Zakon neće rešiti sve probleme u sportu

Iako je tekst zakona o sportu bio spreman još jula 2004, on je uprkos brojnim primedbama, doradama i izmenama u skupštinsku proceduru ušao početkom prošle godine, a danas još uvek „lebdi negde u vazduhu“ čekajući konstituisanje nove vlade i vreme kada će konačno biti usvojen. Upravo su donošenje zakona o sportu i konačno formiranje ministartsva za sport ono što bi većina sportskih stručnjaka najpre volela da vidi u programu Vlade Srbije.
– Prvo što bi trebalo da se uradi to je da sport dobije svoje ministarstvo. Uz svu zahvalnost ministru prosvete i sporta Slobodanu Vuksanoviću i celoj Vladi na dosad urađenom, a tu pre svega mislim na nagrade i penzije koje su dobili bivši i sadašnji šampioni, potom i veći budžet, izuzetno je važno doneti generalnu strategiju sporta u Srbiji, jer bez nje teško da možemo da idemo napred – kaže predsednik Odbojkaškog saveza Srbije Aleksandar Boričić.
Prema njegovim rečima, neophodna je kategorizacija sporta, u kom bi kao i u kulturi ili nekim drugim oblastima, postojao pravac daljeg razvoja.
– Teško je biti uspešan sa ovakvim ulaganjima. Ukoliko želimo da postižemo vrhunske rezultate, ona bi ubuduće morala da budu mnogo veća. Ministarstvo

lade usmeravati ka sportu: Branislav Pokrajac

za sport bi imalo ulogu da reguliše tu nacionalnu strategiju, ono bi bilo najbolji koordinator – kaže Boričić.
Zakon o sportu bi, prema rečima Boričića, trebalo da se što pre donese, ali on svakako nije taj koji će odjednom i sam rešiti sve probleme.
– Zakon o sportu ne može sam da reguliše sve što je neophodno, tu je neophodno da postoji i, na primer, zakon o privatizaciji. Ministarstvo je to koje bi vodilo računa na neki način o svemu, a država bi svakako imala koristi od toga – priča Boričić.
Bivši predsednik KSSCG i budući kandidat za mesto predsednika Košarkaškog saveza Srbije Goran Knežević smatra da bi zakon o sportu „izregulisao sve odnose između države, sportskih organizacija i klubova.“
– Možda još važnija stvar od samog zakona je značaj koji ima finansiranje sporta. Tu bi trebalo da se ugledamo na zapadni sistem. Princip na Zapadu je da sredstva koja se ulažu u sport moraju biti eliminisana poreza – kaže Knežević.
Svi problemi u sportu, prema rečima bivšeg selektora rukometne reprezentacije Branislava Pokrajca, ne mogu se rešiti samo Zakonom.
– Sve bi

Probleme treba rešavati po ugledu na zapadni sistem: Goran Knežević

trebalo posmatrati iz dva pravca – strateškog i tekućeg razvoja. Poznato je da je davno ukinut treći čas fizičkog vaspitanja i, nažalost, trebalo je da prođe toliko vremena da bi se sada uvidele negativne posledice takve odluke. Bitno je da se čitava mlada populacija usmeri ka sportu. Sećamo se nekadašnjih društava za telesno vaspitanje, većeg broja časova fizičkog vaspitanja, čuvenih „sokolana“ koje se sada reafirmišu – kaže Pokrajac.
To je prava baza za stvaranje kvalitetnih pojedinaca i potencijala koji se posle „oblikuje“ u klubovima i reprezentacijama, kaže doktor rukometa, dodajući da je to pravi način da se izbegne situacija koju danas imamo u sportu, da selekcije čine „mamini i tatini sinovi“.
– Što se tiče vrhunskih sportskih ostvarenja, neophodno je da ulažemo u infrastrukturu i izgradnju kvalitetnih sportskih centara, koje smo nekad imali. Naravno da je neophodna adekvatna finansijska podrška i bolja organizacija, ali i analiza pitanja profesionalizma, jer se danas dešava da se mladim sportistima vrlo rano toleriše napuštanje škole i tako u startu imamo gubitak. Što se tiče predloga vezanih za ministarstvo za sport, očigledno je da problemi sa kojima se naš sport trenutno susreće zahtevaju sistemska rešenja sa državnog nivoa. Mnogo ljudi je u sportu, koji inače nisu potekli iz njega i kada oni odluče da ga napuste i ostave bez finansija, nastaju problemi – priča Pokrajac.
On kaže

Svako nek se bavi svojim poslom: Nenad Manojlović

da mu je teško da prihvati trenutnu situaciju u rukometu i da jednostavno ne može da prihvati to da je sada lošije nego pre 20 godina.
– Rukomet se, nakon svih uspeha, doživljava kao mali, siromašan sport. Uporedimo rukomet sa vaterpolom, koji egzistira u istim uslovima. Rukomet je uvek bio sport malih sredina – to je temelj organizacije. Neverovatno je da se niko ne zapita otkud uspesi u mlađim kategorijama, a onda katastrofe u seniorskoj konkurenciji – kaže Pokrajac.
Kako su u dosadašnjim planovima u prvom planu bili isključivo sportski savezi i nacionalni timovi, sportski direktor Vaterpolo saveza Srbije Nenad Manojlović je izričit u tome da je krajnje vreme da se „pozabavimo klupskim sportom, radom sportskih škola i njihovim finansiranjem“.
– Neophodno je da se menadžerski deo sporta odvoji od stručnog dela. Menadžeri moraju da se bave ekonomijom, a treneri radom sa igračima. Ranije smo često imali slučaj da se svako bavi tuđom brigom. Lako je pričati o drugima, tada nema ni odgovornosti, a kada se svako bavi svojim poslom, ona je mnogo veća – kaže Manojlović, dodajući da bi najveći značaj Zakona o sportu bio u tome što bi on definisao ulogu i način organizacije sporta u društvu.
– Zakon sam po sebi ne može da reši probleme, ali može da ih definiše. Postoje problemi koji su nasleđeni iz prethodnih godina i kojima bi trebalo da se pozabavimo. Ministarstvo je neophodno, jer bismo se uz pomoć njega lakše izborili za političku volju koja bi pomogla da se problemi reše – kaže bivši selektor vaterpolo reprezentacije.