Zdravstveni sistem u raljama neoliberalizma 1Foto: BETAPHOTO/ KLINIČKI CENTAR NIŠ

Ekonomska i budžetska politika koju vodi država učinila je društvo ranjivijim, nespremnim da se suoči sa velikim izazovima poput pandemije. Za izlazak iz krize neće biti dovoljne samo privremene, iznuđene mere, već suštinska promena politike koja podrazumeva povratak socijalnoj državi, veće ulaganje u zdravstveni, školski, socijalni i penzioni sistem, a ne kresanje budžeta u ovim oblastima pod izgovorom štednje.

Lekari bez opreme, direktori zdravstvenih institucija koji postupaju po političkoj direktivi umesto da štite zaposlene, oprema nabavljena u poslednji čas koja leži u magacinima, nedostatak koordinacije, zbunjeni i uplašeni pacijenti, to je klinička slika zdravstvenog sistema u Srbiji u doba pandemije. Ovakva situacija je rezultat političkih odluka koje su donete u poslednjih tridesetak godina koje su dovele do postepenog urušavanja zdravstvenog sistema u Srbiji.

I u Evropskoj uniji su zdravstveni sistemi na udaru u poslednje tri decenije; zdravstvo košta sve više zbog starenja populacije i produžavanja životnog veka, rasta hroničnih bolesti.

Tendencija je da se budžeti za zdravstvo smanjuju. Izdaci za zdravstvo su manji naročito u onim zemljama koje je snažno pogodila ekonomska kriza 2008. godine u kojima su primenjene mere štednje, poput Grčke, koja je, podvrgnuta drakonskom režimu Trojke (Međunarodni monetarni fond – MMF, Evropska centralna banka i Evropska komisija), morala da smanji sredstva u javnom sektoru, među kojima su i izdaci za zdravstvo.

Kriza je uticala da se smanje budžeti za zdravstvo i u mnogo razvijenijim zemljama, pa su tako u Francuskoj na udaru naročito javne bolnice, za koje je u poslednjih deset godina budžet manji za 8 milijardi evra (na zdravstvo u Francuskoj se troši 200 milijardi evra godišnje, od čega najveći teret snosi njihov zavod za socijalno osiguranje, a mali deo država, iz budžeta, koji je iznosio 1.1 milijardu evra u 2020. godini).

Medicinski radnici u Francuskoj poslednjih godina neprestano demonstriraju zbog malih plata, nedostatka finansijskih sredstava u institucijama, nedostatka osoblja, kreveta u bolnicama, manjka poštovanja prema profesiji.

Evropske vlade je, međutim, zahvatio virus neoliberalizma, po kome je zdravstvo podložno tržišnim zakonima. To ne znači da su okrenule leđa javnom zdravstvenom sistemu – kvalitetno lečenje dostupno svima je i dalje ideal po kome se evropske zemlje razlikuju od Sjedinjenih država – ali su otvorile vrata privatizaciji zdravstva.

U javne politike se uvukao princip uvezen iz Sjedinjenih država da je lečenje roba kao svaka druga, što je, zajedno sa smanjenjem budžeta za zdravstvo, narušilo javni zdravstveni sistem. Još jedna posledica neoliberalnih politika je delokalizacija, izmeštanje proizvodnje medicinskog materijala u Kinu i druge azijske zemlje gde je cena radne snage manja nego u Evropi, kako bi se ostvario veći profit.

Od izbijanja pandemije u Evropi mnogo je pažnje usmereno na funkcionisanje zdravstvenih sistema i upoređivanje njihove efikasnosti sa drugim zemljama. Javnost u evropskim zemljama je često veoma kritična prema načinu na koji su njihove vlade vodile krizu, zbog zakasnelih reakcija i nepripremljenosti, nedostatka medicinske opreme. Iako se mere koje su primenjene razlikuju od zemlje do zemlje, u zavisnosti od političke kulture i zdravstvenog sistema, jasno je da su i najrazvijenije evropske zemlje bile nespremne za pandemiju.

Ograničenje kretanja i mere kućne izolacije su, slažu se evropski stručnjaci, iznuđene mere zbog nedostatka sredstava, naročito u bolnicama. Urušavanje javnog zdravstvenog sistema i socijalne politike je najčešće objašnjenje za ovakvu situaciju.

