Bez popuštanja Severnoj Koreji

Pitanje koje se sada postavlja jeste kako treba da odgovori međunarodna zajednica.

To pitanje postaje još ozbiljnije jer, iako izveštaji Severne Koreje i nisu baš pouzdani, propaganda koja je usledila nakon najnovije probe nagovestila je da Sever isprobava dizajn oružja, ne samo eksplozivnu napravu. A kako ukazuju južnokorejski zvaničnici, to možda neće biti poslednja proba ove godine. Drugim rečima, Severna Koreja možda počne da pravi zalihe oružja za masovno uništenje.

Ne samo da su nedavne nuklearne probe Severa bile moćnije od onih prethodnih godina, već su izvedene uporedo s nizom podjednako snažnih proba balističkih raketa, uključujući lansiranja iz podmornica i višefazna lansiranja raketa, s mnogo jačim motorima. To znači da je Severna Koreja možda blizu stvaranja savršenog sistema za dostavljanje nuklearnog oružja do mete bez obzira na to kakvo oružje razvija.

Niko ne može sa sigurnošću da kaže da li će oružje koje se može „dostaviti“ do mete doći iz Severne Koreje za dve ili četiri godine ili kasnije. Ali nema sumnje da Severnokorejci ne traže samo pažnju; oni traže moćnu bombu i sredstva da je upotrebe.

Kao što se i očekivalo, međunarodna zajednica je dosledno osudila testove. Ali se ne slažu svi šta još treba da se učini. Pojedini posmatrači, uključujući DŽoela S. Vita koji piše za NJujork tajms i bivšeg obaveštajca Skota Ritera, tvrde da bi sada bilo pravo vreme da se iniciraju pregovori sa Severnokorejcima. Izgleda da se logika koja stoji iza takvih predloga svodi na „šta imamo da izgubimo?“ Odgovor je jednostavan – mnogo toga.

Takvi pregovori – „dijalog“ kako ih Kinezi često nazivaju – najverovatnije bi sa sobom doneli i opšte prihvatanje Severne Koreje kao države s nuklearnim oružjem. Štaviše, gotovo da ne postoji verovatnoća da će se Severna Koreja angažovati u takvim pregovorima, a još manje da će uvesti zabranu proba oružja, osim ako ne budu ispunjeni neki njeni dugogodišnji zahtevi, kao što je obustava zajedničkih vojnih vežbi SAD i Južne Koreje.

Taj realpolitički pristup, izgleda da pojedini smatraju, nekako će umanjiti kakvu god da moć Severnokorejci projektuju, suštinski ih razoružavajući. Ali je činjenica da Sever nije ničim zaslužio takvo popuštanje. A zapravo, ako bi međunarodna zajednica napravila bilo kakav gest pomirenja, rezultat bi bio smelija Severna Koreja.

Ali postoji dobar razlog zbog kojeg je međunarodna zajednica, a SAD posebno, odbila da pristane na uslove Severne Koreje, naročito na obustavu vojnih vežbi SAD i Južne Koreje. Zajedničke vojne vežbe su suštinski deo svakog saveza. Ako dve zemlje dogovore zajedničku odbranu, potrebno je da obezbede garancije da se njihova saradnja praktikuje i dovodi do savršenstva. Upravo je iz tog razloga Severna Koreja, koja zna jednu ili dve stvari o potrebi za testovima i vežbama, od tog pitanja napravila glavni prioritet propagande.

Umesto da popuštaju pred takvim zahtevima, SAD dugo imaju stav da će ući u pregovore sa Severnom Korejom samo ako su oni zasnovani na prethodnim sporazumima, uključujući zajedničko saopštenje od septembra 2005, koje je obavezalo Sever da odustane od svih nuklearnih programa. To je razuman stav. Najzad, pokretanje novih pregovora kojima se zapostavljaju prethodne obaveze bi bacilo sumnju na održivost svakog novog ugovora.

Istini za volju, u skladu sa sporazumom iz februara 2007, Severna Koreja jeste preduzela konkretne korake da onesposobi svoja nuklearna postrojenja, uključujući uništenje kule za hlađenje u svom glavnom nuklearnom reaktoru u Nuklearnom centru za naučno istraživanje Jongbjon u junu 2008. Takvim merama je trebalo da se prekine nuklearni zamajac zemlje, tako što će se obezbediti garancije da će ponovo pokretanje programa biti skupo.

Ali, ponovnim pokretanjem nuklearnog programa bez ponovne izgradnje kule za hlađenje Severna Koreja je izbegla veliki deo tih troškova. Režim Kim DŽong Una, koji nema mnogo obzira prema životnoj sredini, kao ni prema međunarodnim pravilima i normama, jednostavno je zahtevao da se vrela voda kojom se hladio reaktor baca u obližnju reku.

U tom kontekstu je argument za pregovore slab. Najzad, pregovori su jednostavno sredstvo za postizanje cilja, a ako je taj cilj nejasan ili malo verovatan, gotovo da nema smisla učestvovati u njima. Umesto toga, međunarodna zajednica treba nedvosmisleno da odbaci zahteve Severne Koreje i prekine fantaziju režima da će ga svet prosto prihvatiti kao državu s nuklearnim oružjem.
Srećom, odgovor međunarodne zajednice na nuklearne ambicije Severne Koreje generalno se poklapa s tim imperativom. Ono što je potrebnije jeste više saradnje s Kinezima čiji je cilj da se pozabave strateškim nepoverenjem svih vrsta u vezi sa eventualnim političkim aranžmanom na Korejskom poluostrvu.

SAD takođe treba da nastave da jačaju svoje bezbednosne odnose s Japanom i Južnom Korejom, uključujući i to da razvijaju i raspoređuju antibalističke raketne sisteme. Direktne mere poput onih koje su navodno iskorišćene da bi se osujetio nuklearni program Irana treba da se istraže i ubrzaju.
Ništa od ovoga ne znači da angažman Severne Koreje nije opcija. Naprotiv, prethodni sporazumi treba da ostanu na stolu. Sporazum iz septembra 2005. se ticao ključnih nacionalnih interesa Severne Koreje – njime su dobijene garancije mira i diplomatskog priznanja u zamenu za demontiranje njenog nuklearnog programa.

Ako Kimov režim zaista želi priliku da se pridruži međunarodnoj zajednici, ima sve što mu je potrebno napisano, dogovoreno i spremno da bude primenjeno. Međutim, ako želi da nastavi svoj marš prema nuklearizaciji, treba da zna da će bez ikakve sumnje ostati parija. NJen status države s nuklearnim oružjem neće nikada biti prihvaćen.

Autor je bivši pomoćnik državnog sekretara SAD za Istočnu Aziju. Sada je dekan Škole za međunarodne studije Korbel, Univerzitet Denver
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org