Jer, ja nikad nisam sasvim siguran koliko se muzičkog života odigrava iza mojih leđa. Ljudi kojima je stalo do vašarske hvale otpisali su me kao izgubljen slučaj, koncertni organizatori koji ne podnose da im se kaže istina o njihovim priredbama klone me se kao da sam kužan, razmaženi ljubimci publike koji zbog jedne kritičke primedbe dobijaju napade veličanstvene durljivosti, nekritički zaštitnici – i zaštitnice – mekog srca koji u meni vide čoveka velike moći, u stanju da ukaže milosrdnu pomoć i izvuče iz škripca ljude koji su pogrešili profesiju – svi oni vide kao na dlanu (pošto tolike pohvale rezervišem samo za dobrostojeće umetnike) da moje pozitivne kritike svakako moraju biti rezultat poziva, piletine i šampanjca, osmeha koje mi upućuju lepotice i novčanica od pet funti (premda sam daleko od želje da obeshrabrim takve unovčive iluzije); pravi entuzijasti, opet, kad god ne pohvalim njihove ljubimce – umetnike i kompozitore – smatraju da sam neznalica koji piše muzičke kritike da bi utolio svoju urođenu mržnju prema uzvišenom i lepom. Ukratko, uvek postoji deo muzičkog sveta koji je potpuno ubeđen da sam ja, kao onaj poverilac što je strpao Sama Velera u zatvor za dužnike, „pakosna, zlovoljna, koristoljubiva, zlobna, osvetoljubiva kreatura, bez trunke osećanja u srcu“. Ako osoba u stanju ovakve bezazlene i trenutne ludosti priređuje koncert ili nastupa u operi, mene ne pozivaju, a pošto nikad ne dozvoljavam da na mene utiču reklame ili kritike jer ih i ne čitam, lako se može desiti da budem u svako doba najlošije informisan čovek u Londonu o tekućim muzičkim zbivanjima, osim o kvalitetu izvođenja kojima sam prisustvovao.

Ponekad, iako bi trebalo da sam u napadu, povlačim se u samoodbranu. Entrepreneurs (preduzetnici, agenti  – prim. ur.) koji mi šalju ulaznicu za fotelju u prvom redu partera nedelju dana pre koncerta a sudski poziv nedelju dana posle, ili su naprasita gospoda urođeno nesposobna da se obuzdaju, pa moraju da se na nekoga istresu, ili su prepredeni poslovni ljudi koji dobro znaju krajnje nepovoljan položaj u koji tužba za klevetu postavlja svakog pisca čija je delatnost potpuno van misaonog domašaja britanske sudske porote. Ali na mene podjednako deluje i jedno i drugo. Čim shvatim da postoji mogućnost sudskog spora između mene i bilo kojeg umetnika ili entrepreneura, sa užasom bežim iz te neravnopravne borbe i potom se nikad više ne usudim da otvorim usta ili, tačnije, da zamočim pero u vezi s takvom kavgadžijskom osobom.

Kada je reč o nekom određenom entrepreneuru, činjenica da se ne usuđujem da spomenem umetnike koje on zastupa nesumnjivo šteti njima, publici i meni. Ali tvrdim da ja ne mogu da popravim stvar, jer bih prkoseći zakonu, sebe oštetio za ogromno vreme a moje gazde za ogromne pare – niti to mogu umetnici, koji su pretežno stranci ili novajlije bez stvarne mogućnosti da izbegnu svadljive menadžere – već samo publika, koja kao biračko telo i porota može da ozakoni kritiku. Mnogi naivni ljudi misle da je to već postignuto, ali šta kažu činjenice?