Kapitalizam katastrofe

Srbija ne može da se meri sa evropskim zemljama ni po organizaciji zdravstvenog sistema, ni po izdvajanjima za zdravstvo po glavi stanovnika, ni po kontroli kvaliteta i cena usluga i proizvoda.

U Srbiji je situacija u kojoj se nalaze zdravstveni radnici mnogo teža, ali oni ne izlaze na ulice da se bore za svoja prava. Umesto toga odlaze u razvijene zemlje u kojima je zdravstveni sistem uređeniji a plate veće. Zbog nefunkcionalnog sistema, loših uslova i malih plata lekari i medicinsko osoblje odlaze u Nemačku, Norvešku, Švedsku, Švajcarsku, ali i Dubaji, Kuvajt, Arapske emirate.

Kvalitet lečenja zavisi od timskog rada doktora i medicinskih radnika, što podrazumeva stabilnu ekipu sa dovoljnim brojem zaposlenih i obučenih stručnjaka. U srpskom zdravstvu, međutim, nema dovoljno lekara i medicinskih radnika, koordinacija između institucija je loša, što smanjuje kvalitet lečenja i utiče na lošu zdravstvenu sliku društva.

Umesto da preduzme korake da se ovo urušavanje javnog servisa zaustavi, država je čak pomagala odlazak medicinskih sestara i tehničara u Nemačku, preko Nacionalne službe za zapošljavanje koja je potpisala sporazum sa Nemačkom.

Zastave sa nacionalnim obeležjima koje država deli građanima kako bi iskazali podršku lekarima i medicinskom osoblju je licemeran gest koji prikriva dugogodišnju nebrigu države za zdravstvene radnike i njihovo ukazivanje na teško stanje u zdravstvu.

Ovakvo stanje je posledica ekonomske i budžetske politike koja je vođena u periodu tranzicije, koji je obeležilo uvođenje „kapitalizma katastrofe“, kako ga naziva kanadska publicistkinja Naomi Klajn. Kapitalizam katastrofe odlikuje iscrpljivanje prirodnih resursa i institucija socijalne zaštite koje služe da bi se ublažile posledice krize.

„Terapija šoka“ koja podrazumeva prelazak iz jednog ekonomskog modela u drugi u zemljama bivšeg komunističkog bloka, ali i u Srbiji, uništila je ideju socijalne države. Prema jednom izveštaju Unicefa iz novembra 2001. godine o posledicama tranzicije u prvoj dekadi, cena za ponovno uvođenje kapitalizma je 3.2 miliona umrlih, 2.2 miliona interno raseljenih, million izbeglica, demografska katastrofa, 18 miliona gladne dece, porast smrtnih oboljenja, smanjen pristup školovanju, manja izdvajanja za zdravstvo i školstvo.

Virus ne bira žrtve, ali zdravstvene i ekonomske krize najviše pogađaju najsiromašnije i najnezaštićenije. Srbija je zemlja sa najvećim socijalnim i ekonomskim nejednakostima u Evropi. Ona je, takođe, na prvom mestu po riziku od siromaštva u kome se nalazi 25 odsto stanovnika, po čemu je na evropskom dnu. Stanje u zemlji pokazuje i bruto društveni proizvod po glavi stanovnika koji je više nego pet puta manji od onog u Evropskoj uniji  – 7 234 dolara (6 600 evra) naspram 36 532 dolara (33 710 evra).

 U Srbiji je situacija u kojoj se nalaze zdravstveni radnici mnogo teža, ali oni ne izlaze na ulice da se bore za svoja prava.

Zdravlje kao biznis

Nejednakosti u društvu je dodatno produbila zdravstvena politika, koja je otvorila vrata  privatizaciji zdravstva i neregulisanoj privatnoj praksi. Paralelni javni i privatni sektor, između kojih gotovo da nema koordinacije, čitav sistem zdravstvene zaštite su učinili neefikasnim i nesolidarnim.

