Muzika menja svet non stop

Zbunjuje, međutim, to što bi se isti ili veoma sličan odgovor mogao dati i u vezi sa prve dve decenije novog veka. Između ove dve ere, i to ne samo na našem tlu, kao da stoje čitavi ponori. Na stranu rat i sve što posledično iz toga proizilazi – život u dvehiljaditim kompletno je promenio svoju ćud na više nivoa, ali je žeđ za onim istinskim KKN emocijama, ranjivošću duše, halucinantnim poniranjem u sebe i jednim umetničko-filozofsko-čulnim doživljajem stvarnosti spolja, ostala nepromenjena. Koliko god da je tehnološka i svaka druga ‘naprednost’ zgazila do temelja našu ljudskost, prašteći rokenrol što dolazi iz srca ovog benda, kao i onog anatomskog predela koji je smešten mnogo niže, i dalje očigledno radi svoj posao. Tri decenije kasnije KKN rešili su da popišu i rekapituliraju svoje dugo i izazovno postojanje. Na našu sreću. Rezultat je, tako, sasvim originalan album „Popis“ (Mascom), na kojem je zabeležen sadašnji način na koji bend izvodi svoje neprolazne klasike, ali i poneki od onih dragulja smetnutih s uma u međuvremenu. Oliver Nektarijević, pesnik, pevač i originalni član benda od njegovih početaka, sumira ovaj poduhvat.

* Trideset godina benda Kanda, Kodža i Nebojša, zauvek mladog i uzbudljivog, ovekovečeno je aktuelnim albumom „Popis“ – pa, šta je bend popisao ovim činom, kakav ‘inventar’ je nađen prilikom ovog kreativnog osvrta na prošlost?

Pre svega, veliko hvala na tom „zauvek mladog i uzbudljivog“, svakako nismo imuni na komplimente tog tipa, pogotovu ako dolaze od srca, od ljudi koje posebno cenimo, čiji rad nam nešto znači i čiji se dobar muzički ukus jednostavno ne dovodi u pitanje. Međutim, sve što se našlo na ovom albumu ne bi moglo da se nazove osvrtom na prošlost. Osvrt na prošlost, možda, može da bude mali deo procesa koji je zahtevao sastavljanje i snimanje ovakvog albuma. Ovaj album ima korene u prošlosti, ali dolazi iz sadašnjosti, iz sumraka, iz života koji bend živi godinama. Mi sa tom muzikom živimo non-stop, u sadašnjem trenutku. Nismo se osvrnuli na prošlost i uzeli nešto iz nje odjednom, našavši tamo nekakvo iznenađenje. Ali, morali smo da napravimo popis. Da zabeležimo. Znaš one trenutke u kojima nešto hoćeš da zapišeš, da posle ne bi zaboravio?

* Da li je bilo bolnih trenutaka u vezi sa biranjem pesama za ovaj dvostruki album? Je li ovo popis najdražih numera benda ili najizvođenijih ili, možda, najznačajnijih za ovaj trenutak?

Pesme koje su na albumu najviše sviramo uživo. Ima onih koje smo hteli da snimimo ponovo, bolje nego što smo ih snimili na njihovim originalnim albumima. Bilo je i bolnih trenutaka, oni su odsečeni, nismo se upuštali u te epizode i moja inicijativa je tu bila presudna. Nekoliko stvari koje su bile na spisku nisu završile na albumu, jer ja nisam mogao da ih pevam. Suviše intenzivno su me vraćale u trenutke koje nisam hteo da proživljavam. Ali, to samo ide u prilog snazi muzike, osećaja, osećanja. Asocijativnoj snazi Prustovog čula mirisa.

* Da pojasnimo, ove izabrane pesme zapravo su ponovo odsvirane tokom trodnevnog sešna u studiju – što ovaj album ne čini tipičnom „kompilacijom“ – koliko je to bila neobična situacija za sve vas lično?

