Ma koliko život u bespućima Koniča bio težak, rastanak sa rodnim selom mnogo je teško pao bivšem bokseru novopazarske „Mladosti“ Idrizu Hajroviću LJojiću.
„Bilo je to negde 1960. ili 1961. godine, tada nisam znao da je to značilo za sva vremena – Zbogom, Koniče! Pričalo se da idemo za Novi Pazar, da ćemo tamo da živimo… Jedino što smo znali je da idemo u grad. Ma, nije mi se odlazilo, nikako. Došla je neka konjska zaprega, jedino prevozno sredstvo tog vremena u planinskim predelima. Sve što smo imali natovarili smo u nju, a mi deca pešice za zapregom. Stalno sam zaostajao nekih 300, 500 metara za njom, sve misleći da tako nikad neću otići iz sela. Jedino je najmlađi brat Hadžo, a tad je imao oko dve godine, visio postrance u konjskim bisagama koje su gledale prema zemlji. Putevi su bili puni neravnina, pa je Hadžu više puta pretila opasnost da ispadne iz bisaga, k’o danas se sećam kako je unezvereno mnogo puta promaljao glavu iz njih. Nije pešačio, a nije mu vala lako bilo. Pamtim njegove razgoračene oči, koje su zavisno od jačine truckanja, ko kameleon menjale boju“, priseća se.
Susret sa Novim Pazarom
NJegov prvi susret sa gradom bio je na Paricama. Danas je to deo grada u skoro samom centru Novog Pazara, a mali Idriz doživeo je ono što zovemo kulturološki, ali i pravi, šok. „Mila majko, kad je pored nas projurio jedan automobil, a nikad ranije to čudo u životu video nisam, skočim u stranu od panike, a Hadžo samo što ne polete iz bisaga. Stigli smo u naselje Čerkez mahala, u kojem i danas živim. Sad je to divna kuća sa okućnicom i prelepo uređenom baštom, a kad smo stigli beše stara kuća sa dve sobe, drugih kuća u blizini bilo je malo. Niko od komšija nas nije voleo, a ostala deca nisu htela da nas prime u društvo. Što nas vide, svi beže, govorili bi – Eno ih, Zejnelova seljačad! U blizini kuće protiče reka Raška, u to vreme voda bistra i ribe koliko ti duša hoće, rukama da ih hvataš. Kako sa nama niko nije hteo da se zbliži, babo nam nije dao da idemo na reku. Kao da prostor van naše kuće beše zabranjen za Zejnelovu decu. To ti je bilo ko što je kod lavova, oni obeleže prostor mokraćom i to je samo njihova teritorija unutar koje je samo njima dozvoljeno da se kreću. Uleti li uljez oni ga muče i tako izmučenog puste ga da umre. Mi smo se izborili da ne umremo. Kretali smo se u našem prostoru, nigde van njega nismo smeli da zađemo, jer bi u suprotnom ušli u lavlju jazbinu. Hvala Gospodaru uzvišenom, lepo smo se svi snašli, skućili, našli mesto u društvu, i postali ljudi koje su i drugi cenili. A da zaboravim kako su nas po dolasku u Pazar svi izbegavali, to neću nikad. Da su znali da ćemo toliko da očvrsnemo, drugačije bi se odnosili prema nama“ , i danas je ljutit kad se seti tog doba LJojić.
Onda su došli školski dani, prve tuče, normalne za to vreme, momački dani, a Pazar varošica, daleko od izgleda koji danas ima. Idriz je išao u OŠ „28. novembar“, u centru grada. Bio je najveći i najjači. Tad su momci iz pazarskog gradskog naselja Potok važili za najžešće u gardu, ali im Idriz nije davao pardona i vrlo uspešno im se suprotstavljao. „Oni su u tuče išli ko hijene, po pet, šest bi ih se skupilo i tako bi napadali. Bio sam mnogo hrabar, vala ne znam da li je iko tad od mene hrabriji bio. To kad kažem može mnogima da smeta, ali je živa istina. Bio sam tada, kasnije, i danas – pošten, nisam dao na sebe i druge, a to malo ko da je hteo da vidi. Moj izgled, duga kosa, crne majice i lančići oko vrata sudili su o meni umesto onoga što nosim u sebi. Učiteljica mi je skidala lančiće s vrata, nije se tad tako moglo u klupu, danas može sve, i nikom ništa. Ja na ekskurzije nisam hteo da idem ošišan i bez lančića, zato nisam nigde ni išao. Voleo sam život, da blejim po gradu, gledam izloge, šetam po rekreacionom centru. Dalje od petog razreda mrdnuo nisam, tad sam mislio da je škola promašena investicija. Kasnije mi je mnogo pomogao čuveni pazarski istoričar, Miodrag Radović (Mijo popče). Uz njegovu pomoć nekako završim osam razreda, onda i bravarski zanat u Bosni. Tako odbačen, u krugu gde sam živeo, pa i u školi, ipak sam uspeo pre vremena da odrastem“, seća se LJojić prvih dana života u Pazaru.