U zdravstvu se vremenom ustalila logika profita, po kojoj je pacijent  konzument koji zaslužuje pažnju jer može da plati usluge, a doktor nije više onaj kome je zdravlje pacijenta na prvom mestu već privrednik koji nudi usluge.

Zdravlje je postalo biznis, što narušava osnovna etička načela, humanost i pravednost, nediskriminaciju, poštovanje ličnosti i poštovanje života. Na to su došle mere štednje, ista logika budžetskog kresanja prema neoliberalnoj dogmi Trojke koja je primenjena u Grčkoj, a koja najviše pogađa javni sektor i socijalne programe.

Privatno zdravstvo u Srbiji nije u sklopu državnog zdravstva: zakon o zdravstvenoj zaštiti određuje uslove za otvaranje privatnih klinika i ordinacija i za njihovo poslovanje, ali ne i ograničenje cena usluga, koje određuju sami privatnici. Cene se prilagođavaju konkurenciji i menjaju prema zahtevima tržišta, pa čitav sistem privatnog lečenja liči na brutalnu mašinu za izvlačenje novca od pacijenata, od koga korist može da ima samo mali broj bogatih koji ne pitaju za cenu.

To nije slučaj u evropskim zemljama u kojima država određuje cene usluga i kontroliše finansiranje privatnih klinika kako bi sprečila i kaznila zloupotrebe. Kažnjavaju se i usluge koje nisu predviđene cenovnikom, kao i izostanak informacija pacijentima o tome šta i koliko košta. U Francuskoj, koja ima najbolji zdravstveni sistem prema oceni Svetske zdravstvene organizacije, uloga vlade je da prati, koriguje i standardizuje troškove lečenja i drugih izdataka vezanih za zdravstvene usluge; ministarstvo zdravlja vodi pregovore sa farmaceutskim kućama oko cene lekova kako bi ih uskladila sa prosečnim cenama u drugim zemljama Evropske unije.

Analiza Svetske banke pokazuje da Srbija izdvaja više za zdravstvo nego mnoge zemlje u regionu kada se pogleda udeo u bruto nacionalnom proizvodu – više nego Bugarska, Hrvatska i Rumunija – i po ovom kriterijumu ne zaostaje mnogo za najrazvijenijim zemljama, poput Velike Britanije, Nemačke, Austrije, Holandije, Belgije, Švedske, Finske i Francuske. Situacija je, međutim, sasvim drugačija kada se pogleda izdvajanje po glavi stanovnika.

Prema podacima Svetske banke iz 2016. godine, Srbija je za zdravstvene usluge po glavi stanovnika izdvajala 496 dolara (456 evra), što je 9 odsto bruto domaćeg proizvoda, dok je samo osam godina ranije, 2008. godine, izdvajala 672 dolara (617 evra) – između 2013. i 2015. godine došlo je do pada od 20 odsto. U Hrvatskoj su ovi parametri znatno drugačiji: 841 dolara (775 evra) u 2016. godini (7 odsto bruto nacionalnog proizvoda) i 1259 dolara (1161 evra) u 2008. godini (8 odsto bruto nacionalnog proizvoda).

 Posledica lošeg zdravstvenog sistema je da je Srbija na vrhu liste zemalja sa najvećom stopom smrtnosti u svetu.

Razlika između Srbije i drugih evropskih zemalja je što građani Srbije za lečenje najviše plaćaju iz svog džepa, jer su zbog lošeg javnog zdravstvenog sistema (nedostatak lekara i medicinskih sestara, nedostatak opreme, neprimereno dugo čekanje na prijem kod lekara, korupcija i mito) prinuđeni da se leče u privatnim ustanovama.

Pošto je sistem privatnog zdravstvenog osiguranja tek u povoju, gotovo svi troškovi su troškovi iz džepa. Za zemlju ogromnih socijalnih nejednakosti, ovaj pristup je diskriminatorski. Ostale zemlje (osim Bugarske) imaju značajno niže troškove zdravstvene zaštite koji padaju na teret domaćinstva. Što je (evropska) zemlja bogatija a zdravstveni sistem razvijeniji, to građani manje plaćaju iz džepa. U siromašnim zemljama, poput Srbije, teret je na domaćinstvu.

