Autorski tekst potpredsednika Svetskog jevrejskog kongresa: „Zašto je grupa Jevreja došla da oplakuje žrtve genocida u Srebrenici?“

Rozensaft je predavač na pravnim fakultetima Univerziteta Kolumbija i Univerziteta Kornel, a doktorirao je 2023. na Univerzitetu u Tuzli.

Ovo hodočašće u Srebrenicu, piše Rozensaft, na ličnom nivou mu je bilo duboko smisleno sa dva aspekta: prvo, zato što, kao sin dvoje preživelih iz nacističke smrti i koncentracionih logora Aušvic i Bergen-Belzen i kao neko ko je rođen u logoru za raseljena lica, intuitivno se identifikujem sa žrtvama i preživelima genocida i zločina protiv čovečnosti;

Drugo, zato što je ovo bila moja poslednja suštinska inicijativa kao pomoćnika izvršnog potpredsednika i generalnog savetnika VJC-a pre nego što se povuče sa pozicija krajem avgusta.

Stravične činjenice genocida nisu upitne, osim u određenim ekstremnim – i diskreditovanim krugovima, uglavnom među bosanskim Srbima i Srbima.

Između 11. i 16. jula 1995. paravojne snage bosanskih Srba separatističke proto-države bosanskih Srba poznate kao Republika Srpska, pod komandom generala Ratka Mladića, masakrirali su više od 8.000 bosanskih – odnosno bosanskih Muslimana – muškaraca i dečaka u i oko bosanskog grada Srebrenice, koji su Ujedinjene nacije proglasile „zaštićenom zonom“ pod svojom zaštitom.

Ove iste snage Republike Srpske deportovale su i više od 25.000 bošnjačkih žena, dece i staraca iz Srebrenice. I holandski bataljon u okviru UN sa sedištem u bivšoj fabrici baterija u obližnjim Potočarima, ne samo da je oterao očajne Bošnjake, već je bezočno izručio hiljade njih Mladićevim jurišnicima.

Od tada, niz sudskih i žalbenih veća Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), kao i Međunarodnog suda pravde, proglasili su ubistva u Srebrenici genocidom. Među bosanskim Srbima osuđenim za genocid – prva takva presuda u Evropi od kada je Generalna skupština UN usvojila Konvenciju o genocidu 1948. – bili su Mladić i predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić.

Prema odredbama Dejtonskog sporazuma iz novembra 1995. koji je trebalo da vrati privid mira u Bosnu nakon četiri godine brutalnog ratovanja, Bosna je bila podeljena na federaciju bosanskih Hrvata i gore pomenutu Republiku Srpsku.

Dok su genocid u Srebrenici i bezbrojni zločini protiv čovečnosti koje su ultranacionalističke trupe bosanskih Srba pod Mladićevom komandom počinile nad Bošnjacima i time ostavile ožiljak za muslimansko stanovništvo zemlje, piše Rozensaft, u vladajućim krugovima Republike Srpske preovlađuje stav o negiranju genocida, pa čak i afirmativnom veličanju njihove vojske i veličanja Srba kao svoje trupe Mladića.

Pojašanjava da je glavni cilj delegacije VJC-a u Bosni od 9. do 11. jula bio da se identifikuju, kako pojedinačno tako i organizacijski, imajući u vidu da predstavljaju više od 100 jevrejskih zajednica širom sveta, sa ogromnim bolom i mukama koje do danas trpi bošnjački narod.

Navodi da su ove godine u delegaciji bili uključena dva člana Upravnog odbora VJC-a, Meri Kluk iz Južne Afrike i Eli Novershtern iz Izraela, kao i dva člana Izvršnog komiteta VJC, Efrat Sofer iz Ujedinjenog Kraljevstva i Sonat Birneker Hart iz Sjedinjenih Država; Konstanti Gebert, istaknuti poljsko-jevrejski novinar i pisac koji je bio ratni dopisnik tokom 1990-ih u bivšoj Jugoslaviji; članovi jevrejskog diplomatskog korpusa VJC, vodećeg odeljenja budućeg rukovodstva ove organizacije, iz Bosne, Nemačke, Izraela, Švedske, Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih Država; i članovi višeg osoblja VJC-a, uključujući Daniela Radomskog, šefa strategije i programa i izvršnog direktora JD korpusa; Ernest Hercog, izvršni direktor operacija; Maja Cimeša Samokovija, izvršna direktorka za pitanja zajednice; i Cori Veiss, izvršni direktor strategije komunikacija.

Značajan broj naše grupe bili su deca ili unuci preživelih Holokausta.

