U pitanju je sistem a ne Vučić 1Aleksandar Vučić Foto: Beta/Milloš Miškov

Izborna kampanja koja je počela pre nego što su izbori zakazani, već na samom početku ukazuje na devalvaciju političkog razuma, a možda, ne samo političkog. Na nivou vidljive političke igre, eksperti prepoznaju dominaciju uređenog haosa, sa naznačenim linijama podela, uočljivom metodologijom, uobičajenim sredstvima „prljave kampanje“, prepoznatljivim metama… 

Ispod površine haos je zaista haotičan. Taj haos je jedino što u politici vidi polovina glasačkog naroda Srbije. NJima je jedino svetlo u tom mraku onaj nimbus oko lika i dela aktuelnog vladara Srbije, Aleksandra Vučića. Haos i političku zbrku iznad kojih se uzdiže svetla aura Vožda Srbije je bit percepcije politike, političara, izbora, vlasti, države – koja je u političkom vidokrugu prekarnih radnika i prekarnog donjeg sloja srednje klase, bilo da su nezaposleni, bilo da rade, bilo da su penzionisani radnici; svi oni i svi članovi njihovih porodica. Ova većinska i prekarizovana Srbija, opsednuta egzistencijalnim mukama,  jedina je ciljna grupa predizborne Vučićeve Srbije. Kamarila oko vladara Srbije razvila je efikasnu komunikaciju sa ljudima koji su obuzeti preživljavanjem i koji od egzistencijalne muke, malo šta vide sa strane. Oni se ne bave niti mogu da se bave pitanjem zašto su u takvom položaju, jer im to ne dozvoljava muka da se danas preživi i nada da tako može biti i sutra. 

Građani iz srednjeg i višeg sloja srednje klase, bilo da su na „državnim jaslama“ bilo da su na onim drugim, imaju određenu egzistencijalnu sigurnost ali ne i sigurnost društvenog statusa. S jedne strane, u strahu od pada usmerili su se na očuvanje statusa koji imaju, a s druge strane su oni koji su se usmerili na statusno napredovanje. Nosioci i jedne i druge orijentacije, imaju dve taktike (izuzimam ljude od integriteta i one orijentisane na odlazak iz ove stradije). Jedni se priklanjaju aktivnom podaništvu i postaju neka verzija modernih zimija koji se podaju voždu i zauzvrat ostaju u dotadašnjem statusu ili napreduju. Drugi su u nekoj verziji političke opozicije spram vožda, u nadi da će u slučaju eventualne političke promene, zadobiti napredovanje u statusu (čast iznimkama). 

Naspram prekarizovanog naroda i raspolućenih građana, nalazmo (u senci) vlasnike srpskog političkog sistema – (domaće i strane) vlasnike kapitala i iz tog kapitala proistekle dominantne političke moći. U njihovoj službi je menadžment sa ključnim radnim zadatkom da vlasnike  krupnog kapitala učini nedodirljivim. Moćni vožd sa svojom kamarilom i reujedinjena vlast – monogamno ujedinjena izvršna, zakonodavna i sudska vlast – uspešno obavljaju svoju osnovnu funkciju. Promene tipa Marko-Janko, Kurta-Murta donose promenu sastava menadžmenta ali ne i promenu osnovnog zadatka svih modernih vlada i svakojakih autokrata. 

Kapitalizam opstaje vekovima i (dobar) kraj mu se ne vidi, na ovoj trijadi naroda, građana i vlasnika kapitala i odgovarajućeg menadžmenta. Ova politička i ne samo politička piramida je utemeljena na tipovima kapitala svake strane ove trostrane građevine. Prelazi sa jedne na drugu stranu, daleko su od američke priče o šansama koje svako ima, ali i od indijskog kastinskog sistema. Logiku tog sistema prokljuvio je pre sto godina Miloš Obrenović: Ako galame i psuju, zateži; ako ćute, popušaj! A kad god se popusti, breše u čeličnim ogradama između strana one piramide, propuste ponekog, balon se izduva i jovo nanovo!