Koliko je Srbija daleko od razvijenih evropskih zemalja govori podatak da su u Francuskoj, na primer, izdaci za zdravstvo po glavi stanovnika za 2016. godinu iznosili 4965 dolara (4580 evra), od čega su građani iz džepa platili 823 dolara (756 evra ili 17 procenata), u Nemačkoj od 5986 dolara (5 520 evra) po glavi stanovnika lično učešće je 930 dolara (860 evra ili 15 procenata), a u Sloveniji od 2859 (2 638 evra) dolara koliko se izdvaja za svakog građanina 774 dolara (714 evra) su izdaci iz džepa (27 odsto).

U Srbiji građani plaćaju čak 40 odsto zdravstvenih troškova iz džepa – ostalih 60 odsto finansira se iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) i Fonda za penziono i invalidsko osiguranje, što takođe plaćaju građani kroz doprinose, a manji deo dolazi iz državnog budžeta (prošlogodišnji budžet za RFZO je iznosio 272 milijarde dinara ili oko 2.3 milijarde evra, dok je državni budžet za zdravstvo bio 18 milijardi dinara ili oko 153 miliona evra).

Ministar finansija Siniša Mali se setio da u naredne tri godine „štedi“ tako što je pribegao tipičnom ultraliberalnom receptu smanjivanja socijalnih doprinosa i uvođenju poreskih olakšica kao „podsticaj za zapošljavanje“, pa je tako u budžetu za 2020. godinu smanjen doprinos za PIO koji isplaćuje poslodavac.

Kada je predsednica Vlade Ana Brnabić na početku epidemije upirala prstom u povratnike iz inostranstva, pored toga što je rekla da je nepatriotski što se vraćaju u zemlju, sugerisala je da oni to rade iz koristoljublja, zato što je lečenje u Srbiji besplatno.

To ne samo da nije tačno, već su građani Srbije u mnogo nepovoljnijem položaju od građana bilo koje evropske zemlje kada je reč o uslovima za lečenje u svojoj zemlji i pokrivenosti zdravstvene zaštite. Građani Srbije plaćaju nesrazmerno veliki deo za lečenje u odnosu na građane evropskih zemalja. Posledica lošeg zdravstvenog sistema je da je Srbija na vrhu liste zemalja sa najvećom stopom smrtnosti u svetu.

Prema izveštaju Ujedinjenih nacija iz 2015. godine (Odeljenja za ekonomske i društvene poslove) Srbija ima najveći mortalitet u regionu (jedino je Bugarska ispred), a na svetu je na devetom mestu, iza Litvanije, Ukrajine, Letonije, Bugarske, Čada, Avganistana, Gvineje i Kraljevine Lesoto, države na jugu afričkog kontinenta. Podaci ove organizacije iz 2019. godine pokazuju da je Srbija po očekivanom životnom veku – 73 godine za muškarce i 78 godina za žene – iza Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Albanije (jedino je Severna Makedonija ispod). U Hrvatskoj je  predviđeni životni vek 75 za muškarce i 81 za žene, u Albaniji 77 za muškarce i 80 za žene, a u Sloveniji 78 i 84 godine.

Zdravstveni sistem u raljama neoliberalizma 2
Foto: BETAPHOTO/ SAŠA ĐORĐEVIĆ

Rupa na kaišu

Politika štednje, koju promoviše predsednik Srbije i Vlada, čiji je Nemačka glavni zagovornik, primenjena je u velikom broju evropskih zemalja nakon krize 2008. godine, ali su u Srbiji njene posledice dramatičnije nego u drugim zemljama, jer se tražilo da stežu kaiš od onih kojima više nije ostalo rupa na kaišu.

Da li su velike finansijske organizacije koje su nametnule politiku štednje svesne učinka po zdravstvenu sliku populacije? Itekako. „Živeti duže je dobra stvar, ali to povlači značajan finansijski rizik“, rekao je 11. aprila 2012. godine Žoze Vinalis, ekonomista MMF-a predstavljajući izveštaj o smanjenju izdataka za penzionere kao odgovor na „rizik da ljudi žive duže nego što je predviđeno“.

Srbija je u međuvremenu uzimala pozajmice od svetskih finansijskih institucija a da rezultati nisu vidljivi.