Izvesni operski pevač, (Giuseppe Ciampi), koga sam se setio povodom nepotvrđene vesti o njegovoj smrti na Malti, dobio je prošle sezone od mog uvaženog kolege g. Džozefa Beneta skoro kažnjivo dobronamernu kritiku za jednu svoju predstavu. Međutim, umetnik je tvrdio da je smisao kritike bio da otvori oči impresarijima i ukaže na neospornu činjenicu da on više nije u naponu snage. I pošto su novine u kojima je prikaz objavljen mogle da plate bilo koji iznos na ime odštete, on ih je tužio. Parnica se izrazito povoljno odvijala za kritičara, jer čak ni porotu nije bilo teško uveriti da je kritika grešila samo u pogledu popustljivosti. Ali jedan od dokaza bio je i taj da je kritika snizila tržišnu vrednost umetnikovih usluga, što svaka nepovoljna kritika mora da izazove ako uopšte ima nekog dejstva. Na temelju toga porota je donela odluku u korist umetnika a protiv kritičara, nalažući naknadu štete u visini od jedne pare, kako bi naglasila svoje mišljenje da bi kritičar bio u pravu kad bi njegovo zanimanje bilo zakonom regulisano. A da je g. Benet sledećeg dana svratio kod mene i predložio da u ime zajedničkog interesa naše profesije i publike nikad više ne spomenemo ime tog umetnika, mogao je biti optužen za kovanje zavere i zatvoren.

Uprkos nepovoljnoj odluci porote, pojedini kritičari su izrazili zadovoljstvo ishodom sudskog spora, pošto je umetnik dobio dobru lekciju – ništa nije postigao, a izložio se i velikim troškovima i gubljenju ugleda, da ne govorimo o bojkotu u štampi koji se spontano javio iz onog ésprit de corps kritičarâ bez ikakvog izričitog dogovora među njima. To je bez sumnje u redu, mada ni najmanje ne poravnava još veće troškove kojima su se izložili optuženi. No pođimo od toga šta se zaista dogodilo, prema onome što se moglo dogoditi. Pretpostavimo da se umetnik nije oslonio samo na sopstvenu snalažljivost, već da je iza njega stajao neki bogat i uticajan impressario koji se odlučio da začepi usta štampi. Kada bih ja bio taj impressario, mogao bih to postići uprkos svim hvalisavim gromovnicima sedme sile. Pre svega, obratio bih se mladim ljudima, družio bih se s njima, malo bih im laskao, govorio im – pokazujući rukom fotelje u parteru – „Dođite kad hoćete, uvek ima mesta za vas, biće mi drago da vas vidim.“ Tako bih od njih napravio lične prijatelje: pozivao ih na moje prijeme i upoznavao s umetnicima koje zastupam; potrudio bih se da se osećaju kao deo umetničkog sveta koji se vrti oko mene; punio im glavu namerama koje imam s umetnicima koji su zapali za moje menadžersko oko, stvarajući utisak njihovih ogromnih izgleda u budućnosti. Nijedan mlad čovek koji je odskora napredovao iz neudobne anonimnosti balkona ili galerije, ma kako bio sujetan, ne ceni dovoljno svoju dobronamernost i ne podozreva da bi veliki impressario mogao imati druge razloge, osim svoje iskrene ljubaznosti, kad pokazuje takvu blagonaklonost prema početniku u novinarstvu. Sa starijim kritičarima imao bih još manje problema. Oni su naučili pravilo „živi i pusti drugog da živi“: u izvođenjima mojih umetnika ne bi našli nijednu grešku na koju nisu nebrojeno puta ukazivali i pre dvadeset godina, dok se nisu umorili od ponavljanja. Ne bih se s njima svađao, a ni oni sa mnom. Nešto zahvaljujući glupavim kritičarima, kojima je sve divno dok ih činim srećnim, a nešto zahvaljujući onim pametnim, koji smatraju da je sve fino dok je i njima potaman – teren će biti raščišćen za moj konačni coup. On će, naravno, biti usmeren protiv onih nekoliko pravnih kritičara – protiv ljudi koji drugačije ne mogu, koji znaju šta je dobro ostvarenje, žude za njim i pate kad ga nema, i koji bi se za njega borili iz sve snage, čak i kad bi menadžeri bili njihovi očevi, a primadone njihove dragane. Ovi momci bi uskoro videli svoje gazde u ulogama optuženih za klevetu u procesima koje bi pokrenuli moji umetnici. Tako bi iz gorkog iskustva naučili da moraju ili držati jezik za zubima o nedostacima u mojem pozorištu ili, u suprotnom, postati uzrok većih troškova za odštetu i za advokatske takse nego što su bilo koje novine u stanju da potroše na celu muzičku rubriku; a čitav poduhvat me ne bi koštao ni hiljadu funti, ako bih prepredeno postupio. Ako to može da uradi jedan moćan upravnik, šta sve ne može da uradi niz upravnika i koncertnih menadžera ako organizuju bojkot svakog neomiljenog kritičara? Mogli bi ga prognati iz profesije, osim ako opasnost u koju je zapao ne bi probudila kod njegovih kolega potrebu da stvore protivorganizaciju, a to ne bi bilo lako u profesiji koja zapošljava tako mnogo povremene ili nekvalifikovane radne snage kao što je muzička kritika. Dakle, ukratko, ja trpim i obavljam svoj sadašnji poziv uz neku vrstu nezvanične Ženevske konvencije koja sudske tužbe o kakvim je reč smešta u istu kategoriju u koju i dumdum metke. Kad moj protivnik pokaže i najmanju nameru da povredi ovu konvenciju, ja ga – uzimajući sve u obzir – obazrivo izbegavam. Ali istovremeno, nemam ništa protiv da se uzvrati na isti način. Jedini operski direktor s kojim se odlično slažem vlasnik je jednog dnevnog lista i kad god na ovim stupcima klevetam njegove predstave u vrednosti od 500 funti naknade štete, on ne pokreće spor da bi me podlo optužio, već odmah u svom listu ispali na mene plotun vredan hiljadu funti odštete za klevetu. Ja imam razumevanja za njegovo drsko samopouzdanje kao što i on ima za moje, i tako potpuno slobodno pišemo jedan o drugome. Ali, kada bismo, s obzirom na spomenute okolnosti, i najmanje posumnjali da može doći do parničenja, ne bismo se više nikad usudili da jedan drugog spomenemo.

