Bajdenov azijski trougao

Nasleđuje kinesko-američke odnose na najnižoj tački za 50 godina. Neki za to krive Bajdenovog prethodnika Donalda Trampa.

Trampa, međutim, treba kriviti za dodavanje ulja na vatru. Zapravo su kineske vođe vatru zapalile i raspalile plamenove.

Tokom prethodne decenije, kineske vođe su napustile umerenu politiku Deng Sjaopinga „Skrivaj svoju snagu, čekaj svoje vreme“.

Postali su agresivni na više načina; gradeći i militarizujući veštačka ostrva u Južnom kineskom moru, upadajući u vode u blizini Japana i Tajvana, kao i u Indiju i druge zemlje duž granice na Himalajima, kao i sprovodeći ekonomsku prinudu nad Australijom kada se ta zemlja usudila da kritikuje Kinu.

Kada je o trgovini reč, Kina je ograničila utakmicu subvencionišući državna preduzeća i prinuđujući strane kompanije da intelektualnu svojinu dele sa kineskim partnerima.

Tramp je odgovorio nespretno, pošto je uveo carine i saveznicima i Kini, ali je imao snažnu podršku obe partije kada je potisnuo kompanije poput Huaveja, čiji su planovi da grade mreže 5G predstavljali bezbednosnu pretnju.

Sjedinjene Države i Kina su, međutim, istovremeno ostale međuzavisne, bilo da je reč o ekonomiji ili zaštiti životne sredine, koje nadmašuju njihove bilateralne odnose. SAD, bez ogromne štete, ne mogu u potpunosti odvojiti svoju ekonomiju od kineske.

Tokom Hladnog rata, SAD i Sovjetski Savez gotovo da nisu imale ekonomski ili neki drugi oblik međuzavisnosti. Nasuprot tome, trgovina između Amerike i Kine dostiže vrednost od 500 milijardi dolara godišnje, a dve strane imaju i snažnu razmenu studenata i posetilaca.

Što je još važnije, Kina je naučila da moć tržišta podvrgne autoritarnoj kontroli na načine na koje Sovjeti nikada nisu uspevali i trgovinski je partner sa više zemalja nego SAD.

S obzirom na broj stanovnika i hitar ekonomski rast, neki pesimisti misle da je oblikovati ponašanje Kine nemoguće. Ali ako se razmišlja u kontekstu saveza, to nije tačno.

Udruženo bogatstvo razvijenih demokratija – Amerike, Japana i Evrope – daleko nadmašuje bogatstvo Kine.

To povećava važnost saveza Japana-SAD za stabilnost i prosperitet Istočne Azije i svetske ekonomije.

Na kraju Hladnog rata, mnogi na obe strane  smatrali su taj savez reliktom prošlosti; a on je zapravo od vitalnog značaja za budućnost.

U Americi, kritičari često optužuju predsednike Bila Klintona i Džordža V. Buša za naivno razmišljanje da politika angažmana može prilagoditi Kinu.

Istorija, međutim, nije tako jednostavna. Klintonova politika jeste nudila angažman, ali ga je i ograničavala jačajući bezbednosne veze sa Japanom kao ključne za upravljanje geopolitičkim usponom Kine.

U istočnoj Aziji su bile tri glavne sile i da su SAD ostale u savezu sa Japanom (koji je sada treća najveća nacionalna ekonomija na svetu), te dve zemlje su mogle da oblikuju sredinu u kojoj je moć Kine rasla.

Štaviše, ako je Kina pokušala da udalji Ameriku od prvog ostrva u arhipelagu, u okviru vojne strategije da je iz regiona istera, Japan, koji je najvažniji deo tog lanca, ostao je voljan da gostujućoj zemlji pruža velikodušne doprinose za njenih 50.000 vojnika tamo stacioniranih.

Danas je Kurt Kembel, promišljeni i stručni sprovodilac Klintonove politike, ključni koordinator za region Indija-Pacifik u Bajdenovom Savetu za nacionalnu bezbednost.

Savez sa Japanom u Americi uživa snažnu podršku. Od 2000. godine bivši zamenik državnog sekretara Ričard Ermitidž i ja smo objavili niz natpartijskih izveštaja o strateškim odnosima.

U našem petom izveštaju, koji je 7. decembra 2020. objavio nestranački Centar za strateške i međunarodne studije, sugerišemo da Japan, kao i mnoge druge azijske zemlje, ne želi da njime dominira Kina.

On sada preuzima vodeću ulogu u savezu: postavlja dnevni red, bori se za sporazume o slobodnoj trgovini i multilateralnoj saradnji i primenjuje nove strategije za oblikovanje regionalnog poretka.

Bivši premijer Šinzo Abe predvodio je napore da se Član 9 posleratnog ustava Japana tumači na drugačiji način, kako bi se u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija osnažila odbrambena sposobnost države i, kada je Tramp povukao SAD iz Transpacifičkog partnerstva, očuvao je regionalni trgovinski pakt – Sveobuhvatni i napredni sporazum. Abe je takođe predvosio kvadrilateralne konsultacije sa Indijom i Australijom u vezi sa stabilnošću u regionu Indija-Pacifik.

Srećom, izgledno je da će se regionalno liderstvo nastaviti za mandata premijera Jošihide Suge, koji je bio Abeov vodeći ministar – biće da će on nastaviti politiku prethodnika.

Zajednički interesi i demokratske vrednosti oblikuju srž saveza sa Amerikom, a ankete u Japanu pokazuju da poverenje u SAD nikada nije bilo veće.

Ne čudi da je posle inauguracije jedan od prvih Bajdenovih telefonskih poziva stranim liderima bio onaj Sugi, kako bi ga uverio u stalnu posvećenost Amerike strateškom partnerstvu sa Japanom.

Savez Japan-SAD ostaje popularan u obe zemlje koje su jedna drugoj potrebne više nego ikada. Zajedno, one mogu uravnotežavati moć Kine i sarađivati sa njom u oblastima kao što su klimatske promene, biodiverzitet i pandemija, kao i da rade na međunarodnom ekonomskom poretku zasnovanom na pravilima.

Iz tih razloga, dok Bajdenova administracija razvija svoju strategiju kako bi se nosila sa stalnim usponom Kine, savez sa Japanom će ostati najvažniji prioritet.

Autor je profesor na Harvardu

Copyright: Project Syndicate, 2021. www.project-syndicate.org