Parazit kapitalizma na hrišćanskom tlu

Na premijeri u Kelnu „starci“ su žene i muškarci odeveni u svetle košulje – bankari. Oni grubo odbijaju žalbe malih investitora zbog njihovih gubitaka, kao da ih je neko terao da poveruju u „petnaest procenata godišnje“: „Imbecili, idioti, nerazumne budale.“ Svetska ekonomska kriza, koja je pored još nekih skandala sa austrijskim bankama, poslužila kao inspiracija za „ekonomsku komediju“ Elfride Jelinek pokazala je još jednom da kapitalističku ekonomiju prati odgovarajuća vera. Ko očekuje petnaest procenata zarade godišnje, mora imati veoma jaku veru.

Mišljenje da je za kapitalizam potrebna vera i da bi ova vera mogla zameniti starije verske sisteme nije novo. Zanimljivo je već i samo poreklo ekonomskih izraza iz područja religije – dok vernik u crkvi ispoveda ono u šta veruje u kredu, dakle veroispovesti, u ekonomiji vernik koji je dao kredit ispoveda veru u bonitet svoga dužnika. Umesto iskupljenja očekuje se profit, misa od mesta euharističke promene postaje mesto gde se obrće roba, a umesto nekadašnje objave božanstva danas objava postoji samo u vidu objave dužnika da je tačno naveo podatke o svom kapitalu, u situaciji kada nestanu svi tabui po pitanju njegovih finansijskih prilika.

Valter Benjamin je, sledeći ovaj trag, u jednom kratkom nacrtu od tri strane iz 1921. godine objasnio da kapitalizam treba posmatrati kao religiju. On to objašnjava funkcionalno: „Kapitalizam u suštini nastoji da odgovori na iste brige, strepnje i nemire na koje je ranije pokušavala da odgovori takozvana religija. On navodi četiri karakteristike kapitalizma kao religije. Kapitalizam je čist religiozni kult i nema posebnu dogmu. To znači da kapitalizam zahteva određene postupke, ali je krajnje elastičan – da ne kažemo indiferentan – prema onome u šta ljudi veruju. Svejedno je da li se veruje u rast, socijalnu tržišnu ekonomiju ili u slobodno tržište, bitno je samo da se postupa po pravilima kapitalizma – i to bez prekida.

Druga karakteristika kapitalističke religije je neprekidno trajanje kulta. Svaki dan je, prema Benjaminu, posvećen kultu kapitalizma – „sans reve et sans merci“ – bez sna i bez milosti. Neradni dani su kao dani za rekreaciju u cilju očuvanja radne sposobnosti odavno podređeni logici iskorišćavanja. To je sudbina koja ubrzano zahvata sve oblasti društvenog i privatnog života.

Na treću karakteristiku kapitalističkog kulta treba posebno obratiti pažnju: „Kapitalizam je verovatno prvi slučaj kulta koji počiva na krivici, a ne na iskupljenju (…) Ogromno osećanje krivice koja ne može naći iskupljenje, okreće se kultu, ali ne zato da bi se oslobodio krivice nego da bi se ona učinila univerzalnom.“ Cilj većine religija je da se okaje prakrivica ili neka osnovna deformacija ljudskog života, a to znači oslobađanje čoveka od krivice. U kapitalizmu je krivica, u smislu zaduživanja, svakako konstitutivna, dakle nemoguće je osloboditi se te krivice. Samo ako postoje oni koji su spremni da se zaduže doći će do ekonomskog rasta, a to znači da će se kapital uvećavati. Kapital jednih predstavlja dugove drugih. Kapitalistička ekonomija zapravo je ekonomija koja počiva na dugovima. Preduzetnik mora da se zaduži da bi obezbedio proizvodnju, država se zadužuje da konjunktura ne bi oslabila, kupci nekretnina u SAD se zadužuju da bi mogli da kupe kuće – na taj način vlasnici kapitala dobijaju mogućnost da ulože svoj novac.

Ako se svetska finansijska kriza posmatra, kao što to čini Dejvid Harvi, kao „kriza ulaganja kapitala“, onda se Benjamin može shvatiti na sledeći način: kapital na svom putu po svetu stalno traži nove dužnike koji su spremni da mu omoguće stalnu zaradu. Tako „krivica“ postaje „univerzalna“. U Benjaminovoj perspektivi preokret nije moguć. Širenjem područja krivice širi se i očaj. Tek kad se „svet nađe u stanju očaja“, a to znači „na ivici propasti“, Benjamin očekuje spasenje.

