„Staro“ a nestvarno aktuelno

Osnovne teme koje on otvara danas se zaoštravaju do krajnjih granica: u prvoj deceniji 21. veka čovek više nije raspolućen već je razbijen u paramparčad, neonacizam i neostaljinizam divljaju. Suprotno veličanstvenim prodorima u nove tehnologije, civilizacija nikada nije bila više prepuštena sumnji, preispitivanju i razočaranju u velike ideje. Partije i njihovi programi postali su baza za bezgraničnu i nekontrolisanu vlast nad ljudima i nemoćni surogati za kolektivno nadahnuće. Pogotovu one, komunističke provenijencije, koje ne samo da više ne mogu već ne umeju da odgovore na potrebu čoveka koji ne veruje u utopije i pored nikad veće potrebe da utopija postoji.

Uz sve ovo, Zlatna beležnica ima savršenu konstrukciju po najboljem receptu postmoderne i velikim (ovaj pridev stavljamo u znake navoda) postmodernistima s kraja 20. veka, sa distance od pet decenija, drži nečuvenu lekciju. Roman je, inače, pisan u realističnom maniru, sa karakterističnim naporima ove književnice da rečima izrazi, tačnije, definiše reakcije ljudi u međusobnoj komunikaciji, i granična psihička stanja u koje pojedinac zapada. Jednom rečju, Zlatna beležnica zapanjujuće je aktuelna klasika na kojoj bi generacije pisaca trebalo da se uče pravoj literaturi. Objavljeno 1962, ovo delo Doris Lesing prati život književnice Ane Vulf koja je zapala u stvaralačku krizu i odbija da dalje piše. Razvedena, sa kćerkom koja čini prve nesigurne korake ka osamostaljivanju od majke, Ana Vulf se što nesvesno što svesno upetljava u klupko ličnih i društvenih realija, eksperimentišući do koje se granica te brojne, kontroverzne i međuprožimajuće stvarnosti mogu podneti a da čovek ne pukne već da obnovi svoje kreativno jezgro i sklopi mir, tačnije, primirje. Sa svetom i sa sopstvenim Ja, koje će mu omogućiti izlazak iz nepodnošljivog haosa.

Pored razgovora sa lekarkom psihijatrom koja je, više osluškivanjem i navođenjem na zaključak nego nametanjem svoga mišljenja, podstiče da se otvori pred izazovima i izađe iz zadatog, izuzetno senzibilna Ana odlučuje da svoj život i svet oko sebe raščlani tako što će ih zapisati u četiri beležnice, a potom ih uzglobiti u jedinstvenu celinu. Preciznim određenjem podela ona će u Crnu beležnicu zapisivati svoju mladost u Africi, pred Drugi svetski rat. Te godine su joj i bile inspiracija za roman posle kojeg je i počela da se pita šta je svrha pisanja. A potom, još više, šta je svrha ljubavi, patnje, verovanja u ideju, šta su iskrenost, istina, moral, hrabrost. I da li je život „navikavanje na stvari koje su nepodnošljive“.

Druga, Crvena beležnica, baš kako i boja sugeriše, sadrži Anino iskustvo kao člana britanske Komunističke partije. U ovom delu knjige koji počinje od 1951, Doris Lesing daje vrlo oštru i preciznu kritiku ne samo staljinizma u Sovjetskom savezu već, naročito, ponašanja komunista u Velikoj Britaniji koji u osudi Staljinove politike uveliko i bezrazložno – sem iz razloga straha – kaskaju za Francuskom čiji intelektualci, osvestivši se, uveliko prekidaju svoje očijukanje sa politikom SSSR.

Doris Lesing je u ovom delu Zlatne beležnice najjača u svojoj angažovanosti: ona nam predočava apsurdnost rada komunističkih partija na Zapadu koje objektivno ne mogu, ili vrlo retko (a pitanje je i koliko žele) uspevaju da se informišu o političkom teroru unutar granica SSSR. Pa, ipak, u tim se zapadnim komunističkim „ćelijama“ beskrajno i ponizno raspravlja o sovjetskoj politici, u senci staljinističke kandže zastrašivanja i represije koja se nevidljivo iz SSSR širi i na njih. Britanski i ini komunisti u zapadnim zemljama predstavljaju klonove SSSR; oni poslušno nemaju stav, a ako se ne boje da ga imaju onda strepe da kažu šta misle. Premišljaju se, kolebaju, i na kraju jedini vid njihovog otpora ogleda se u izlasku iz Partije. Na svom malom terenu, ukopani, oni nesvesno igraju svoje uloge sitnih komunističkih birokrata, bespomoćnih pred užasom koji prepoznaju na Istoku ali i pred makartističkom antikomunističkom histerijom koja je zapalila Ameriku.

Gde je ta odgovornost ne samo intelektualca već svakog čoveka pred ovim zlom, pita se Ana Vulf, a današnji čitalac Zlatne beležnice prepoznaje da je pitanje upućeno i njemu. Jer, kako junakinja Doris Lesing rezignirano zaključuje, jedino iskustvo iz kojeg ljudi ne umeju ništa da nauče jeste upravo političko iskustvo.

Ali, ako postoje druga iskustva iz kojih se uči onda njih valja zapisati u trećoj, Žutoj beležnici. U njoj se nalazi romansirana priča o Aninoj ljubavnoj vezi sa muškarcem koji ju je ostavio. Ova beležnica govori o složenom odnosu muškarca i žene iz čega je najgore zaključiti da se Doris Lesing zalaže za feminizam. Suštinski, celo delo ove britanske književnice duboko je i suptilno istraživanje o načinima oslobođenja Žene i Muškarca i o stvaranju zajedničkog Sopstva. U tom istraživanju, žudnja za slobodom i za sjedinjenjem sa Drugim razgrađuje se detaljno na različita pa čak i promiskuitetna seksualna iskustva ali i na beskrajne intimne razgovore iz kojih se čita vapaj oslobođenog usamljenika. U ovakvim redovima otkriva se nesumnjivi omaž Doris Lesing psihoanalizi.

Četvrta, Plava beležnica potvrđuje prethodno: u njoj su Anini zapisi o sebi, o snovima o kojima raspravlja sa doktorkom, o prijateljicama i o muškarcima. U vezi sa jednim od njih Ana će doživeti grozničavo i bolno iskustvo zajedničkog propadanja u unutarnji ponor iz kojeg će se oboje roditi pročišćeni patnjom, autentičnom i silovitom kao što je Umetnost.

I, iz toga izrasta i kruna romana, peta, Zlatna, beležnica.

Ana slučajno kupljenu svesku boje zlata poklanja ljubavniku za njegov roman ali tu sunčanu, toplu boju poverenja u novi život i novo dostojanstvo prema sebi i drugima uzima za naslov svog sledećeg romana koji će nazvati Zlatna beležnica Time se zaokružuje mudra i vešto izvedena postmodernistička igra Doris Lesing sa beležnicama koje se međusobno ukrštaju, tonu i izranjaju jedna iz druge, stvarajući buduće napisane ili naslućene sveske.

Roman Lesingova počinje rečenicom koju će Ani sugerisati odlazeći ljubavnik, baš kao što će i Ana u poklonjenoj zlatnoj svesci sugerisati prvu rečenicu njegovog budućeg romana. Zlatna beležnica je, dakle, zalog da se čovek može spoznati i promeniti. Način promene, naravno, bira sam. I, pridržavajući se jedino važećeg pravila: da od straha za novim, život koji mu je dat ne proćerda u himerama.