Foto:Miloš Miljković

Reditelj Oliver Frljić se na početku svog izlaganja, u smislu pripadnosti po pitanju kulturnog nasleđa, izjasnio kao Jugosloven, pritom istakavši da nema nacionalnu pripadnost, te da ne razume ljude koji su mogli da se deklarišu kroz tu kategoriju.

On je naveo da se kroz svoj rad na prostorima bivše Jugoslavije ali i u drugim evropskim zemljama, bavi onime što je potisnuto u kolektivnoj svesti naroda, zbog čega je pretnje i napade doživljavao ne samo u Hrvatskoj, već i u Austriji, Nemačkoj i Poljskoj.

– Trenutno u Beogradu i Zagrebu postoje predstave koje se bave relevantnim društvenim temama, ali način na koji se one za njih zanimaju ne proizvodi nikakvu reakciju niti društvenu antagonizaciju. Moja ideja je da koristim ceo teatar kao jednu vrstu performativnog instrumenta, što većina mojih vrlo bliskih kolega nije shvatila do danas. Oni mi govore da treba zadržati neke predstave kako bi publika ostala, a meni je veći uspjeh bio da rasteram tu publiku koja gleda takve predstave – istakao je Frljić, koji je na kraju svog obraćanja upitao prisutne kada će se u Srbiji desiti novi peti oktobar, što su oni ispratili aplauzom.

Novinar Viktor Ivančić, govorivši o Frljićevim predstavama, kazao je da one temeljno podrivaju ustaljene kultove na kojima se insistira, uz ocenu da on ima talenat da svojim teatarskim govorom proizvodi kritiku koja prouzrokuje nelagodu.

On se osvrnuo i na nacionalne kulture na „eks-ju“ prostoru, nazvavši ih „likvidatorskim fenomenom“, objasnivši da je jedina kreacija koju su one stvorile zapravo – likvidacija.

– Nacionalna kultura se tvori kako bi se stvari eliminirale, čistile, bacale i cenzurirale, uz obavezno spaljivanje nepoćudnih knjiga. Kada već govorimo o kulturi, mi smo u Hrvatskoj imali prethodnog ministra kulture Zlatka Hasanbegovića koji je bio uvjereni fašista. On je za sebe kazao da je ustaša, što je značilo da će više – manje zapravo provoditi ustašku kulturu, pa je u tom smislu ukinuo sve dotacije nezavisnim medijima i kulturnim projektima koji se ne uklapaju u njegov koncept – kazao je Ivančić.

Prema njegovom viđenju, hrvatski fašizam je najgori u svom antifašističkom obliku, to jest onda kada se proizvodi „antifašistički ugođaj za konzumaciju fašizma“, što je naposletku – Aleksandar Vučić. Takav stav Ivančić obrazlaže rečima da srpski predsednik stvara pseudodemokratski provizorijum za praktikovanje totalitarnih praksi, te da zato u suštini ne treba sumnjati u njegove fašisoidne aspiracije.

Pisac Saša Ilić ocenio je da srpska „pametna“ kulturna politika ne odustaje od niti jedne tačke koju su zagovarali Vučić, Šešelj, Toma Nikolić i ostali, kada je u pitanju „velika Srbija“. On smatra da trenutna kulturna politika u našoj zemlji ne odustaje od koncepta velikosrpstva, već ga je samo prepakovala u formulaciju zaleđenog sukoba koji se ovde favorizuje kao model komunikacije.