Čestitke koje nikad ne stignu 1Foto: Miloš Mitrović

Relativno često sam počeo da putujem od godine 2009, tačnije od 19. decembra te godine kada je stupio na snagu bezvizni režim sa zemljama Evropske unije.

Za novinare je organizovan put u Sloveniju tim povodom, uz jedan dodatni – otvaranje redovne avionske linije Beograd-Portorož.

Nismo sleteli, međutim, na aerodrom u Portorožu zbog lošeg vremena, nego na ljubljanski, i to posle jedno pola sata kruženja nad gradom zbog vejavice. Ali Slovenija ima dobre puteve, a nije ni da se autobusom od Ljubljane do Portoroža dugo putuje.

Ona voli Cecu

Stari hotel Kempinski u Portorožu pamtim po sali za bal – nekadašnjoj – gde su svojevremeno igrali Franc Ferdinand i Sofija Hotek.

U hotelskom đakuziju smo pili šampanjac kojim nas je počastila Katarina Radivojević koja je uveličala putovanje.

Davno je to bilo, možda i nije bilo decembra 2009, već aprila 2010. na istom mestu, sa sličnom ekipom.

Pamtim veoma lepi Piran i još lepšu lokalnu zvaničnicu koja me je na kraju zaprepastila ispričavši nam kako obožava Svetlanu Ražnatović.

A ja mislio da voli bečke valcere.

Odlazak na slovenačko primorje bila je i zgodna prilika da, bez pasoških kontrola, posetim Trst, gde sam išao sam – većina kolega i koleginica se bila opredelila za neki italijanski šoping centar, nedaleko od granice.

Susret s novinarima s Kosova bio je povod za odlazak u Atinu na proleće 2011.

Tada sam se prvi put susreo s neobičnim maršrutama poslovnih, organizovanih putovanja.

Do Atine smo, naime, putovali preko Minhena, a vraćali se preko Frankfurta.

Ali Lufthanza je Lufthanza – nemački avio-prevoznici su najbolji na svetu.

Prošle godine sam u Prag i nazad putovao preko Istanbula, a ove u Zagreb opet preko Frankfurta.

Zna se šta je Evropa, a šta Balkan.

Odlazak u Izrael gde sam proveo nekih 17 dana u drugoj polovini jula i početkom avgusta 2012. jedno je od putovanja koja se ne zaboravljaju.

Čestitke koje nikad ne stignu 2

Neobičnost prilikom prvog susreta s tom zemljom na čuvenom aerodromu „Ben Gurion“ sastojala se u tome što se u redovima pred šalterima čuo gotovo samo ruski jezik.

Brzo ću shvatiti da je to zato što Izrael ima liberalnu politiku prema onima koji žele da se dosele, a imaju makar neku baba strinu Jevrejku u porodičnom stablu.

Bili smo smešteni u Haifi, ali smo obišli i Jerusalim, Mrtvo more, Galileju, Golansku visoravan – okupiranu teritoriju Sirije gde je već godinu dana besneo rat.

Kod Kapije Damaska u Jerusalimu prethodno sam bio pitao našeg vodiča, penzionisanog oficira Judu, Jevrejina marokanskog porekla, za koliko se može stići do onog pravog Damaska i dobio odgovor: „Naši ratni avioni mogu za dva minuta“.

Imao sam želju da posetim i Zapadnu obalu, ali glavnoj našoj domaćici grimasa je postala neprijatna na taj upit.

Kao i kad sam od nekog drugog pokušao da saznam nešto više o podmornicama – na koje mogu da se stave nuklearne bojeve glave – koje je Izrael kupovao od Nemačke.

Na Zapadnu obalu sam mogao da idem i u svojoj režiji, ali vreme je curilo, kao i šekeli iz novčanika.

Upoznao sam tamo ljude iz raznih delova sveta.

Najtužnije je videti kada na Fejsbuku svake godine čestitaju rođendane dvema saputnicama iz Kine, a one ne mogu ni da odgovore niti da vide čestitanja zbog restriktivne politike našeg brata Šija.

Moralna nakaza neće ručak

Putovao sam u poslednjih desetak godina, razume se, i o svom trošku.

