Svet u prelomu

Kao savremenici, oni su naizmenično sa poštovanjem, odbojnošću ili ignorisanjem, stajali jedan naspram drugog, utisnuvši svoj neizbrisivi pečat u vreme enormne naučne raznolikosti i društvene dinamike.

Sva trojica su nadrastali savremenike u svojim oblastima – u teoriji o društvu, muzici, filozofiji – i sva trojica su ne samo pratili gravirajuće cezure i prelome svoje epohe, već su na nju revolucionarno uticali.

Njihovi antagonizmi i oprečnosti vode u vrtloge nemačkog razvoja.

Politolog i istoričar ideja, profesor emeritus na Humbolt univerzitetu u Berlinu, Herfrid Minkler, u svojoj knjizi Marks, Vagner, Niče: Svet u prelomu (Rowohlt, Berlin 2021) prati ove fascinirajuće figure zaokružujući čitavu jednu epohu.

On opisuje začuđujuće paralele u životu Marksa i Vagnera: učešće u revoluciji iz 1848, bekstvo, izgnanstvo i egzil, svakojake peripetije i najzad stvaranje velikog dela koje je izazvalo mobilizaciju čitalaca i pristalica.

Niče, najmlađi među njima, kao i Marks, uticao je na čitave generacije.

Sva trojica nadilaze granice konvencija i stvaraju novo koje će postati druga, nenadana stvarnost – tj. štedri nemački 19. vek koji prerasta u epohu ekstrema i političkih katastrofa.

Ovo je knjiga o trojici velikih mislilaca kao signaturi modernog sveta i, na kraju, o mentalitetu Nemaca.

Minkler, čiju su mnoge knjige postala standardna dela, kao na primer Nemci i njihovi mitovi (2009), posmatra svet u prelomu, posebno između Revolucije 1848, osnivanja carstva 1871, i praizvođenja Nibelunškog prstena 1876.

Odmah valja istaći da Minklerova knjiga nije istraživačka studija, te onaj ko poznaje figure u naslovu knjige, neće ništa novo saznati na nivou fakata.

Onaj ko ih ne poznaje, taj će u Minklerovoj knjizi biti u prilici da prođe temeljne biografske narative trojice mislilaca.

Autor bira teme poput obnove antike, u kojima događaji i problemske konstelacije – koje naziva čvorovima – pokreću svu trojicu“.

Marks koji je verovao u napredak, smatrao ju je suludom idejom, dok su Vagner i Niče, u vreme svoga bliskog prijateljstva, držali da je povratak tragičnom, kao kod Eshila, zacelo rehabilitacija dionizijskog načela i mitsko omađijavanje sveta koje se postiže posredstvom nemačke muzike i kulture.

Sva trojica su prošli školu Fojerbahove kritike religije.

Niče je reagovao tako što se postojano upuštao u koštac sa hrišćanstvom; Marks je verovao da religiju može da zaobiđe, a Vagner, koji je manje držao do institucionalizovanog hrišćanstva, religiju je smatrao nezaobilaznom.

U pogledu revolucije Marks je verovao u nužnost političko-društvene revolucije, Vagner u revoluciju kroz umetnost, Niče u novo vrednovanje svih postojećih vrednosti.

Trojica herojskih boraca protiv svetske istorije. Očaravajućoj lektiri ove knjige doprinosi i raskošna erudicija političkih ideja autora i njegova stilistička elegancija i kompetencija.