa Jankovićem na čelu pretočen je u knjigu, koju je autor proširio tumačenjima i objašnjenjima za koje u 15-minutnim TV epizodama nije bilo mesta. Knjiga je zadržala stari naslov, koji je bio posledica „dovijanja“ u vremenu kad religija nije bila dobrodošla u medijima i podeljena je na tri poglavlja, posvećena monoteističkim religijama – judaizmu, hrišćanstvu i islamu.

„U vreme kad je serija nastajala, na televiziji se o religiji nije moglo govoriti drugačije, nego kao o mitološkom, odnosno legendarnom nasleđu. Svestan da može povrediti osećanja iskrenih vernika, ali prosudivši da je u onom trenutku sadržina bila važnija od forme, a suština od naziva, protiv svojih boljih uverenja, pristao sam na kompromis zbog kojeg mi savest nikad nije bila sasvim mirna. Menjati naslov danas ne bi bilo pošteno, a možda je i bolje da ako, ovakav kakav je, posluži kao svedočanstvo o vremenu“, objašnjava Janković u autorskoj belešci koja prati ovo „Lagunino“ izdanje.

On ističe da je „svrha bila i ostala ista: da se na pristupačan način, bar delom i donekle, nadoknade propusti obrazovnog sistema, koji decenijama svesno zapostavlja versku tradiciju i tako proizvodi čitave naraštaje nepotpune opšte kulture“. Iako smatra da je „popularizacija, u izvesnom pogledu, nužno zlo, Janković napominje da „ona ima smisla jedino ako podstakne čitaoca da se neposredno upozna sa osnovnom vrednošću na koju se odnosi, što u najvećoj meri važi i za ovu knjigu“.

Filolog, književnik, političar i ambasador Vladeta Janković (1940), rođeni je Beograđanin, završio je klasičnu gimnaziju i „Odsek za opštu književnost sa teorijom književnosti“ na „Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta“, na kome je predavao antičku književnost i uporednu istoriju drame. Autor je knjiga „Poetska funkcija kovanica Laze Kostića“, „Menandrovi likovi i evropska drama“, „Terencije: Komedije (prevod, komentar, predgovor)“, „Petrijin venac Dragoslava Mihailovića“, „Nasmejana životinja – o antičkoj komediji“, „Hrosvita: Drame (prevod, komentar i predgovor)“, „Imenik klasične starine“… Nekadašnji visoki funkcioner „DSS“, kao ambasador Jugoslavije, potom Srbije, službovao je u Velikoj Britaniji, Irskoj, Vatikanu i pri Malteškom viteškom redu. Poznat je kao veliki prijatelj jedinog srpskog manastira na „Svetoj Gori“ i član je državne komisije za „Hilandar“. Spada u autore koji veruju da uvek treba čitati „Bibliju“.