„Američka liberalna politika odavno izgubila svoj put”: Nesrine Malik o uspehu Mamdanija u Njujorku

I zato, pre nego što mu i sama previše toga stavim na glavu, neka upozorenja. Njujork je specifično mesto. Ima specifičan demografski i ekonomski profil. A Mamdani je čovek specifične pozadine, rasne, političke i verske, piše kolumnistkinja Gardijana Nesrine Malik.

Ali kada to bude rešeno, mislim da uspešna praksa „politike identiteta“ tokom njegove kampanje nudi neke univerzalne lekcije.

Stavila sam politiku identiteta pod navodnike jer taj termin sada malo znači što je univerzalno dogovoreno. Uopšteno govoreći, počeo je da znači nešto pogrdno, na isti način kao što to ima „prosvećenost“.

Sve više ima negativne konotacije – politički apel na rasu ili druge markere identiteta koji su plitki, ukorenjeni u stalnoj žrtvi, fokusirani samo na reprezentaciju i odvojeni od materijalne stvarnosti.

Ovako posmatrano, politika identiteta nije o univerzalnim ciljevima, kao što je izvlačenje ljudi iz siromaštva i time mobilizovanje širokih koalicija birača, već jednostavno o vidljivosti.

Ali politika identiteta kao organizujuća politička snaga ima svoje poreklo upravo u suprotnoj ideji. Osmišljena od strane crnačke feminističke socijalističke organizacije Kombahi River Kolektiv 1977. godine, politika identiteta je definisana kao put ka oslobođenju koje može doći samo kroz razumevanje da sistemi ugnjetavaju mnoge različite ljude duž linija njihovog identiteta i stoga se mogu demontirati samo ako sve grupe rade zajedno.

„Verujemo“, izjavio je Kolektiv, „da najdublja i potencijalno najradikalnija politika dolazi direktno iz našeg sopstvenog identiteta“, ali da „takođe često nalazimo da je teško odvojiti rasu od klase od seksualne ugnjetavanja jer se u našim životima najčešće doživljavaju istovremeno.“

To „simultano iskustvo“ je ono o čemu ovde govorim. Mamdani je to iskoristio. Čvrsto je utemeljio svoju kampanju na iskustvu Njujorčana i kako grad treba učiniti pristupačnijim, a zatim je to proširio da obuhvati sve načine na koje različite grupe žive to iskustvo.

Objavio je video-snimke kampanje na urdu, hindi, španskom i arapskom jeziku i dosledno ih je sve obrađivao porukom maloprodajne ekonomije: zamrzavanje kirija, besplatni autobusi, univerzalna briga o deci, pretvaranje Njujorka u mesto za odgajanje dece i izgradnju malih preduzeća.

Zatim je dodao mali, poseban obrt. U svojoj poruci na arapskom, našalio se da je nešto kontroverznije od njegove političke poruke njegovo uverenje da je knafe, arapski desert, bolji u ulici Stajnvej u Kvinsu nego u Nju Džerziju. To je kao pogoditi zlatnu sredinu.

Uključivanje jezika nedovoljno zastupljenih identiteta je vežba u dodeljivanju prava glasa. U svom pobedničkom govoru citirao je arapsku frazu „ana minkum va alajkum“ – „Ja sam od vas i za vas“ – i imenovao one koje je politika našeg grada „zaboravila“, „jemenske vlasnike vinarija i meksičke bake. Senegalske taksiste i uzbekistanske medicinske sestre. Trinidadske kuvare i etiopske tetke“.

To je kombinovao sa boravkom na mestima koja zauzimaju ljudi radničke klase, od kojih mnogi nisu bele boje kože. Posećujući one na taksi stajalištima i radeći u kasnim noćnim smenama, stvorio je snažnu metaforu grada koji održavaju oni koji rade u mraku.

I sve je to spojio tako što je svoj identitet, kako je sam rekao, „izneo na svetlost“. Musliman koji je odrastao u senci islamofobije, trpeo je skandalozno rasističku kampanju protiv sebe, ali je odoleo pritisku da umanji svoj identitet kako bi se uklopio, da bi uspeo.

„Više neću živeti u senci“, rekao je.

Te senke su ogromne i u ovom trenutku obuhvataju ne samo Mamdanija, već i ogromne grupe ljudi svih identiteta koji žive u režimu straha, ekonomske borbe, deportacija, gušenja slobode govora i celog političkog establišmenta koji je maltretiranje i okrutnost učinio svojim načinom delovanja.

Koalicija koju je Mamdani izgradio, među svim etničkim grupama, bila je usmerena na smanjenje zevajućeg jaza između ljudi i moći.

U otkrivajućem kontrastu sa establišmentom demokratskih političara, kada je Mamdani prošle nedelje bio ismevan zbog svog stava o Gazi, nije rekao, kao što je Kamala Haris učinila kada su je ismevali, „Ja govorim“. Mamdani se osmehnuo i rekao: „Želim da i ti možeš da priuštiš ovaj grad, brate moj.“

Ali postoji još nešto u Mamdanijevom pristupu što otkriva kako je identitet urađen kako treba generativan. Njegova je politika ona koja se kuje i definiše boravkom na marginama, ali ne kao jedna osoba koja želi da pobegne sama.

Oni koji svoj identitet vide kao način da postanu deo establišmenta koji ih potom može istaći kao primere inkluzivne politike, uvek će imati ograničenu privlačnost, a samim tim i ograničen uspeh kao nosioci promena.

Videti te margine, rasne, ekonomske i političke, kao prostore u kojima se većina može mobilisati, kao prostore gde ljudi ne žele da čuju o žrtvama već o pravdi, znači stvarati koalicije i zajedno bežati.

To znači otkriti glasačkoj javnosti da problem nisu pojedinačni rasizmi ili predrasude, već čitav sistem koji isključuje sve one koji nemaju kapital u svim njegovim oblicima.

Ta poruka odjekuje kod belih roditelja sa fakultetskim obrazovanjem koji se bore sa troškovima brige o deci, kao i kod taksiste imigranta koji se bori da plati kiriju.

Ali pre svega, ironično, Mamdani je bio primer vrlina američkog „lonca za topljenje“, nacije imigranata na oštrom kraju kapitalizma koji zajedno sve više prepoznaju sve načine na koje zemlja ne uspeva da ispuni svoje ideale.

Svi načini na koje su vođene borbe protiv Mamdanija, ne samo od strane desnice već i od strane njegove sopstvene stranke, dokazuju da je američka liberalna politika odavno izgubila svoj put u službi kapitalu i svom uobraženom pristupu identitetu.

Ono što funkcioniše u Njujorku ne mora nužno savršeno da se preslika na ostatak SAD i šire, ali Mamdanijeva pobeda je podsetnik da ljudi, bez obzira na svoj identitet, svi žele jedno – lidere koji su od njih i za njih.