Podseća da su pre tri godine, dvojica članova ovogodišnje delegacije VJC-a, Gila Baumohl iz Frankfurta i Vladimir Andrle iz Sarajeva, pokrenuli kampanju JD Corpsa na društvenim mrežama i iznošenje stavova kako bi podigli svest o genocidu u Srebrenici.

„Kao Jevreji, mi se osvrćemo na više od 4.000 godina staru istoriju koja je bila opterećena diskriminacijom, progonom i istrebljenjem našeg naroda, što je kulminiralo namernim istrebljenjem šest miliona Jevreja tokom Holokausta“, napisala je Gila Baumohl 9. jula 2020. u nemačkom Jmeudische Alliedische.

„Ovu istoriju i sećanje na žrtve, na naše rođake, nosimo sa sobom. To je deo našeg DNK. Dakle, znamo šta znači kada se ljudska bića sistematski ubijaju zbog njihove vere ili etničke pripadnosti – kao u Srebrenici“.

Ukazuje da su se odlučili da 10. jula 2023. dan pre komemoracije, u centru održe jednodnevnu konferenciju o kolektivnom pamćenju, koja će omogućiti našoj delegaciji da podeli i razmeni mišljenja sa članovima bošnjačkog civilnog društva, kao i sa višim osobljem centra. Među temama o kojima se razgovaralo bilo je kako se sećati nestalih i mrtvih; uloge memorijala, muzeja i obrazovanja u očuvanju sećanja; suočavanje sa poricanjem i iskrivljavanjem holokausta i genocida; naša odgovornost prema mrtvima i preživelima; i borba protiv političkog i ideološkog ekstremizma u Evropi.

Naša grupa je, piše, u Potočare stigla u nedelju, 9. jula, i provođena je kroz memorijalni centar, koji se nalazi u samim zgradama u kojima su 28 godina ranije navodni mirovnjaci Holandskog bataljona izdali Bošnjake koje su trebali da štite.

Memorijalni centar Srebrenica je izvanredno impresivan u svakom pogledu – u istoj je ligi kao i drugi veliki memorijalni centri Holokausta ili genocida bilo gde u svetu.

Amra Begić Fazlić, zamenica direktora Centra, tu je više od 18 godina. Njeno postojano, umirujuće prisustvo je jin Suljagićevom bujnom jangu, tvrdi Rozensaft. Amrin otac, deda, 26 drugih rođaka i njen najbolji prijatelj su svi ubijeni u genocidu.

„Čekali smo da naše najmilije ispratimo u večni mir“, kaže ona, odražavajući osećanja celokupnog osoblja, „a sada čuvamo sećanje na sve njih. Zato je to više od posla. To je misija kojoj nema kraja“.

U stvarnom smislu, ona i njene kolege nose vidljive i skrivene ožiljke. „Žrtva ne mora nužno biti mrtva“, objašnjava ona, „mi smo indirektne žrtve genocida u Srebrenici“.

Almasa Salihović, direktorica komunikacija Centra, imala je samo osam godina kada su joj bosanski Srbi bukvalno istrgli njenog brata iz naručja i odveli ga na ubistvo. To su sećanja koja su je mogla – a po svemu sudeći verovatno i trebala – psihički obeležiti za ceo život. Pa ipak, ona je raspoložena, sa osmehom na licu, vrhunski profesionalac, koji je svoj razumljiv gnev i muku usmerila u strastvenu posvećenost sećanju na svog brata i sećanju na više od 8.000 drugih žrtava genocida.

Azir Osmanović, glavni kustos Centra, proveo nas je kroz izložbu pod nazivom „Stopama onih koji (nisu) prešli“, koja prikazuje očajničke napore muškaraca i dječaka Bošnjaka da kroz šume pobjegnu iz Srebrenice u relativnu sigurnost Tuzle, najbližeg slobodnog grada. Većina ovih Bošnjaka je ubijena u relativno kratkom roku.

Izložba sadrži artefakte pronađene na njihovom tragu, uključujući cipele – sve što je ostalo od onih koji su ih nekada nosili – poređane poput duhova u beskrajnom, nepokretnom maršu smrti. Videvši ove cipele, pomislio sam na planine cipela u Aušvicu, možda uključujući i one koje su nosili moj brat i moji baka i deda pre nego što su ugušeni.

Azir je preživeo marš smrti kao 13-godišnji dečak. Njegov 16-godišnji brat Azmir, koji je bio deo grupe nenaoružanih dečaka, nije. Azmirova lobanja je pronađena i identifikovana DNK analizom 2018.

„Nakon što sam saznao da je to lobanja mog brata“, rekao je Azir, „osećao sam se kao da je ubijen tog istog trenutka“. Azir je sahranio posmrtne ostatke svog brata 11. jula 2021.

