Prekinuto istorijsko sećanje kad-tad se osveti

Za godinu dana Vreme žena doživelo je više izdanja. Predstava po romanu Vreme žena postavljena je na scenu peterburškog Velikog dramskog teatra, a spisateljica nastavlja dalje da svojim novim delima opisuje, za buduća pokolenja, vreme od Oktobarske revolucije do današnjeg dana. Nedavno je u njenom rodnom Peterburgu objavljen roman Polukrvka, a uskoro bi trebalo da izađe i roman o Perestrojki. Vršački KOV najavljuje štampanje i romana Polukrvka Jelene Čižove.

Svoje interesovanje za skorašnju istoriju Jelena Čižova objašnjava rečima da se traume leče tako što se o njima govori.

– Tim pre što su čitava pokolenja odrasla u čudovišnom strahu, ljudi nisu nikad sa svojom decom razgovarali o vremenu u kome su živeli. Zato je naše pokolenje zapravo pokolenje bez oca. Za razliku od današnje omladine, u mnogima od nas koji smo rođeni krajem 50-ih godina, pojavio se veoma jak impuls – dočepati se istine po svaku cenu. I mi smo izabrali svoj put. Moguće je da je naš izbor bio olakšan time što nam je život, u poređenju sa sadašnjim, nudio vrlo uzak spektar izazova. Naša trauma sve do danas nije izlečena. I ako se ne izleči, ostavićemo je u nasleđe svojoj deci i unucima. Neizlečena trauma se taloži u dubinama narodne svesti. Ili podsvesti – bojim se da ne pogrešim termin. Ranije ili kasnije, prekinuto istorijsko sećanje će se osvetiti – u Rusiji se to, ne jednom, događalo. I u tom smislu, na nama je odgovornost, na kraju krajeva naše pobede ili porazi na tom frontu, odrediće sudbinu zemlje.

Tri starice gaje nemu devojčicu, ćerku susetke iz lenjingradskog zajedničkog stana, fabričke radnice koja je umrla od raka. Tajno je krste, ne dozvoljavaju da ide u obdanište kako je ne bi „zarazili“ sovjetskom ideologijom, uče je da govori francuski, pričaju joj bajke, ali i istine o blokadi Lenjingrada, i na nju prenose sve tada već zaboravljene predrevolucionarne moralne norme. Devojčica, kad joj je bilo sedam godina progovara i u svetu sveopšteg straha izrasta u talentovanu umetnicu. To je, ukratko, sadržaj nagrađenog romana. Neki to nazivaju pričom o jednom zajedničkom stanu, drugi – pričom o jednoj devojčici. Ili o tri starice. Zar to, ipak, nije istorija zemlje koje više nema?

– Ako se, kao neki kritičari, usredsredimo na siže, onda je to priča o zajedničkom stanu, i o jednoj devojčici, i o staricama… Ali za mene je, i tu se samo delimično slažem s vama, istorija moje zemlje koja, na žalost, i dalje traje. Mislim na sovjetsku istoriju. Do današnjeg dana mi ne uspevamo da je prevaziđemo.

Ipak, SSSR je prestao da postoji pre više od dvadeset godina, ni zajedničkih stanova više gotovo da nema. Šta nije prevaziđeno?

– To je očigledno. Iz ideologiziranih, klasnih predstava o Dobru i Zlu nisu mogle da niknu nikakve autentične predstave. Pored toga, shvatićete, bake opisane u mom romanu su u sovjetsko vreme bile u apsolutnoj manjini. Devojčica, moja junakinja, je prosto imala sreće: u detinjstvu nije mogla da govori – bila je nema. A to znači da se njene bake nisu bojale da će ona negde slučajno izbrbljati nešto što je od njih čula. Pamtim da su moji najbliži, više ili manje ne obraćajući pažnju na mene, otvoreno razgovarali (o blokadi, ratu, o životu pre revolucije) sve dok nisam napunila četiri-pet godina. Potom su prestali da o tome govore u mom prisustvu, ali nešto je ipak ostalo u mom sećanju. Kasnije, kad sam postala pionirka i komsomolka, u mojoj svesti kao da je postojao protivotrov od sovjetske laži. Sigurna sam da ja nisam izuzetak. Oni unuci i unuke čije bake su uspele da u njih usade svoje moralne vrednosti, dele ih do današnjeg dana. Nevolja je u tome što su takve bake u većini slučajeva ćutale. A sa svih tribina govorile su sasvim druge bake i deke. U našem sadašnjem životu, njihovi unuci imaju više šanse da uspeju.