Sjajne bokserske sedamdesete godine
Sedamdesete godine prošlog veka pamtiće se između ostalog i po sjajnim bokserima poluteške kategorije u Jugoslaviji. Profesionalni evropski šampion, kasnije i svetski, beše najbolji sportista tadašnje Juge Mate Parlov. Na veliku scenu je dolazio Slobodan Kačar, ali ko god je imao mečeve sa Veselinom Žižićem i Božidarom Cvetićem, znao je ko su bili ti matadori ringa. Meč sa Žižićem na Gradskom stadionu obeležio je jedan period novopazarskog sporta:
„Mladost“ je bila na korak od povratka u Prvu ligu velike Jugoslavije. Trajale su kvalifikacije, a u njima osim pazarskog tima, Nikšić, Radnički iz Slavonskog Broda i beogradska Crvena zvezda. Nikšić je želeo sigurne bodove u Pazaru i na opšte iznenađenje Žižića prebace iz teške u LJojićevu, polutešku kategoriju. „Ko bi se tome nadao, ni na kraj pameti mi nije bilo da ću da se borim sa strašnim Veselinom. Jutro, na dan meča doručkujem u jednom restoranu u centru Pazara, i čujem kako čuveni Pazarov bokser Ćuro Dervišnurović dolazi posle merenja i iz sve snage viče kako na Žižića ide LJojić. Preseo mi doručak, sve nešto meljavim, ćutim, znam dobro ko je Žižić. Te godine imao je 14 pobeda, od toga 13 nokautom. Ajde što jako udara, nego ga je gadno bilo gledat’. Glava mu ogromna, k’o zamrzivač. On 107 kg, ja jedva 90. Još je došao sa priprema reprezentacije na Kopaoniku, pun snage. Meč u 11 sati, ja kad čuh tu vest brže bolje pa kući, kao da odmorim. Kakav crni odmor, ubi se od razmišljanja kako ću s njim. Ležim na krevetu, nije mi dobro, a znam da predati borbu neću, jer to nikad nisam radio. Mnogo pre 11 sati naskočim na svoj bicikl, natovarim opremu, i pravac stadion. Bio sam viši od njega, a ko da ti kaže u to vreme da je to prednost. Da sam imao psihijatra pri ruci, lako bi, al’ nisam. Nego, ima Boga! Ja sam u svlačionici, do meča ostalo nekih 20 minuta. Čujem masu kako bodri ostale naše boksere, stadion pun k’o oko, 11.000 ljudi. U tom trenutku prođe pored svlačionice i vidi me nervoznog atletski trener Safet Maljevac. Vide on, šta mi je, pa mi kaza – LJojiću, čekaj me tu, nemoj nigde da ideš. Mislim se, a gde da odem kad ne znam gde sam, a i gde bi sad mrdam. Safet Maljevac mi je slezinu vratio na njeno mesto. Iz svlačionice vidim Žižića, sav je u vratu, okrugao, strašno ga je pogledati, pa još na njemu ona crna majica na kojoj piše ime svetske bokserske velesile – Jugoslavija. Eto ti Safeta, k’o danas se sećam, povrati mi snagu sa par reči – LJojiću, viši si, markantniji od njega. Uli mi on neku nadljudsku moć, zmaja ti sad ne vidim, a kamoli Žižića. Kad je meč počeo ništa mi više nije bilo važno, ni njegov vrat, glava ko frižider, ni majica sa natpisom Jugoslavija, ma ništa. Pozvao sam dragog Boga da mi pomogne, počelo je mojim direktima i njegovim krošeima. Prsa u prsa i u borbi do iznemoglosti prođoše tri runde. Imao sam osećaj da sam prošao kroz njega, a kad su mi sudije podigle ruku nisam znao gde sam. Nosili su me navijači do svlačionice. Više sam se tog dana na stadionu izljubio nego za 50 novogodišnjih dočeka. Ne možeš da se istuširaš, pustim vodu, a ono dođu njih nekoliko da me ljube. Red za čestitanje bio je duži nego redovi za zejtin i šećer u njihovoj nestašici tih godina. Dan za nezaborav, činilo mi se da je čitav Pazar došao da me grli, ljubi i čestita“, seća se LJojić velike pobede nad sjajnim bokserom Veselinom Žižićem.
Crni panter
Osim nadimka kojim ga je častila čaršija – LJojić, kojim se on ponosi, iz bokserskih dana ostalo je još nekoliko – Crni panter, Borac koji ne zna za rikverc, Sandžački pastuv, Stivenson, Mate Parlov, Antonio Banderas i mnogi drugi.
Porodica je moj „mercedes“
Ponosnim LJojića čini njegov dom. „Nisam kupovao „mercedese“ da bi se pokazao, već sam ulagao u kuću. Moja ,,Vila šampiona“ je sređena, a deca imaju svoj dom. Jasmin radi u pošti i Denis će se u ovom teškom vremenu skrasiti. Supruga Nataša, rođena Jovanović, je bolesna. Možda će morati na operaciju kuka. Nikad u Pazaru nije postojao lepši par od nas dvoje“, tvrdi LJojić.
Glavni glumac
Pričao nam je LJojić o tome koliko je voleo odlaske u bioskop i uživanje uz akcione filmove. Pitali smo ga, da mu je zbog lepog izgleda neko tada ponudio ulogu u Kumu, Rokiju ili Razjarenom biku, koju bi prihvatio: Glavni glumci nikad ne ginu na početku filma. Nisam ti ja za sporedne uloge – nikad bio – i to je LJojić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