Četvrta karakteristika koju Benjamin pripisuje kapitalizmu kao religiji jeste da Bog kapitalizma mora ostati skriven. Tek u zenitu krivice on sme da se obrati Bogu. Potisnuto božanstvo za Benjamina je kapital. U stvari veoma retko se izgovara da je ekonomija organizovana prema potrebama iskorišćavanja kapitala. Čovek kome, navodno, treba da služi ekonomija već odavno zna ili naslućuje da je obrnuto. Upravo to je tabu kapitalizma.

U prikazivanju sveta počevši od XVI i XVII veka makar u kapitalističkim centrima, građanskim elitama, kojima je pripadala i većina teoretičara, nije bilo jasno kako se po svetu mogao prepoznati Bog, koji garantuje hrišćanski poredak. Izgledalo je da život već odavno poštuje neke druge zakone, a ne Božje. On je slušao logiku akumulacije kapitala i slobodne kupovine i prodaje, uz solidnu zaštitu imovine.

U toku XVIII veka sve više ljudi otrgnuto je od poljoprivrede i saterano u gradove, a to znači da im je oteto sredstvo samoizdržavanja i da su sve više postojali zavisni od novca, koji su morali da zarade kao nadničari – „bezosećajno plaćanje u gotovini“ postalo je logika sveta. Tada je još bilo moguće da se nova ekonomija žigoše kao ogrešenje o stari poredak – i ljudi su to razumeli. Ali u jednom trenutku novi oblik ekonomije postao je nešto što se tako podrazumeva i što je tako rašireno, da se to jednostavno nije moglo odbaciti kao zabluda. Bilo je jednostavnije – žargonski rečeno – da se menja nešto u idejama o poretku sveta.

Ali odlučujuće za Benjaminovu tezu o rastu parazita kapitalizma na hrišćanskom tlu bilo je to što nova ekonomska misao nije bila čista antiteza teološkom mišljenju srednjeg veka. Ono što je važno jeste da je u ovim pomeranjima ostalo netaknuto mesto koje je zauzimao Božji tron u odnosu prema svetu. Ginter Abel je u svojoj glavnoj studiji o neostoicizmu govorio o tome da je srednji vek ranom novom veku ostavio forme i pitanja sholastike. A to znači, isto kao što se hrišćanstvo u antici osećalo primoranim da svoje poruke izražava u formama helenističke filozofije, tako se sada novo mišljenje i dalje prezentovalo u metafizičkoj odori: „Izgleda kao da je u pitanju neki proces u kome se isto tako ono metafizičko naknadno sveti u onom profanom – za ustanak profanosti.“ Profanost je u našem slučaju bila pobuna protiv ekonomskih normi srednjeg veka, ali se ona mogla izraziti samo u metafizičkim formama jedne nove vere – ili je morala tako da se izrazi da bi se staroj veri suprotstavila jedna isto tako moćna nova vera. Iz navodnog fizičkog postojanja zaključivano je o jednoj metafizičkoj veličini, o prirodi, koja je onda sa svoje strane postojanje oplemenila potrebom. Tako je kako je, a tako i treba da bude, kratko rečeno – tako je dobro.

Kapitalizam nije samo zamena za religiju koja je pre toga dominirala u Evropi, on razočarava svakako i nade prosvetiteljstva, i dobrim delom nastao je kao ograđivanje od stare religije. Ali izgleda da je kapitalizam barem jača negacija religije – a možda i jedina stvarna negacija. To što on nikada nije poricao postojanje Boga kao neki u prosvetiteljstvu, pokazuje njegovu suverenost. Praktično ateizam „čiste religije kulta“, kapitalizma, ne mora više da se bavi dogmatskim spornim pitanjima. Ko mora da se povinuje imperativima uvećanja kapitala, on već živi et si deus non daretur, kao da Boga nema.

„Nije dovoljno promeniti svet. Mi to svakako činimo. A u velikoj meri to se dešava čak i bez našeg učešća. Mi treba da interpretiramo i ove promene. I to da bismo ih promenili. Da se svet više ne bi menjao bez nas. I to ne u neki svet bez nas.“ Ovaj moto stavio je filozof Ginter Anders uz svoj drugi tom knjige Zastarelost čoveka. Ovde bi trebalo pružiti pomoć za interpretaciju suštinske promene u zapadnjačkoj istoriji, promene koja još uvek utiče na stalnu promenu odnosa – svakako bez našeg učešća.

A ipak postoje oni koji pitaju šta moraju da rade ili još gore šta je rešenje? Moram da priznam da ja to ne znam. Upravo kada se sa istorijske perspektive, koja je ovde ponuđena, gleda na ekonomski sistem i kada se počne sa tako temeljnim fenomenom kao što je investiranje u profit, ne uvećavaju se opcije za rešenja problema baš krupnim koracima. A da li zbog toga treba spustiti standarde analize?