Na Mediteran, pored ostalog. Side, turističko mesto u Turskoj preplavljeno hotelima, gde sam bio 2014, samo po sebi možda nije toliko atraktivno, ali jeste okolina, pored ostalog i Antalija koja je relativno blizu.

U Sideu ću se prvi put susresti sa specifičnostima turskih ugostiteljskih radnika.

Kada je moj tada trogodišnji sin poželeo da vidi ribice u akvarijumu na ulazu u jedan restoran, gazda je odlučio da nam to predstavi kao samonametnutu obavezu da uđemo i večeramo, inače smo „nepristojni“.

Džaba objašnjenja da smo upravo jeli i da je dete samo htelo da vidi ribice.

„Makar čaj“, insistirao je.

Jedva smo ga se rešili.

Sledeća i konačna lekcija sa turskim ugostiteljima bila je u Istanbulu posle nekoliko godina.

Momak koji je radio za jedan restoran u blizini Taksima je to što sam zastao da vidim ulični jelovnik proklamovao kao moje zavetovanje da moram tamo da jedem, ako ne tog – onda sledećeg dana.

A kada sam tog sledećeg dana išao tom ulicom prepoznao me je iz daljine, saleteo me i objašnjavao mi, bez uspeha, da sam moralna nakaza zato što neću da svratim u taj restoran.

Posle sam tu ulicu izbegavao.

Na Severnom Kipru (molim ambasade Republike Kipra i Grčke da prime k znanju da mi je nedvosmisleno jasno da je to međunarodno nepriznati entitet) je sve bilo u redu, nije bilo nikakvih gnjavatora na poslovnom putu te 2014. godine.

Na putovanjima se, međutim, pojavi s vremena na vreme neka osoba za nezaborav. Tamo je to bio kolega urednik nekog medija iz Bangladeša.

Tih godina česte su bile vesti kako je u Bangladešu izgorela, zajedno sa radnicima, neka od zapadnjačkih fabrika tekstila za koje su ovi radili za najmanje moguće plate.

Pitam tipa o tome, on mi priča kako nije tako strašno, kako su te plate njima dovoljne.

Pitam ga kako stoje stvari s obrazovanjem, on mi kaže da njima u Bangladešu ne trebaju obrazovani ljudi, nego radnici.

Bio je sav odrpan i neugledan, iako je urednik, i sve što ga je otprilike zanimalo bilo je da nađe džamiju u kojoj će da klanja po mogućstvu svih pet puta dnevno.

Nekoliko nedelja posle završetka tog putovanja od njega mi je stigao mejl u kojem piše da se „nada da sam bezbedno stigao u moju prelepu zemlju“ u kojoj nikad nije bio, i zove me da posetim Bangladeš.

Odgovorio sam mu da to nije tako jednostavno, niti da je jeftino.

Tip se u svom odgovoru čudio: „But you are rich man, Mr Mitrovic!“

Selfi s Pompeom

Baš kada se Vojislav Šešelj, oktobra 2014, vratio u Srbiju, i kada se nad nekom idiotskom fudbalskom utakmicom u Beogradu – a, da, Srbija-Albanija – pojavio još idiotskiji dron sa najidiostkijom mapom velike Albanije, zatekao sam se u bratskom Skoplju.

U pauzi medijske konferencije, na mostu u blizini zgrade Ministarstva spoljnih poslova, čuo sam muziku iz „albanskog dela grada“ i odlučio da prošetam i vidim šta je.

Pred džamijom mnoštvo albanskih zastava i narodni folklor.

Dronova i mapa nije bilo, umešao sam se u masu i preživeo.

Posetio sam tih dana novinara Tomislava Kežarovskog koji je u pravnoj državi sadašnjeg mađarskog azilanta Nikole Gruevskog, posle izlaska iz zatvora, bio u kućnom pritvoru.

Ipak, tada sam u Skoplju doživeo scenu nezamislivu u Beogradu, kako tada, tako i danas.

Na neprijatno pitanje – ne sećam se tačno kakvo, ali je bilo u vezi sa slobodom medija – postavljeno tadašnjem šefu diplomatije Antoniju Milošoskom i njegov pokušaj izvlačenja, gotovo svi makedonski novinari reagovali su solidarno i udruženo, protestom.