* * *

Imidž naših (sve)moćnika (lidera, vođa, voždova) sa autentičnim ili pripisanim mesijanskim vizijama, nalik je imidžu piramidalne štednje. Odjednom se pojavi i to kad nam je najpotrebnija i raste i raste nebu pod oblake. I svi se nadaju nekom dobitku, velikom. Piramida se goji od te nade, a sami nadežnici u piramidi priviđaju rajsku sreću. Eshatološki gledano, moguća je budućnost bez sadašnjosti ili sa bilo kojom sadašnjošću. Naš čovek, sve brojniji prekarni radnik, udavljen ovim sada, zastrašen neizvesnim sutra, u nemoći da dođe do kakvog-takvog i tek pomalo pristojnog života, najčešća je žrtva piramidalne štednje i svemoćnih spasilaca. I tako svojom nemoći i svojim nadeždama grade tu svemoć, a nikako da u tom graditeljstvu prepoznaju i delić svoje moći, ili, ipak većinski, prepoznaju. To prepoznavanje je osnova poistovećenja sa vođom i glavni razlog legitimacije koju daju vođi. Daju mu sve a ništa nemaju. ŠNeka mi oprosti Rade Drainac zbog skrnavljenja njegovog divnog stiha.Ć

Prekarni nadežnici, zapetljani u čeličnu mrežu svodnevne muke radi bilo kakvog života sebe i svojih, nemaju prostora za drukčije radnje osim tih egzistencijalnih. Saveti onih izvan mreže da ropski umreženi učine ovo i ono, zaista su krajnje cinični, a možda su i izraz slabovidosti.

Prekarni nadežnici optimalno prihvataju medijsku konstrukciju stvarnosti po ukusu Vožda. Pitanje je da li im je drukčija opcija uopšte dostupna s obzirom na funkcionalnu polupismenost i nepismenost, verifikovanu na 10 godina školovanja. Uostalom samo taj tip (polu)nepismenosti omogućava zaključak po kojem su Potemkinova sela istinitija od stvarne  stvarnosti i kao takva dovoljan razlog za glas poslat Voždu. Ali, da se razumemo, i navedeno jeste proizvod demokratske procedure, a znano je da je ona manje loša od drugih vladavina. 

Ovoj velikoj grupi prekarizovanih apstinenata i birača treba dodati i „zaštićene podanike“ koji za pruženu aktivnu lojalnost vladaru, zauzvrat dobijaju izvesnu garanciju za ono što imaju i za socijalni status koji imaju, uz verovatnoću povećanja imanja i statusa. Aktivna lojalnost podrazumeva pored lične lojalnosti i lojalnosti porodice pa i familije, kao i dokazljivo nastojanje u obezbeđivanju lojalnosti drugih. Izvesno je da postoji prilična proporcionalnost između uspeha u prikupljanju dokazljive lojalnosti i napretka u imanju i statusu. 

Razlika između nadežnih podanika i zaštićenih podanika je u obimu (neofeudalnog) klijentilizma. Nadežni podanici pružaju vladaru ličnu i porodičnu lojalnost a zauzvrat dobijaju izvesnu sigurnost onoga što im je preostalo ili barem sigurnost da će im biti postepeno uzimano ono što imaju, kao i, što je bitnije, prostor za svakojaku nadeždu (nebitno što je ona manje-više eshatološkog karaktera). Zaštićeni podanici, pak, više daju (ne samo svoju već i tuđu lojalnost), a više i dobijaju – pored sigurnosti onog što imaju i mesta koje zauzimaju, tu je realna nada u napredovanje. Davanje, pogotovo ekspanzivno davanje i podanika i vladara, povećava sigurnost i podanika i vladara. 

I sve to tako ide, sve dok se ne iscrpe resursi zaštićenih podanika i samog vladara; ovi prvi više nemaju pogodnih za ucene, nestalo im i onih koje na drugi način mogu da primoraju na lojalnost, a vladar više nema čime da uzvrati lojalnost podanika, sve je zauzeto, iscrpljeno. I onda počinje rat između zaštićenih podanika. To je prilika za mangupe u njihovim redovima da počnu da rade svoj posao. Na vidiku je bežanija iz vladareve svite, a i onih na nižim mestima u hijerarhiji. I korona, nimbus, oreol, image vladara počinje da se kruni i urušava i da se to urušavanje ubrzava. I bude gotovo onako kako pevaše Ivan Gundulić: Kolo od sreće uokoli//vrteći se ne pristaje://tko bi gori, eto je doli,//a tko doli gori ustaje. Ali nije baš tako, jer pravilo kaže: Ko je doli doli i ostaje! Gori se uspinju oni koji su i bili tu negde u blizini palog vladara!