Hasan Hasanović, koji vodi impresivan program usmene istorije centra, koautor je „Glasovi iz Srebrenice: Narativi preživelih od genocida u Bosni“, istovremeno uverljive i srceparajuće zbirke narativa.

Hasan nam je pokazao svoju arhivu koja će garantovati da će sećanja preživelih služiti kao akademski resurs, kao i da će individualnost zločina, opisi svakog zločina kakvog su svedočili ili doživeli preživeli, i identiteti mrtvih biti trajno urezani u bosansko – i svetsko – kolektivno pamćenje.

Ono što nas je sve iznenadilo je sofisticirani profesionalizam Hasana i njegovog tima – usmene istorije koje su sakupili i nastavljaju da prikupljaju su u rangu sa onima prikupljenim u SAD.

Memorijalni muzej holokausta ili od strane USC Shoah fondacije.

Suljagić, direktor centra koji ujedinjuje svoj tim, je sila prirode. Visok, bujan, harizmatičan, intelektualno briljantan sa zajedljivim, nepoštovanjem smisla za humor i potpuno neustrašiv, pretvorio je centar od provincijskog lokalnog memorijala u instituciju sećanja svetske klase.

Takođe ga redovno kleveću bosanski Srbi i srpski ultranacionalisti. U julu 1995. bio je prevodilac Holandskog bataljona i preživeo je jer je američki zvaničnik NATO-a stacioniran u Tuzli zapravo naredio štabu Holandskog bataljona da preduzme sve neophodne mere „kako bi osigurao sigurnost i bezbednu evakuaciju“ Suljagića i još jednog prevodioca Bošnjaka.

Suljagić je kasnije radio kao novinar, izveštavajući iz Haškog tribunala u Hagu, i bio je zamenik ministra odbrane BiH, pored toga što je doktorirao političke nauke na Univerzitetu u Hamburgu i predavao međunarodne odnose na Internacionalnom univerzitetu u Sarajevu.

Naša grupa je bila počašćena što je 9. jula svedočila dolasku 30 kovčega, u kojima su bili ostaci 27 muškaraca i tri tinejdžera, koji su sahranjeni na groblju u Potočarima nakon zvanične komemoracije dva dana kasnije. Birkenau ima svoje jezero pepela. Bergen-Belzen ima svoje masovne grobnice. I Srebrenica ima svoje groblje, gde je do sada više od 6.600 grobnica dokaz genocida, a svake godine donosi nove ukope posmrtnih ostataka identifikovanih kroz mukotrpni forenzički proces koji je bio primoran činjenicom da su delovi tela žrtava često bili razbacani na nekoliko lokacija nakon što su uklonjeni iz prvobitnih masovnih grobnica i ponovo sahranjeni u ono što je Međunarodna komisija nazvala – sekundarna lokacija.

Sledećeg dana, Kristijan Šmit, visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu čiji je mandat da nadgleda civilnu implementaciju Dejtonskog sporazuma, otvorio je Konferenciju kolektivnog pamćenja obećavajući da će „osigurati da se poduzmu pravni koraci protiv svih onih koji negiraju genocid“.

Dunja Mijatović, komesarka za ljudska prava Saveta Evrope, pozvala je da se 11. jul prizna kao zvanični međunarodni dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici. „Ovo je minimum“, rekla je ona putem video snimka, „što možemo i treba da uradimo da bismo poštovali dostojanstvo žrtava i preživelih i sprečili da budu zaboravljeni“.

Radomski je u ime delegacije VJC objasnio zašto smo mi, grupa Jevreja iz različitih delova sveta, bili u Potočarima. „Suočeni sa neizrecivim zverstvima“, rekao je on, „imperativ je da se ujedinimo – Jevreje i muslimane, ljude svih vera i porekla – prepoznajući važnost solidarnosti i snage zajedničkog delovanja. Prihvatajući naš zajednički bol, mi stvaramo vezu koja prevazilazi verske, kulturne i etničke granice.”

Neočekivano izvinjenje

Suljagić je usledio dramatičnim osvrtom na malo poznat aspekt bosanske istorije tokom Drugog svetskog rata. Obraćajući se našoj delegaciji rekao je:

„Pre osamdeset godina, neki od mojih sunarodnika stupili su u redove u službi nemačke nacističke ideologije, nanevši štetu vama, vašem narodu i vašim precima – vašim očevima i majkama, dekama i bakama. Zbog toga vam se izvinjavam i nadam se da ćete naći oproštaj u svojim srcima. … Stojim pred vama u ime potomaka, dece i unuka, generacije Bošnjaka koju je devedesetih godina prošlog veka zadesila sudbina vaših predaka: Oni su besmisleno ubijani… Smatram da je moja istorijska dužnost da prenesem ovu poruku: oni koji su služili 13. Vafen SS diviziji ili ustaškom režimu Nezavisne Države Hrvatske nisu delovali u ime našeg naroda. Njihova dela nisu govorila za nas tada, a ni danas“.

