Stare metode više ne funkcionišu: Gubi li Putin kontrolu nad događajima?

Ruski opozicioni političari tvrde da bi, ukoliko poslednja ofanziva u Donbasu propadne kao i prethodne, Vladimir Putin mogao biti spreman da okonča rat ili makar proglasi primirje pre kraja godine, piše u analizi za CEPA.org njihov saradnik čije ime nije objavljeno usled straha od odmazde autoritarnog režima.

Međutim, pre nego što se sugeriše da je Moskva spremna na mir, važno je razumeti kako izgleda Putinov „idealni ratni scenario“ i koliko je on zapravo ostvariv.

Jer mir, onako kako ga razume Zapad, i mir kako ga razume ruski režim – nisu isto.

Za sada, vojni analitičari saglasni su u jednom: Kremlj ponovo pokušava da ostvari „odlučujući proboj“ na frontu u Donbasu, baš kao što je to pokušao krajem maja, kada se kladio na letnju ofanzivu koja nije donela željeni ishod.

Autori opozicionog projekta „Re-Russia“ ocenjuju da će naredna dva meseca označiti kraj bitke za Donbas – regiju u kojoj Rusija trenutno kontroliše oko 70 odsto teritorije, ali ne i ukrajinski „pojas utvrđenja“ u oblasti Donjecka i možda kulminaciju četvorogodišnjeg rata.

Iako priznaju da su ruski gubici ogromni i nesrazmerni u poređenju sa skromnim napredovanjem na frontu, oni ipak ukazuju na mogućnost uspešne i odlučujuće kampanje zahvaljujući ljudskim rezervama koje ima ruska komanda i iscrpljenosti ukrajinske vojske.

Prokremaljski mediji od proleća tvrde da će planovi za probijanje ukrajinskih linija verovatno uspeti do kraja godine.

Ukrajinske vlasti navode da zarobljeni ruski oficiri kažu da im je rečeno kako ta ofanziva predstavlja „poslednji napor“ ka pobedi. Ako se očekivani proboj ne dogodi (a ruske snage se sporo i teško kreću napred), ponovo će se pojaviti govorkanja o pauzi u ratu.

Prema anketama Levada centra, dve trećine Rusa sada bi radije započelo mirovne pregovore odmah, dok je broj onih koji podržavaju nastavak borbi pao na sa 41 (koliko je iznosio godinu dana ranije) na 27 odsto.

Ali tada bi dalji tok događaja opet zavisio od Putina, što nas vraća njegovoj viziji „idealnog rata“ – modelu kojeg, izgleda, nije u stanju da se odrekne i koji je spreman da sledi po svaku cenu.

Prvo, za Putina je najpogodniji oblik rata zapravo „specijalna operacija“ koju vodi ekspediciona vojska. Takav rat može da traje neograničeno, bez ozbiljne štete po ekonomiju, a istovremeno služi kao opravdanje i za mobilizaciju podrške lideru i za sprovođenje političke represije.

Drugo, postoji mogućnost da se rat pauzira, pa zatim ponovo pokrene. To ne zavisi samo od situacije na frontu, već i od potrebe režima da reši unutrašnje političke probleme. Isto važi i za nivo uključenosti naroda u rat, koji se u „idealnim“uslovima manipuliše tako da dodatno učvrsti stabilnost režima.

To nas dovodi do treće tačke – postojanja neke vrste sporazuma koji sam po sebi, ili barem u jednoj od interpretacija, sadrži uslove nepovoljne za Ukrajinu.

Takav sporazum bi mogao da obustavi borbe, ali bi ostavio Kremlju mogućnost da sukob obnovi kad god to odluči. Kijev bi bio optužen za „kršenje mira“, čime bi se opravdalo obnavljanje ruskih agresivnih akcija, sada još žešćih.

Godine 2019, ubrzo nakon što je Volodimir Zelenski izabran za predsednika Ukrajine, Moskva je pokušala da progura sopstvenu verziju Minskih sporazuma, poznatu kao „Štajnmajerova formula“.

Prema tom predlogu, Ukrajina bi pristala da održi izbore na okupiranim delovima Donbasa i da tim oblastima dodeli poseban status – sve pre povlačenja ruskih snaga i uspostavljanja kontrole nad granicom. U suštini, to bi značilo legalizaciju proruskih snaga na ukrajinskoj teritoriji.

Kada je ukrajinski predsednik odbacio taj nacrt sporazuma – nazvavši ga „hororom“ – ruski propagandisti su počeli da govore o potrebi da se Ukrajina „prisili da prihvati Štajnmajerovu formulu“, čime su praktično pripremali teren za naredni napad.

Kako su neki eksperti tvrdili, gomilanje ruskih snaga na granici s Ukrajinom 2021. godine bilo je deo „dvostepenog plana“: prvo, naterati Ukrajinu da pristane na „sramotan mir“, a zatim rasporediti trupe pod izgovorom da Ukrajina ne poštuje uslove.

Proruski politički analitičari i sada otvoreno govore o sličnom scenariju.

Ali realnosti rata koji traje već četvrtu godinu uz ogromne gubitke, uključujući i do 250.000 poginulih vojnika i stotine hiljada ranjenih, kao i sve veće ekonomske teškoće znače da Putinove stare metode možda više ne funkcionišu.

Hoće li Rusi i dalje prihvatati da je ovo tek „ekspedicioni rat“, s obzirom na zastrašujuće visoke troškove?

Oko 30 odsto Rusa kaže da je sukob na njih imao velik ili prilično velik uticaj – hoće li i dalje „ignoristati“ rat kao ranije?

U međuvremenu, ukrajinski napadi dronovima na ruske energetske objekte sve više donose realnost rata u svakodnevni život građana, uprkos željama Kremlja.

Iako trenutni nivo represije i pokornost većine stanovništva čine revoluciju malo verovatnom, Kremlj ipak strahuje i od prikrivenog nezadovoljstva, posebno ako bi se stanovništvo prebrzo i bez pripreme uvuklo u rat, što bi značajno poremetilo njihov svakodnevni život.

Prethodna mobilizacija 2022. godine dovela je pre do masovnog odliva radno sposobnog stanovništva, nego do povećanja broja ljudi spremnih da se bore, i jasno je da Kremlj sada pokušava da izbegne ponavljanje toga scenarija.

Putin se suočava i sa dodatnim problemom. Uprkos velikim nadama Kremlja da samit na Aljasci označava preokret u rusku korist, stvarnost se pokazala drugačijom.

Razočaran nedostatkom napretka u pregovorima s tvrdoglavom Rusijom, predsednik Tramp je nedavno izjavio da ga je Putin „izneverio“ po pitanju završetka rata.

Trampova administracija potom je pojačala podršku Ukrajini kako retorički, tako i vojno. Kijev je dobio pristup američkoj obaveštajnoj pomoći koja mu je prethodno bila uskraćena, kako bi preciznije gađao rusku energetsku infrastrukturu, a Tramp sada javno razmatra mogućnost isporuke dalekometnih krstarećih raketa, što administracija predsednika Bajdena nikada nije ozbiljno razmatrala.

Sve u svemu, ovi događaji sugerišu da je Putinov stari „ratni priručnik“ postao nepouzdan – i da je u opasnosti da bude zamenjen događajima koji su izvan njegove kontrole. Koliko dobro Putin razume ove promene odlučiće šta će sledeće preduzeti.

Prostor za greške sada je ogroman i mogao bi definisati samu sudbinu režima, zaključuje autor analize.