Tako je 2014. godine potpisala ugovor sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj o pozajmici od dvadeset devet miliona sto hiljada evra, u okviru Drugog projekta razvoja zdravstva Srbije, čiji je cilj bio unapređenje finansiranja u sistemu zdravstvene zaštite. Važan aspekt se odnosio na podršku reformi finansiranja bolnica.

Država je nameravala da ova sredstva upotrebi „za plaćanje roba, radova, nekonsultativnih usluga i konsultantskih usluga“. Projekat je istekao u septembru 2019. godine, a njegove domete najbolje oslikava nespremnost sa kojom su bolnice u Srbiji dočekale pandemiju.

Rezultat dosadašnjih reformi, projekata i „konsultantskih usluga“ je – fijasko. Pandemija je pokazala slabost zdravstvenog sistema zasnovanog na modelu ekonomske rentabilnosti.

Epidemiolog Predrag Kon je u obraćanju javnosti početkom aprila rekao da su privatne klinike u Srbiji „same sebe isključile“ iz borbe protiv pandemije „u samom početku i to tako što su sve upućivali isključivo na Infektivnu kliniku i vrlo često su odbijale preglede.

Ja sam rekao da je to neprihvatljivo“, prokomentarisao je Kon. Španska vlada je, na primer, privremeno nacionalizovala sve privatne bolnice kako bi uključila sve resurse u borbu protiv pandemije.

Kriza nameće preispitivanje dosadašnjeg zdravstvenog modela, ali i ekonomskog modela od koga zavisi dobro funkcionisanje društva. Pokazalo se da zdravstvo mora da bude van tržišne logike kao i ekonomske logike stezanja kaiša koju nameću svetske finansijske organizacije.

Malo je izvesno da će doći do promene ovakve politike dokle god predsednik Aleksandar Vučić sledi instrukcije ovih organizacija (u jednom televizijskom intervjuu krajem marta je rekao da se konsultuje sa MMF-om oko mera ekonomske politike u doba pandemije). Iznuđene mere, poput obećanja o povećanju plata zdravstvenim radnicima za 10 odsto (još uvek nije jasno da li je to samo stimulacija ili trajno povećanje) kap su koja neće promeniti situaciju.

Umesto MMF-a bilo bi bolje da osluškuje evropske lidere, poput francuskog predsednika Emanuela Makrona, koji je u obraćanju naciji 12. marta govorio o potrebi da se dovede u pitanje model razvoja kojim je krenuo svet poslednjih decenija.

„Pandemija pokazuje da besplatni zdravstveni sistem, neuslovljen primanjima, životnim izborima ili profesijom i naša država blagostanja ne donose troškove i izdatke, već su dragocena dobra, neophodno oruđe pred udarcima sudbine. Ova pandemija pokazuje da postoje dobra i usluge koji moraju da budu stavljeni van zakona tržišta“. Potom je ukinuo budžetsko uslovljavanje i doneo mere za smanjenje mogućnosti otpuštanja sa posla. I Makronovo preispitivanje je iznuđeno krizom, ali su koraci koje je preduzeo ohrabrujući.

U Srbiji bi promena politike značila veće ulaganje u zdravstveni, socijalni i penzioni sistem, kao i u nauku i tehnologiju, a ne podizanje budžeta za vojsku i policiju i ulaganje u izgradnju fudbalskih stadiona i skupih naselja  poput Beograda na vodi za novu elitu koju je na površinu izbacio mulj tranzicije. Samo će ulaganje u socijalne programe i solidarnost, a ne u Potemkinova sela povećati sposobnost društva da se odupre novim krizama.

„U svim vremenima“, piše austrijski istoričar Valter Šeidel, profesor na Stanfordu, „veliki preobražaji su bili posledica velikih potresa. Četiri vrste nasilnih potresa su vodile ka izjednačavanju nejednakosti: ratovi koji podrazumevaju masovnu mobilizaciju, revolucije, bankroti država i smrtonosne pandemije“. Ovo je jedna od takvih situacija, da li će zaista i dovesti do suštinskih promena zavisi od sposobnosti društva za politički preobražaj.

Tekst preuzet sa portala Demostat

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.