Ništa vezano za tu situaciju nije nam bilo toliko neobično osim što smo se sve vreme gledali u čudu i eventualno izgovarali nešto iz fazona: „Jebote, kako nam ovo ide, sve ćemo da završimo za tri dana“, i sl. Mi smo tek kao iskusan bend ukapirali kako i šta treba da radimo u studiju, a do toga nije bilo lako doći, jer se ovde u najvećem broju slučajeva radi potpuno drugačije. Onako kako nama ne odgovara. Trebalo je proći dug put suočavanja sa nazovi inženjerima, producentima, nabeđenim a netalentovanim, talentovanim a neiskusnim, onima koji su puni sebe i koji su fazonu „u mom studiju se radi ovako, vi prvo naučite da se naštimujete“, itd. Svega je bilo. Fenomenalnih, iskusnih, neiskusnih, groznih, svakakvih tipova sa kojima smo radili u ovih 30 godina. Tipova koji nemaju pojma, a u poziciji su da te ubijaju u pojam, da te nabeđuju kako si ti taj koji, u stvari, nema pojma, prosto zato što si klinac u njihovom studiju i nemaš gde. Znaju koliko ti je stalo da bilo šta snimiš i koriste tu situaciju. Toga, doduše, nije bilo mnogo, ali bilo je dovoljno. I ne zaboravlja se. A već na poslednja dva albuma počeli smo da provaljujemo i praktikujemo način rada koji nam najviše odgovara. Ovaj album je prvi koji je potpuno, od početka do kraja, snimljen onako kako smo mi hteli.

* Koja pesma je po tvom mišljenju doživela najveću metamorfozu na „Popisu“, a koju je bilo dovoljno samo odsvirati bez preteranih intervencija?

Ne mogu da kažem, preslušavao sam ga samo na snimanju i tokom miksa, ali po sećanju od tad, znam da mi se, recimo, za „Izlazim“ čini da mi je zvučala bolje nego pre i da mi je bilo baš drago što smo je ponovo uradili. Verovatno je i izgubila nešto dobro iz onog vremena, ali koliko se sećam, više je dobila.

* Pesme su ekstrakti sa različitih albuma KKN – zašto nema nijedne sa onog prvog „Guarda Toma!“?

E, sad dolazimo do onog izvlačenja iz prošlosti. Taj album je, nekako, ostao tamo.

* Kada danas slušamo predivne numere „Righteous“ i „Izlazim“ sa ploče „Become“, neobično važne za mladež ove zemlje te 2000. godine, kako se tebi danas čini to vreme? Ovaj album bio je pravo nadahnuće za veliku promenu koja je usledila iste jeseni – mogu li današnja izdanja bilo koje vrste muzike da ponove svojom energijom tu prevratničku magiju, ma gde u svetu?

To vreme, konkretno vreme za koje smo, kasnije će se ispostaviti, pomalo lakomo verovali da je početak našeg normalnog, „evropskog“ života, pamtim upravo po tom poletu, po tim krilima koja su nam svima izrasla, po nestrpljivom cupkanju i čekanju da samo dođe trenutak koji nikad nije došao, trenutak u kom ćemo da poletimo u bolju budućnost. Na neki način, taj trenutak čekamo još uvek. Polet je splasnuo, negde možda čak i nije, godine su nas malo isprepadale, ali muzika se roka i kotrlja. Muzika menja svet non-stop, uvek i svuda, ali neke tektonske promene mislim da može samo da pogura, uz još mnogo faktora, neophodnih da bi se te tektonske promene desile. Mada, i neke od tih faktora muzika svakako može da inspiriše.

* Zanima li te politika ovih dana? Da li su se tvoja nekadašnja mladalačka uverenja promenila, obraćaš li, rečju, na nešto sasvim drugo specijalnu pažnju u današnjem poretku stvari? Šta te se najviše tiče kao pojedinca u pravilima savremenog sveta?

