Autoritarnost je najveći ekonomski rizik Turske

Demonstranti su preplavili ulice Istanbula kako bi zaštitili Gezi park od pretvaranja u tržni centar. Danas se vraćaju, ne zbog drveća ili zelenih površina, već kao odgovor na kulminaciju godina bezakonja i polako rastućeg autoritarizma. Kao i tada, protesti danas odražavaju duboko i sve veće nezadovoljstvo zbog postepenog razgrađivanja demokratskih institucija Turske.

Prošle nedelje, gradonačelnik Istanbula Ekrem Imamoglu, koji je dva puta pobedio vladajuću Stranku pravde i razvoja (AKP) na lokalnim izborima, uhapšen je na dan kada je trebalo da objavi svoju kandidaturu za predsedničke izbore 2028. godine. Optužbe protiv njega, uključujući podmićivanje i zloupotrebu položaja, okarakterisane su kao politički motivisane. Imamoglu se široko smatra najverodostojnijim izazivačem predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, a lideri opozicije tvrde da njegovo iznenadno hapšenje nije slučajno.

Javna reakcija bila je ljutita. Protesti su izbili širom zemlje, od Istanbula i Ankare do Izmira, Konje, Dijarbakira i drugih gradova. Za mnoge koji su se pridružili demonstracijama, ovo više nije pitanje jednog čoveka ili jedne sudske odluke. Ovo je pitanje političkog sistema koji je izgubio svoju legitimnost. Pitanje koje sada odjekuje Turskom je da li je autoritarni pad zemlje konačno došao do tačke bez povratka.

Za one koji se sećaju protesta iz 2013. godine, slike su poznate: suzavac na ulicama, slogani na gradskim trgovima, policija koja okružuje sudove i univerzitete. Ovog puta, međutim, ekonomija je u središtu nemira. 2013. godine, Turska je još uvek bila smatrana uspešnom ekonomijom. Rast je bio snažan, inflacija je bila oko šest odsto, a lira stabilna. Vlada AKP-a, koja je još uvek uživala kredibilitet ranih reformi podržanih od strane Međunarodnog monetarnog fonda, uživala je poštovanje tržišta i stranih investitora.

Međutim, ta ružičasta slika je opala. Godine 2025. rast je niži, a inflacija ostaje na dvocifrenim nivoima, uprkos nedavnom povratku centralne banke ka ortodoksnoj monetarnoj politici. Iako je neki strani kapital koji je izgubljen tokom godina ekonomske loše uprave počeo ponovo da ulazi prošle godine, Imamogluvo hapšenje ponovo je uništilo poverenje investitora. Lira je potonula, a premija rizika Turske je skočila.

Kao i 2013. godine, dublja poruka trenutnih protesta je jasna: ekonomski učinak je neopozivo povezan sa zdravljem institucija. Možete imati sposobne tehnokrate u centralnoj banci i ministarstvu finansija, ali ako je pravosudni sistem politizovan, mediji ućutkani, a akademske institucije pod opsadom, tada „odrasli u sobi“ nisu dovoljni. I strani i domaći investitori politički rizik računaju kao ekonomski rizik, podižući trošak kapitala.

Konkuretni izbori i sposobni tehnokrate sami po sebi ne održavaju demokratiju. Institucije to čine. A kada se vladavina prava erodira, neslaganje se tišava, a univerziteti i mediji gube svoju nezavisnost, ekonomija će takođe oslabiti.

Imamogluvo hapšenje može biti poslednja kap za Turke koji razumeju ovu povezanost između institucija i ekonomske stabilnosti. Više od popularnog gradonačelnika, Imamoglu je nacionalni simbol političkog pluralizma i demokratske mogućnosti. Njegove ubedljive pobede u Istanbulu odražavale su široko zasnovanu želju za promenama, a njegovo uklanjanje sada signalizira da Erdoganov režim nije voljan da dopusti da se ta promena dogodi kroz demokratske načine.

Ono što ovu trenutnu situaciju čini još značajnijom od Gezi protesta je obim i raznovrsnost otpora. Dok su 2013. protesti uglavnom bili pokrenuti od strane sekularne, urbane omladine, današnji protesti prelaze socijalne, generacijske i ideološke razlike. Studenti, radnici u sindikatima, vlasnici malih preduzeća, konzervativna omladina, liberali, stariji i Kurdi marširaju zajedno pod ujedinjujućim slogom: „Hak, hukuk, adalet“ („Prava, zakon, pravda“). Njihov cilj ide daleko izvan Imamoglua. Protestuju protiv namernog zloupotrebljavanja državnih institucija za kriminalizaciju neslaganja i učvršćivanje ekonomskih nejednakosti.

Kada se pravda politizuje, neslagatelji postaju izdajnici, a oni povezani sa režimom napreduju dok su nezavisni glasovi kažnjeni i marginalizovani. Strukturni problemi – kao što su femicid, obrazovne razlike, isključenost mladih – ostaju nerešeni, jer su javni resursi preusmereni ka prepisivanju istorije i nagrađivanju lojalista.

Ovo ne bi trebalo da brine samo turske građane, već i saveznike zemlje, naročito Sjedinjene Američke Države. Zapravo, paralelu sa administracijom predsednika Donalda Trampa teško je ignorisati. Za razliku od mnogih evropskih demokratija, čiji lideri su brzo osudili Imamogluvo zatvaranje, odgovor SAD na eroziju demokratskih institucija u NATO članici sa 85 miliona ljudi bio je suzdržan.

Štaviše, obrazci koji su poznati onima koji su živeli u Turskoj tokom poslednje decenije pojavljuju se unutar SAD. Trampova administracija je više puta napadala obrazovne institucije, posebno univerzitete. Budući da birači sa visokim obrazovanjem često sklanjaju ka opoziciji (Demokratama), akademija je postala žrtveni jarac. Napadi na akademsku slobodu, odbacivanje nauke i promocija teorija zavere samo su deo institucionalne truleži koju je Turska iskusila od 2013. godine.

Bilo da se radi o negiranju dobro dokumentovane veze između kamatnih stopa i inflacije (kao što je to uradio Erdogan) ili odbacivanju klimatske nauke, prepisivanju istorije 6. januara i širenju dezinformacija o kovidu (kao što je to uradio Tramp), napadi na istinu su ključni za autoritarno vladanje. Univerziteti nisu samo centri za učenje; oni su čuvari javnog razuma, bez kojih demokratija propada.

Turska još uvek nije propala demokratija, ali je opasno blizu toga da to postane. Da li će se vratiti na put institucionalnih reformi ili nastaviti svoj silazak u autoritarizam zavisiće od odluka koje budu donete u danima koji dolaze. Međunarodna zajednica, naročito SAD, treba pažljivo da prati situaciju, ne samo zbog geopolitičkog značaja Turske, već i zato što borba koja se odvija na njenim ulicama između studenata i snaga bezbednosti odražava globalnu borbu između demokratije i njenih neprijatelja.

Demokratije retko umiru iznenada. Njihov nestanak je kulminacija procesa koji uključuje političke progone, zatvaranje ili diskvalifikaciju opozicije, kriminalizaciju protesta, preuzimanje kontrole nad univerzitetima i ućutkivanje onih koji znaju bolje. Parafrazirajući Dilana Tomasa, Turci pokazuju da neće tiho otići u tu autoritarnu noć.

Autorka je profesorka ekonomije na Univerzitetu Braun.

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji