„Jedan na jedan“ kao mora

Najpre, jer je još od poraza od Krke licitiranje u tom smislu podrazumevalo da će krenuti serija pobeda uz oči uprte u rezultate drugih. Zatim se prebrojavalo koliko bi to trijumfa trebalo da bude dovoljno za četvrto mesto. I konačno, „projektovano“ je da za tako nešto ekipa ne sme imati „više“ od devet poraza.

Partizan je izgubio u Podgorici od Budućnosti 80:72 (20:21, 21:15, 13:18, 26:18) u utakmici gde je u igri crno-belih bilo više dobrih nego loših stvari, ove loše u defanzivi su presudile, uz rutinsku pomoć takozvanog „podgoričkog sindroma“ kad je suđenje u pitanju. Meč je rešio Nikola Ivanović koji je u poslednjem kvartalu odigrao simultanku, i na čistac izneo jednu od najvećih Partizanovih boljki- odbranu jedan na jedan na spoljnim igračima. Dešavalo se to ove sezone ko zna koliko puta, posle pika i preuzimanja, protivnici bi, ili lako koristili mis-meč, ili još lakše otvarali pozicije za šut. Jeste Nikola Ivanović sa ukupnim šutem iz igre od 73 odsto (trojke 4-6) bio odličan, ali je baš činjenica da je igrao „sam“ trebalo da bude olakšavajuća okolnost za odbranu.

Trener Partizana Sašo Filipovski je fatalistički baš to naveo kao razlog poraza, kao da je u pitanju „viša sila“.

„Nikola Ivanović je odigrao fantastičan meč, posebno u poslednjem kvartalu. Dobro mu je asistirao i Amadeo Dela Vale. Mi smo odigrali veoma dobro, bili smo u igri sve do sredine poslednje deonice, kada je Budućnost pogađala, a mi nismo. Idemo dalje“, rekao je Filipovski.

Crno-beli su odigrali solidnu napadačku utakmicu, imali su najbolje partije u sezoni Zagorca i Trifunovića, šutirali su za tri Partizan za tri 50 odsto (12-24), ali za dva samo 44. Ali opet nisu prebacili 80 poena što je najčešće neophodno za pobedu. Imali su crno-beli čak 10 ofanzivnih skokova, ali i duplo više izgubljenih lopti od rivala (14-7). I vidno lošijeg Perkinsa u odnosu na Trento, blede Tomasa, Mozlija i Jankovića, kao i Dangubića, i hronično neubedljivog Mekintajera. Previše da bi dobili jednu ozbiljnu ekipu. Ono što crno-bele cele sezone razlikuje od mnogih ekipa je što nemaju „meč vinera“, igrača koji preuzima odgovornost i pogađa kad je to najvažnije. Možda to bude Perkins, ali verovatnije je da je za to kasno.

„Matematika je matematika, a život je nešto sasvim drugo. U ovom trenutku, nemamo vremena da se bavimo matematikom. Idemo od utakmice do utakmice, nastavljamo da se borimo, a na kraju kada se podvuče crta, videćemo dokle smo uspeli da stignemo“, zaključio je Filipovski. Partizan već u utorak očekuje meč Top 16 faze Evrokupa u Parizu protiv Metropolitena i zvuči realno da to takmičenje postaje prioritet crno-belih.

Ma koliko to principijelno izbegavali, ovog puta treba prokomentarisati i suđenje, ne toliko zbog ove utakmice gde uloga arbitara možda i nije bila presudna, već zbog nastavka takmičenja i „već viđenog“ haosa koji bi zbog toga mogao da se desi u plej-ofu. Budućnost ima „najdomaćinskije“ suđenje u Ligi, to je javna tajna i mnogo puta pominjan problem. Sašo Petek, Mario Majkić i Denis Hadžić odsudili su meč baš loše, sa potpuno neizbalansiranim kriterijumom. Nije pokazatelj toga samo činjenica da je odnos u faulovima bio 24-21 za Partizan, a da su Podgoričani izveli čak 19 slobodnih bacanja više (30-11). Razlog tome mogu biti i „glupi faulovi“ u bonusu, ali je par odluka kad se rezultat lomio, pre svega faul u napadu Apića koji je pretvoren u faul Perkinsa i 2+1 za Budućnost, direktno uticalo na prevagu.