Te godine ću prvi put posetiti i „glavni grad Evrope“ i uveriti se u priče o njegovoj negostoljubivosti i hladnoći.

Slučaj je hteo da u Brisel uvek idem u novembru ili decembru pa dopuštam mogućnost da je, možda, u neko drugo doba godine grad drugačiji.

Utisak je svaki put bio isti: sve što nije strogi centar grada, onaj turistički, postaje pusto već negde oko četiri sata, kada se pozatvaraju evropskounijske i razne druge institucije.

Već negde oko šest jedva da možete, van strogog centra, pronaći mesto koje je otvoreno – bilo da je prodavnica ili kafić, restoran.

Prelazite kilometre i gledate prizore kakvi su u Beogradu viđeni tokom ovogodišnjeg policijskog časa.

Iza zavesa sablasno osvetljenih stanova znaci života se ne primećuju.

Neke ekstremne slučajeve negostoljubivosti nisam primetio – niko me nije prebio što sam stranac šalabajzer – osim što je jedna vremešna konobarica kada sam joj rekao da želim neki viski dreknula „KUA?“ i što mi je vozač autobusa odbrusio kada sam ga, kao jedini putnik, zamolio da mi kaže kada stignemo do izvesne stanice: „Za tebe?! Može, kako da ne!“, rekao je sarkastično podigavši palac.

„Znaš, ovo nije taksi!“

Pomislih, bože, pa kao da sam ga zamolio da mi s vremena na vreme pripazi na koferče – u slučaju da zaspim.

U Briselu sam, kada sam tamo poslednji put bio, na konferenciji NATO decembra 2018, prvi put ozbiljno pomislio da se Americi crno piše, u smislu njene budućnosti kao svetske sile.

Naime koleginica je napravila naš zajednički selfi s američkim državnim sekretarom Majkom Pompeom.

Mi i Pompeo.

Gotovo je s Amerikom.

Zamislite selfi s Kisindžerom u ono vreme?

Mao Cetung na Tajvanu

U proleće 2016. vraćao sam se sa jednog od putovanja u Tursku.

Kraj mene je u avionu sedeo tip koji je glasno uživao u hrani i piću i zapitkivao me, mljackajući, o Beogradu.

Pomislio sam da je iz Vijetnama, prisećajući se Fana, još jednog kolege kojeg sam upoznao u Izraelu, a koji je na Fejsbuku nedostupan iz istog ili sličnog razloga kao i dve Kineskinje.

Nije, međutim, ovaj u avionu bio je iz Tajvana.

Vođa turističke trupe.

Naručujući drugo vino pitao me je da li je hotel Hajat, u kojem će biti smešteni, dobar.

Bio sam ljubazan, iako mi je bio vrlo antipatičan.

Čestitke koje nikad ne stignu 3

Bio sam iznenađen kada me je sledećeg jutra kolega iz redakcije pitao da li želim da idem na Tajvan.

Bila je koincidencija, naravno, a na Tajvanu sam u septembru proveo nekih nedelju dana.

Let u odlasku iz Beča do Tajpeja trajao je 11, a u povratku, do Frankfurta, 14 sati.

Pribojavao sam se da mi neće prijati tamošnja klima, ali bilo je upravo suprotno.

Bilo da sam bio u Tajpeju, Tajnanu na jugu ostrva ili u prašumi u njegovoj blizini.

Mislio sam da mi neće prijati hrana, ali sve je osim jedne supe bilo odlično.

Vrhunski hoteli u dva pomenuta grada daju objašnjenje zbog čega je onaj turistički vodič pitao kakav je Hajat.

Nekoliko dana je zaista malo da i približno upoznate svet toliko različit od našeg, posebno kada domaćini svaki dan žele da vam prikažu razna tehnološka dostignuća – kao što su brzi vozovi, električni bicikli i jedna od najviših zgrada na svetu – u jednom od najrazvijenijih delova planete.

Tajvan, osim što je jedan od „azijskih tigrova“, jeste i demokratija u kojoj sam za mog prijatelja Gojka mogao da kupim adekvatan suvenir – figuricu Mao Cetunga.

