Piksi i fudbal po notama predsednika: Od istine se ne može pobeći

Bolan poraz od Albanije i praktično oproštaj od Svetskog prvenstva u SAD, Kanadi i Meksiku rezultat je višegodišnjeg sistemskog poništavanja sporta i forsiranja pogubne partijske politike “Kuće fudbala” oličene u divljenju nepogrešivom vođi.

Dojučerašnji selektor Srbije Dragan Stojković Piksi je lane priznao da mu je prvenstveno stalo do mišljenja onoga ko ga je doveo na odgovornu poziciju. I to za debele novce. Nepotrebna bahatost krasila je mandat selektora, koji je u početku imao dva uspešna takmičarska ciklusa, garnirana plasmanima na Mundijal i šampionat Evrope posle četvrt veka.

Ovi rezultati kao da su “opili” nekada igračku legendu koja je umislila da je trenerski genije. Usledilo je bolno prizemljenje posle Evropskog prvenstva u Nemačkoj i agonija koja je okončana na jugu Srbije. I na “oproštaju” od novinara u Leskovcu delio je Piksi lekcije, logična pitanja prevodio u “glupa”. Ofucana terminologija putnika u odlasku bez argumenata u džepu i zaostalim kovanicima spremnim za jeftini džuboks.

I tako, bre, fudbalska Srbija ostade bez plasmana u baraž za Svetsko prvenstvo u konkurenciji “velesila” kao što su Albanija, Letonija i Andora.

Posle nezabeležene bruke i na terenu i na tribinama stadiona “Rajko Mitić” protiv Engleza, poslušali su u Fudbalskom savezu Srbije “savet” predsednika države i preselili duel sa Albanijom u Leskovac.

U Beogradu su smetali razmaženi navijači, u Nišu u predigri meča zgubidani blokaderi, dok se u Leskovcu navijalo “po taktu” predsednika, ali je teren bio poput oranice.

Duel sa Albanijom ličio je nekako na epsku borbu Marka Kraljevića sa sudbom. Hoće Šarac, hoću ja, ali ne da Bog…

Selidba iz Beograda u Leskovac je zapravo predstavljala  iracionalan pokušaj bega od stvarnosti, a konačan ishod dokaz da se od istine ne može pobeći. I ono malo smislenih akcija što je napravila Srbija kvarila je očajna travnata podloga na stadionu “Dubočica”. Albanci su, ni krivi, ni dužni, zakucali na vrata baraža.

Posle Piksija ostali problemi

Srpskom fudbalu ostaju brojni problemi. Za to nije odgovoran samo Stojković.

Devastirana trenerska struka, obesmišljeno nacionalno takmičenje, nedostatak kvalitetnih mladih fudbalera, dovođenje “second hand” stranaca… Sve navedeno uvijeno u problem svih problema – Fudbalski savez Srbije kao ispolitizovana krovna organizacija, ispostava vladajuće oligarhije.

Sa ovakvim teretom nagomilanih suštinskih nedostataka i fudbalska velesila poput Nemačke bi se urušila, a kamoli selekcija Srbije.

Možda kult fudbalske reprezentacije uskoro i zaživi, ali biće potreban temeljan restart sistema koji trenutno ne funkcioniše. Zamislite situaciju da Nacionalni stadion jednog dana posluži Jamalu ili Mbapeu kao eksponat u razgledanju iz autobusa po povratku iz “šljivika i livada” na putu ka aerodromu. Za koga se taj stadion pravi?

A, lopta je surova. Sve vidi. Ne poznaje ni predsednika, ni selektora, ni “elitu”, ni zgubidane, ni blokadere. Ceni samo majstore. Oni u ovakvoj fudbalskoj Srbiji izumiru. Pod pritiskom neobjašnjive želje jednog čoveka da pod kontrolom drži i stvari u kojima bi trebalo da uživa, a ne da se pita…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.