Naziv romana je prilično indikativan. Mnogi tvrde da je Rusija danas zemlja žena, a vreme žena i dalje traje – žena je jači pol. Nije slučajno što se za nju kaže da „može konja u trku da zaustavi, u zapaljenu kuću da utrči“…

– Meni se čini da je došlo vreme da se zaustave žene koje trče kao konji. Predstava o muškom svetu mi se ne dopada. To je tradicionalno društvo u kome se žena bavi kućom, a muškarci rešavaju ostale probleme. Vreme je da počnemo da prihvatamo zapadne vrednosti gde je sve organizovano na partnerskim osnovama. Žene i muškarci ravnopravno odgovaraju. Čini mi se da to ovde, zasad, ne uspeva. Iako mi muž mnogo pomaže, on je, na primer, otišao na bolovanje kad sam rodila drugo dete jer sam ja morala da radim, ja i dalje imam utisak da je najveći deo odgovornosti na meni, da ja odgovaram za celi porodicu. Taj osećaj je u meni formiran, valjda, genetski i to se više ne može menjati.

Pa o tome i jeste reč – žena je ta koja na svojim plećima nosi celu porodicu?

– Imajte u vidu da je tokom čitavog XX veka sovjetska država planski uništavala svoje podanike – represije i ratovi odneli su milione života, uglavnom muškaraca. A žene su morale da preuzmu na sebe sve životne probleme. I to nije sve. Tokom poslednjih sovjetskih godina ljudi više nisu ginuli, ali je vlast nastavila da moralno uništava svoje najbolje ljude. Tako smo dobili nekoliko pokolenja obeščašćenih, poniženih muškaraca. To ne može da prođe bez posledica. I zato sada imamo to što imamo.

O blokadi Lenjingrada napisani su tomovi i tomovi knjiga. Pisali su ih i pišu i oni koji su tu blokadu doživeli, i oni koji su o njoj samo slušali?

– Mi tek sada na pravi način počinjemo da govorimo o tragedijama prošlog veka, pokušavamo da se probijemo kroz naše ideologizirano sećanje jer je sve što se s nama dogodilo, pretvoreno u lažljive mitove. Naše istorijsko sećanje liči tako na dno broda koji decenijama obrasta mahovinom, a mi nemamo instrumente da sve to odrežemo i bacimo. Imam utisak da sav taj posao treba obaviti golim rukama.

Mi moramo da odbolujemo traume koje nam je nanela sovjetska vlast. Samo tako ćemo ih se osloboditi. Jedan od mojih ciljeva je bio da pokažem sovjetsku istoriju, istoriju Lenjingrada, očima običnih ljudi, ne onako kako je to opisano u udžbenicima. Htela sam da prikažem obične ljude koji su dostojanstveno proživeli svoj život.

Starice uče devojčicu „svemu što je najvažnije“ – da šije, veze, plete. Ali to se danas ne ceni naročito. Bolje bi bilo prihvaćeno da je uče kako da se uda za oligarha?

– Onima koje žele da se udaju za oligarhe nisu potrebne nikakve bake. S tim zadatkom one lako izlaze na kraj i bez baka, i bez nas.

U romanu „Polukrvka“, pišete o sudbini devojčice čiji je otac Jevrejin a majka Ruskinja, što znači da je ona „nečiste“ krvi, „polukrvka“. Zbog toga devojčica koja je odličan đak i izuzetno talentovana, ne može da se upiše na fakultet pa falsifikuje svoju biografiju. Nije tajna da je to sudbina vaše sestre?

– Da, ali ona je samo povod. Zadatak koji sam sebi postavila pišući ovaj roman, bio je opštiji – da se iza teme koja je bolna za naše društvo, otkrije jedan od glavnih principa totalitarnog sistema. U nekoliko reči on se može formulisati ovako: da bi vladala ljudima, sovjetska država je svoje podanike podelila na „svoje“ i „tuđe“ – na Ruse, Jevreje, Nemce, na one koji su ležali po zatvorima i one koji su ih tamo slali, na Lenjingrađane i provincijalce… Sistem je napravljen tako da gotovo svaki „građanin zemlje sovjetske“ oseća u sebi „greh nedovoljno vrednog“ i u tom smislu se oseća kao polukrvka. Ta reč u kontekstu romana izlazi iz okvira svog pravog značenja. U svakom slučaju, sadržaj knjige ne iscrpljuje se temom krvi.

U Rusiji, i u svetu, danas su najprodavanije knjige koje se, najblaže rečeno, ne mogu nazvati ozbiljnim. Sve češće se govori da ozbiljna literatura više nikome nije potrebna?

– Razgovori o tome da li je potrebna ozbiljna literatura nastaju iz čudnog uverenja da se naše vreme veoma razlikuje od drugih vremena. A to je veoma prepotentno. Mi danas imamo druga sredstva, efikasnija, novac se može zaraditi, slobodni smo, imamo medije. Ali to su samo sredstva – ciljeve je čovečanstvo postavilo odavno. Uvek sam se rukovodila time da ako je meni potrebna ozbiljna književnost, sigurno postoje ljudi koji misle isto tako. Mi imamo odlične pisce i veoma me raduje što u poslednje vreme i pisci i čitaoci napuštaju postmodernizam. Nova tendencija je pokušaj da se osmisli život i istorija, a ne da se stvori još jedna više-manje veštačka konstrukcija.