Sve je prošlo tako brzo da jedva mogu da se prisetim nekoliko ljudi iz zemalja od Kanade do Slovačke koji su bili među učesnicima te ture.

Boravak u SAD u okviru programa „Američke inovacije i preduzetništvo u proleće 2017. potrajao je gotovo duplo duže.

Razočaranje neuglednim delom vašingtonskog aerodroma brzo je smenilo iznenađenje koje svedoči o američkoj demokratiji: u aerodromskim prodavnicama mogli su se kupiti suveniri posvećeni sveže izabranom predsedniku Trampu uključujući i toalet papir s njegovim likom.

Kad bi neko tako nešto radio u Srbiji vrlo brzo bi ga Luka Laban u policijskoj stanici pitao: „Što te biju ovi dobri ljudi?“

Do prvog boravišta u Raliju, Severna Karolina, preživeo sam krajnje turbulentan let zbog kojeg sam se pitao hoću li ostaviti kosti u Americi.

U hotelu u Raliju radnice su mi se smejale jer sam odbio da mi pozovu taksi do supermarketa udaljenog desetak minuta peške.

Padala je, naime, kišica.

„Walking in the rain?! Ha, ha, ha…“

Ostin, Teksas, je lepo mesto za život, posebno ako ste mladi, obrazovani i ne smeta vam vruće vreme.

Sada, kao i te 2017, haj-tek kompanije su se iz više razloga selile iz Silicijumske doline u Ostin.

Misteriozni račun za vodu

Najbizarnija stvar dogodila mi se u hotelu u San Dijegu, gradu odakle smo se posle tri dana vratili ka „zemljama porekla“ – do Kolumbije, Šri Lanke, Nigerije, Bugarske…

Posle oproštajne karaoke žurke odlučio sam da u sobi popijem hotelsku flaširanu vodu čija je cena bila „prava sitnica“.

Kada sam se probudio sačekao me je račun na podu. Jedino objašnjenje je da je neko ušao dok sam spavao i ostavio ga.

Na recepciji sam tražio odgovor kako je to moguće, ali sve je zataškano oproštajem duga.

Želeo sam da platim, ali recepcionerka je bila uporna da nije važno kako je račun stigao i da ga ne treba platiti.

Naredne godine putovao sam u Berlin, gde sam puno radio – uticaj sredine i izvesnog stepena germanofilije – i vreme provodio uglavnom u Bundestagu i drugim institucijama; u Frankfurt i Darmštat, gde sam izveštavao sa konferencije jedne farmaceutske kompanije.

Koincidencija je da je hotel u Frankfurtu bio u Aleji Leonarda da Vinčija, što je bila adresa i onog u Briselu, gde sam bio posle par meseci.

Let iz Brisela za Beograd, poljskim avioprevoznikom, bio je otkazan pa se nama, nekolicini entuzijasta, otvorila mogućnost da produžimo za Varšavu i odande, sutradan, za Beograd.

Tako sam pukim slučajem malčice upoznao glavni grad Poljske, gde sam dočekao i prvi sneg te zime.

Nekoliko oktobarskih dana provedenih u Pragu 2019. ponudili su lekciju o kontraproduktivnosti usiljenog „slaganja u mišljenju“ i podrazumevanju da je svet crno-belo mesto.

Pričalo se tamo o, što je sada već dobro poznata fraza, malignom uticaju Rusije i Kine.

Rezultat?

Polaznici u večernjoj šetnji nailaze na čuveni Zid Džona Lenona i oduševljeno se slikaju kraj velikog crvenog srca na kojem piše „I love China“.

Autoru ovih redova ostala je i farba na jakni kao uspomena.

Privilegija novinarskog posla je da možete putovati i onda kad mnogi ne mogu.

Tako mi se početkom ove jeseni posrećilo da prvi put posetim Zagreb, što je u Danasu bilo opširno zabeleženo.

Poslednji dani odlazeće godine s užasnim zemljotresom u Petrinji koji se osetio i u Beogradu još jedan su, krajnje prirodni, dokaz međuljudskog zajedništva „pod nebom“ i onda kada se na silu, još uvek, negira ono zemaljsko.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.