Za svo zlo krivac je jedan i zato neka visi Pedro. 

Vladar je tek glava koja nadvisuje površinu jednog sistema, glava koja nadgleda sve ispod sebe. Kontrola podređenih je proporcionalna priznatoj veličini vožda. Opseg njegove moći određen je karakterom ove monogamije između vožda i lojalnih potčinjenih partnera. Kao što je opštepoznato, Vožd je promenljiv, a sistem je večit. 

Za domaću samoproglašenu opoziciju, naš Pedro se zove Aleksandar. Od Pedra ne vide šumu. Od Aleksandra ne vide sistem. Satanizacijom ga uzdižu. Aspiranti na vlasništvo nad sistemom, ne mogu da vide sistem bez autopercepcije. Opsednuti su željenim vlasništvom ali još više su opsednuti aktuelnim vlasnikom sistema. Vizir na njihovom oglavu im ne dozvoljava da vide bilo šta drugo osim Vučića. Da bi sebi i drugima objasnili nemoć da u izborima pobede aktuelnog vlasnika sistema, Vučića uzdižu u beskrajne visine, pridaju mu moć koje on nema, čine ga sveprisutnim velikim bratom urbi et orbi, ne vide njegovu zastrašenost i ovakvom opozicijom, maltene da mu pridaju osobine nadnaravnog bića. Po ovakvoj percepciji distribucije političke moći, ne razlikuju se bitnije, ne računajući vokabular, od prekarnih radnika, koji uzdizanjem svojih vlasnika, objašnjavaju svoju nemoć da učine bilo šta, ne shvatajući da su uhvaćeni u mrežu iz koje ne mogu ako im je do života. 

Što je Vučić veći to je manje pobediv; ako ga učinimo jedinim i najvećim, on postaje nepobediv, a čemu onda izbori ako ne možemo da pobedimo. Dakle, Vučić je Vučina, takoreći Golijat. S druge strane, opozicija ni nalik na Davida, mada su oni, sebi na svom ogledalu,  mnogo veći. Gde je tu kvaka 22. Da li zaista od Golijata Vučine ne vide sistem ili se tek prave da ga ne vide, mada želju za vlasništvom nad sistemom ne prikrivaju, a i teško je to prikriti. 

Vučića u Vučinu pretvaraju svi, od njegovih ljubimaca i podanika do onih koji ga veličaju satanizovanjem.

Vučiću se svi ispod njega do neukusa udvaraju. Čankoliz do čankoliza, laskavac do prišipetlje, trabant do brabonjka. Valjda valja u svakom trenu iskazivati lojalnost i podsetiti na sebe. Kad to gledate na teve ekranima, ne možete a da se ne setite Domanovića… Druga strana ovog puzavog dodvoravanja je Vučičeva priča o sebi i njegovo samovazdizanje svog lika i dela. To mu dođe kao overavanje onoga što pridvorice pričaju njemu i o njemu. Treća strana je fokusiranje opozicione politike na Vučićev lik i delo. To je druga overa ove gromade od vođe i konačna potvrda njegove veličine. Jer, „Da oni nije toliko veliki ne bi ga toliko olajavali“. 

Na kraju ne mogu a da ne kažem da se današnjom Srbijom bavio Radoje Domanović još pre sto godina. Tako on u „Mrtvom moru“ piše  o čudu nad čudima, o Vladi koja osniva opoziciju i postavlja opozicionare: “Za vođu krajnje i oštre opozicije protiv današnjeg režima postavlja se taj i taj, s godišnjom platom…“. Reklo bi se da smo već imali vladu koja radi protiv sebe: „А vlada je već našla puta i načina da pokrene i jedan list protiv sebe…“.  Živa smejurija. I jedva prođe sto i nešto godina kad dobismo vlast koja radi protiv sebe. Osniva opoziciju, stvara joj uslove za izbornu pobedu i čak, ponekad, tuži samu sebe zbog učinjenih nepodobština. A tek ono sa štrajkom glađu…Sve u svemu, nije samo haos već i smejurija. E samo kad bi se nekom drugom dešavalo a ne kao uvek, nama. 

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.