Svrha naše delegacije boravka u Potočarima je bila da uveri naše bošnjačke kolege da smo tu samo i da tugujemo sa njima i svedočimo. Razdoblje. Paragraf. Nismo došli da ih ništa pitamo. Nismo imali nikakvu agendu, skrivenu ili drugu, osim da se bezuslovno povezujemo sa njihovom tugom, sa njihovim bolom.

Naše poruke spojile su intelektualnu i emocionalnu dimenziju komemoracije. Efrat Sofer je naglasio da sećanje samo po sebi, kao i spomen-obeležja i muzeji sami po sebi, nisu dovoljni da bi se sprečili budući genocidi i zločini.

Intenzivno obrazovanje o holokaustu i genocidu kritične su komponente u stvaranju „zajednice ‘kritičkih mislilaca’ širom društva, sposobnih da preispitaju dezinformacije, stereotipe i teorije zavere koje pokreću današnju rasističku mržnju“.

Sonat Birneker Hart, koja ima dugogodišnju vezu sa bošnjačkom zajednicom u Čikagu, rekla je učesnicima konferencije:

„Kada shvatimo da kada je neko od nas povređen, da smo svi povređeni, moći ćemo da unesemo ljubav i dobrotu u svet koji su potrebni da ga učinimo boljim mestom jedni za druge, našu decu i njihovu decu. Time što smo danas ovde, zajedno, na ovom panelu i u ovoj publici, pojačavamo našu borbu protiv poricanja i izobličenja, dok u isto vreme izražavamo želju da zajedno dopremo do naših srca i umova u istini.“

I član VJC JD Corps Ira Rosensaft (nemamo porodične veze), koja je rođena u Ukrajini i sada živi u Frankfurtu, povezala je prošlost i sadašnjost:

„Putujući u Potočare i upoznajući se sa posledicama nepravednog rata devedesetih – rata među komšijama, među narodima, koji su živeli zajedno rame uz rame, dele navodno jednake vrednosti višenacionalne države – dozvolite mi da povučem paralele sa aktuelnim ratom u Ukrajini. Kao i ljudi u bivšoj Jugoslaviji, odraslasam u uverenju da su Rusi i Ukrajinci pobratimljene nacije, da dele iste vrednosti, sličan jezik i kulturu.

Pitam se koliko je mržnje moralo biti ispod površine. Ili je to pre bio nacionalizam i radikalizacija, koji su preko noći stvorili neprijatelje i oslobodili toliko mržnje i koji su rezultirali takvom okrutnošću prema civilima?“

Naš moralni imperativ mora biti da sve žrtve genocida, zločina protiv čovječnosti i drugih sličnih zločina zaslužuju dostojanstvo i poštovanje da se njihova agonija i patnja prepoznaju i pamte.

Preživeli iz Aušvica i dobitnik Nobelove nagrade za mir Eli Vizel je učio da je „Holokaust bio jedinstvena jevrejska tragedija sa univerzalnim implikacijama“. Isto tako, smatram da je genocid u Srebrenici jedinstvena bošnjačka tragedija, iako sa univerzalnim implikacijama, kao što je genocid u Ruandi bio jedinstvena tragedija Tutsija, ali opet, sa univerzalnim implikacijama.

Svaki genocid i svaki zločin protiv čovečnosti moraju se posmatrati kao jedinstvena tragedija iz perspektive i kroz prizmu njegovih žrtava, ali uvek sa univerzalnim implikacijama.

Takođe čvrsto verujem da samo ako se postaramo da svi prošli i sadašnji užasi – Aušvic, Srebrenica, Bergen-Belzen, Kigali, Buča – budu neumoljivo integrisani u svetsku svest, imamo bar šanse da pobedimo sile mraka, netrpeljivosti, antisemitizma, rasizma, rasizma, hobije i islama.

„Nikad više“ ne znači i ne može se dozvoliti da znači nikada više samo za Jevreje. To znači nikada više nikome, nijednom narodu, nijednoj manjini. Nećemo stajati po strani – ne možemo stajati po strani – kada bilo koja grupa, bilo koja manjina, bude žrtva, proganjana, ugnjetavana ili ubijena. Zato je naša delegacija VJC otputovala u Potočare i zato smo se 10. i 11. jula pridružili bošnjačkom narodu u žalovanju za žrtvama genocida u Srebrenici, zaključuje Rosensaft.