Preostaje li samo da se nadamo istorijskom razvoju? Da neke od postojećih protivrečnosti, kojih je sigurno mnogo, neće moći da se zadovolje na uobičajeni način i da će se iz sebe iznedriti neki novi oblik ekonomije? Kraj kapitalizma naslućuju mnogi njegovi kritičari čim se pojavi neka veća ekonomska kriza, pa čak ga i euforično pozdravljaju. Čak je i Karla Marksa obuzimalo prijatno iščekivanje ako bi se pojavile teške ekonomske krize. Ja ne bih imao ništa protiv kraja kapitalizma, ali su se, ipak, protivrečnosti iz poslednjih 150 godina pokazale veoma fleksibilnim, tako da ne bih savetovao da se previše čvrsto veruje u ovaj kraj.

Ostaje li, dakle samo reforma – makar i radikalna? Ovde se može samo naznačiti pravac u kome se može ići u traženju rešenja koja su u skladu sa pogledom koji je ovde iznet. Potrebno je da se ekonomski sistem shvati takav kakav jeste da bi se uslovi za mogućnosti i promene dovele u ravnotežu. Ne može biti cilj da se pronikne u prirodu čoveka ili sveta, da bi se onda čovek stavio u ono što je priroda dala. Racionalno određenje onoga što je dobro i poželjno ne treba da bude žrtvovano navodnim prirodnim zakonima. Da bi u ovom racionalnom traženju dobrog života doprinos mogla da da i religija koju je doneo kapitalizam, proizilazi iz njenog ranijeg rivaliteta sa kapitalizmom. Hrišćanstvo se mora držati svojih sopstvenih korena da bi postalo radikalno.

Pitanje dobrog života ne može se ni u kom slučaju posmatrati odvojeno do upotrebne vrednosti stvari, kao što se danas radi kad se samo računaju stvari sa njihovom vrednošću u razmeni – u skladu sa interesima za iskorišćavanje kapitala. To je samo prividno demokratski, jer se ubrajaju i želje koje imaju većinu kapitalne snage ne računaju se najhitnije i najvitalnije potrebe. Dijamant i (čista) voda, da navedemo primer Adama Smita, ne razlikuju se samo po svojoj vrednosti u razmeni, nego i po svojoj upotrebnoj vrednosti. Čovek se brzo izloži prekoru autoritativnih staratelja ako se ekonomija usmeri na zadovoljenje određenih potreba, ne na ono što zahteva „tržište“. Ali ko ne želi da prizna hijerarhiju potreba, njemu kao alternativa ostaje samo pravo jačih po kapitalu. Tako je sada, ali to nije dobro.

Sve reforme kojima želi da se promeni kapitalizam, onakav kakvim ga mi poznajemo, ograničenog su dometa. Da li će ove ideje delovati (samo) na predviđeni način, teško je proceniti. Ali bi diskusija o tome da li i pod kojim uslovima takve reforme mogu da se sprovedu dala veći doprinos, pošto bi onda bila priznata neophodnost za takve promene. To bi bilo bolje od glupih parola prema kojima nas baš rast kapitala može izvesti iz krize. A upravo taj rast nam je darovao krizu.

Cilj je bio da se ovde pruži pomoć za intelektualnu samoodbranu od ove i drugih parola koje se pozivaju na ono što je navodno priroda dala i što zbog toga nema alternativu. Ja sam pokušao da pokažem da je logika kapitilističke ekonomije proizvela određene oblike svesti i način ponašanja koji su bili u suprotnosti sa religioznim načelima koja su do sada važila. Ovo mišljenje koje odgovara kapitalizmu preuzelo je bitne obaveze koje je ranije imala preovladavajuća religija, preuzelo je od religije metafizičku konstrukciju sveta i time se samo postavilo kao religiozno mišljenje. Ako mi je pošlo za rukom da, razmatrajući ove promene, poljuljam neke od naših današnjih stavova koji se podrazumevaju, onda je cilj ove knjige ispunjen.

U sve sadržajnijoj biblioteci Talas Izdavačka kuća Gradac objavljuje knjigu švajcarskog autora Kristofa Flajšmana „Kapitalizam kao religija – profit za sva vremena“. U ovoj studiji autor objašnjava kako je novovekovni kapitalizam uspeo da se nadogradi na hrišćanski koncept srednjovekovne Evrope, iako su principi na kojima počiva kapitalistički sistem u dobroj meri negacija hrišćanskog pogleda na svet.

U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.