Politika me nikad nije nešto posebno zanimala, pa ni ovih dana. Postoji ogroman broj drugih stvari koje me neuporedivo više zanimaju. Zezanje, muzika, književnost, filmovi, umetnosti koje nisam nabrojao, ljubav, putovanja, piće i još mnogo toga. Politika me je, recimo, najviše zanimala kroz muziku. Bob Marli je rekao to i to, Džoni Štulić je rekao to, itd. Politika me je 1990-ih uvukla u to da je pratim, svim mogućim užasima i potpuno nemogućim uslovima za život, koje je tada kreirala. Od mladalačkog je dosta toga ostalo nepromenjeno, stvarnost je prihvaćena tako da je jasno da povremeno mora da se prekine. Konstantno bežanje od stvarnosti mi ni kao klincu nije bilo svojstveno, ali bolje sam se snalazio sa tim, sanjario i kao da sam imao mnogo više snage. Nikad nisam došao ni blizu iskušenja da se nešto direktno ili aktivno bavim politikom, osim kroz muziku, malo aktivistički, a autorski na jedan, čini mi se, neeksplicitan, često i vrlo metaforičan način. Znam da nemam taj senzibilitet, tu foru da u formi poezije najdirektnije kažem nešto vezano za politiku, a da to dobro zvuči, kao što to umeju neki autori kojima se divim. Malo ću da odem u banalnost i ispričam kako mi je jedan prijatelj na temu pesme „Vera, nada, ljubav i stav“, jednom rekao: „Te tvoje vera, nada i ljubav su najveće kurve, ne znam da li to znaš.“ Odgovorio sam mu da ne znam, da se ne slažem sa tim, a onda sam dodao: „Pa dobro, čak i da jesu, imaju dobru dušu.“ E, za politiku to apsolutno ne mislim. Baš naprotiv.

* Kako si preživeo svoje ‘karantinske’ dane? Je li to bio „izgubljeni vikend“ ili naprotiv baš veoma inspirativno vreme za neočekivana otkrića? Da li se u tom smislu nešto dogodilo u tebi, umetniku koji je prinuđen da ostaje kod kuće umesto da „izlazi i nema ga, ceo dan“, to jest da nastupa i deli svoje autentične emocije sa publikom? Kako je bend uopšte funkcionisao tih dana?

Nikako. Čekali smo. Možda se nešto akumuliralo, ali akumuliralo bi se i bez toga. Mislim da to nije donelo ništa dobro i nikako ne mogu da gledam na celu tu stvar sa neke dobre strane. Samo se od početka nerviram zbog glupih odluka koje se donose na državnom nivou i plašim se da sa tim nije gotovo. I ovo totalno puštanje s lanca pred izbore bila je jedna od takvih odluka. Plašim se, a i jasno je da još uvek ništa nije gotovo, ne znam koliko će da traje, ali sam imao predosećaj da će da nam otkažu koncert dva-tri dana pre nego što bi trebalo da se održi. Bio sam 99% siguran i 100% u pravu.

* Da li imaš strepnju da bi sve to moglo da se ponovi i možda potraje na duže staze?

Pa da, imam. I, u uslovima koje sve to nameće, zaista ne znam kako će ljudi kao mi, ljudi koji se bave muzikom da se snađu i prežive. U tom smislu mi samo ostaje da se nadam da neće potrajati besmisleno dugo.

* Kakvom svetu u budućnosti, mi ljudi sadašnjice možemo da se u perspektivi nadamo?

Nadam se da neće biti nekih velikih promena, jer trenutno, koliko god mi svet izgledao užasno iz mnogo uglova – naravno, iz najmanje isto toliko uglova i lepo – mogu da zamislim samo promene na gore. Možda doživimo i neke naučnofantastične, distopijske scenarije. Kao baš mali klinac, pomalo sam to i priželjkivao, ali najviše kao oživljavanje Hermanovog stripa „Džeremaja“, gde bih ja bio jedan od glavnih junaka. Sad više ni tako.

* I, kako se onda izlečiti – od virusa, samoće, neznanja, straha? Šta su danas najveći problemi sa kojima se običan čovek sučeljava, bez šanse da ih sam, bez drugih, reši?

Par stvarčica koje mi prvo padaju na pamet: vera, nada, ljubav i stav. Misli dobro. Svi da su tu, jer ne mogu sam. Daj mi ruku, jer samo sa tobom ja mogu. Izlazim i nema me ceo dan. Kafane i rokenrol. Prekidi stvarnosti. U milion boja, iščeznućemo. Sve se raspada, isto kao i ja, al’ ja od onog što volim. Mediteran hoću peške da pređem, bosim nogama. Letnji dan, hoću sad u njemu da uživam. Povremeno, bar na svakih trideset godina, napraviti popis.