Iznosim ovo letimično zapažanje o zakulisnim stvarima delom i zato da bih zbunjenoj u neupućenoj publici objasnio da čak i najodvažniji i najneobuzdaniji kritičari kažu samo polovinu od onoga što misle o nedostacima izvođenjâ o kojima pišu, a delom zato da do kraja objasnim razloge zbog kojih sam sišao do ulaza u dvoranu (St. James) u pauzi za filharmonijskog koncerta – to jest, da ustanovim da li se iza mojih leđa zaista događa ogromna erupcija muzičkih aktivnosti pod okriljem gospode koja svoje poslove od kritike štite firmom Dodson i Fog.

Tekst objavljen u The World, 13. april 1892.

Duhovito, kao i sve što je radio, Džordž Bernard Šo je devet godina – od 1885. do 1894. pisao muzičke kritike. U britanskim listovima tog vremena objavljeno je oko 2.700 strana Šoovih tekstova o muzici.

O njegovom pristupu muzičkoj kritici najbolje svedoče njegove vlastite reči da tekst o muzici mora biti „isto toliko privlačan za običnog čitaoca, muzičara i nemuzičara, kao bilo koja druga rubrika lista“. Tako su nastali ovi vrhunski prozno-satirični prilozi u kojima Šo izvrgava podsmehu ne samo loše muzičare, nego i organizatore muzičkog života, pa i medije i kritičare koji pišu o muzici. Šo to čini na svoj krajnje nekonvencionalan način, daleko od svakog povlađivanja osrednjosti, ponekad na ivici korektnosti, ali uvek beskrajno duhovito. Upravo zbog toga ovi tekstovi su i danas vredno i zanimljivo štivo za čitanje.

JP Službeni glasnik objavilo je u ediciji Violinski ključ (urednik Aleksandar Gatalica, izbor i prevod Đura Jakšić) zbirku Šoovih tekstova pod jednostavnim naslovom O muzici. U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige.