Da li je zakonit Trampov napad na Venecuelu i hapšenje Madura?

Nekoliko dana kasnije zvaničnici Trampove administracije privatno su članovima Kongresa rekli manje-više istu stvar – da nemaju zakonsko opravdanje da podrže napade na bilo koje kopnene ciljeve u Venecueli.

Međutim, samo dva meseca kasnije, Trampova administracija je učinila ono što je ranije naznačila da ne može.

Pokrenula je ono što je Tramp nazvao „napadom velikih razmera na Venecuelu“ i zarobila njenog predsednika Nikolasa Madura da se suoči sa optužbama. I pokrenula je ovaj pokušaj promene režima bez odobrenja Kongresa.(Tramp je u novembru tvrdio da mu nije potrebno odobrenje Kongresa za kopnene akcije, ali to očigledno nije bio konsenzusni stav u administraciji.)

Izgleda da je misija za sada ograničena na uklanjanje Madura. Ali, kako je Tramp napomenuo, ona je uključivala napade unutar zemlje – iste okolnosti za koje su neki u administraciji ranije ukazivali da zahtevaju ovlašćenje koje nisu imali. CNN je početkom novembra izvestio da administracija traži novo pravno mišljenje od Ministarstva pravde za takve napade.

A Tramp je na konferenciji za novinare u subotu više puta govorio ne samo o hapšenju Madura, već i o upravljanju Venecuelom i preuzimanju njene nafte – komentari koji bi se svakako mogli shvatiti kao da sugerišu da se radi o nečemu više od hapšenja Madura, ukazuje CNN.

Pravno sumnjivi napadi unutar druge zemlje – čak i oni koji su usko usmereni na uklanjanje stranih lidera – nisu retkost u skorijoj američkoj istoriji. Ali čak i u tom kontekstu ovaj je izvanredan.

Promenljiva opravdanja

To je zato što je Trampova administracija izuzetno malo vodila računa da ponudi dosledan skup opravdanja ili pravni okvir za napad. I čini se da čak nije ni unapred obavestila Kongres, što je generalno minimum u takvim okolnostima.

Potpuno objašnjenje navodnog opravdanja još uvek nije objavljeno, ali rani znaci su karakteristično zbunjujući.

Republikanski senator Majk Li iz Jute rekao je ubrzo nakon udara da mu je državni sekretar Marko Rubio rekao da je napad potreban da bi se, prema Lijevim rečima, „zaštitili i odbranili oni koji izvršavaju nalog za hapšenje“ Madura.

„Ova akcija verovatno spada u inherentna ovlašćenja predsednika prema Članu 2 Ustava da zaštiti američko osoblje od stvarnog ili neposrednog napada“, rekao je Li, čest kritičar neovlašćene strane vojne akcije.

Satima kasnije potpredsednik Džej Di Vens ponovio je tu izjavu.

„I javno obaveštenje za sve koji kažu da je ovo ‘nezakonito’: Maduro ima više optužnica u Sjedinjenim Državama za narkoterorizam“, rekao je Vens na mreži X. „Ne možete izbeći pravdu za trgovinu drogom u Sjedinjenim Državama zato što živite u palati u Karakasu.“

Na kasnijoj konferenciji za novinare Rubio je ponovio izjavu da je vojska podržavala „funkciju sprovođenja zakona“.

Ali postoji mnogo ljudi koji žive u drugim zemljama i koji su pod optužnicom u Sjedinjenim Državama; nije uobičajena praksa vlade SAD da pokreće napade na strane zemlje kako bi ih izvela pred lice pravde.

Administracija takođe ranije nije naznačila da se vojna sila može legalno koristiti u tu svrhu.

U početku je Tramp pretio kopnenim udarima unutar Venecuele usmerenim na trgovce drogom – uprkos tome što je Venecuela očigledno donekle mali igrač u igri trgovine drogom.

Kasnije je administracija sugerisala da bi udari mogli biti potrebni jer je Venecuela poslala loše ljude u Sjedinjene Države.

A onda, nakon što je u početku umanjio ulogu nafte u američkoj kampanji pritiska protiv Venecuele i Madura, Tramp je rekao da mu je cilj da povrati „naftu, zemlju i drugu imovinu koju su nam prethodno ukrali“.

Signali su bili dovoljno zbunjujući da je čak i jastrebovski senator Lindzi Grejam iz Južne Karoline sredinom decembra naznačio da administraciji nedostaje „jasnoća“ u porukama.

„Želim jasnoću ovde“, rekao je Grejem. „Predsednik Tramp kaže da su mu (Maduru) dani odbrojani. Čini mi se da mora da ode. Ako je cilj da ga ukloni jer je pretnja našoj zemlji, onda to recite. A šta se dešava sledeće? Zar ne mislite da većina ljudi želi to da zna?“

Uprkos fokusu na operaciju sprovođenja zakona u subotu, Tramp je na konferenciji za novinare rekao da će Sjedinjene Države sada učestvovati u upravljanju Venecuelom, barem privremeno. I više puta je govorio o njenoj nafti.

„Obnovićemo naftnu infrastrukturu“, rekao je Tramp, dodajući u drugom trenutku: „Vodićemo zemlju kako treba.“

Čak i da je administracija ponudila doslednije opravdanje, to ne znači da bi ono bilo prikladno.

Kontroverzni memorandum iz 1989. godine

Najnoviji veliki primer korišćenja američke vojske za promenu režima je, naravno, rat u Iraku. Taj rat je odobrio Kongres 2002. godine. Širi rat protiv terorizma je odobrio Kongres 2001. godine, nakon napada 11. septembra.

Od tada, administracije su pokušale da opravdaju nekoliko vojnih akcija na Bliskom istoku koristeći ta ovlašćenja – ponekad sumnjivo. Ali Venecuela se nalazi u potpuno drugačijem teatru.

Iako su mnogi upoređivali napore u Venecueli sa Irakom, bolje poređenje – i ono koje administracija očigledno namerava da napravi – je Panama 1989. godine.

Kao i u Venecueli, tadašnji lider Paname Manuel Norijega bio je pod optužnicom SAD, uključujući i za trgovinu drogom. I kao i u Venecueli, operacija je bila manje rat velikih razmera nego usko smišljen pokušaj uklanjanja lidera sa vlasti.

Kancelarija za pravno savetovanje Ministarstva pravde je 1980. godine zaključila da FBI nema ovlašćenje da uhapsi i otme stranog državljanina kako bi se suočio sa pravdom. Ali Kancelarija za pravnu politiku administracije Džordža H. V. Buša je tiho poništila tu odluku leta 1989. godine.

U memorandumu koji je napisao Vilijam P. Bar, koji će kasnije postati državni tužilac u toj Bušovoj administraciji i Trampovoj prvoj administraciji, navodi se da predsednik ima „urođeno ustavno ovlašćenje“ da naredi FBI-ju da privede ljude u stranim zemljama, čak i ako to krši međunarodno pravo.

Taj memorandum je ubrzo korišćen da se opravda operacija uklanjanja Norijege. (Ispostavilo se da je Norijega zarobljen istog dana kada i Maduro: 3. januara 1990.)

Ali taj memorandum ostaje kontroverzan do danas. To je takođe izuzetno široko ovlašćenje, koje potencijalno omogućava američku vojnu silu bilo gde.

A situacija u Venecueli bi mogla da se razlikuje po tome što je to veća zemlja koju bi moglo biti teže kontrolisati dok je njen lider u stranom pritvoru. Takođe poseduje značajno naftno bogatstvo, što znači da bi druge zemlje mogle da se zainteresuju za ono što se tamo bude dešavalo u budućnosti. (Kina je napad nazvala „očiglednom upotrebom sile protiv suverene države“.)

I na konferenciji za novinare, i u intervjuu za Foks njuz u subotu ujutru Tramp je pomenuo mogućnost dalje vojne opcije, pojačavajući pretpostavku da bi ovo moglo biti više od pukog hapšenja Madura.

To takođe znači da bi pitanja o Trampovim zakonskim ovlašćenjima mogla ponovo biti testirana – baš kao što ih je već testirao svojim pravno sumnjivim napadima na navodne brodove sa drogom i drugim akcijama u regionu.

Jasno je da Tramp ponovo pokušava da testira granice svog autoriteta kao predsednika – i toleranciju Amerikanaca prema njemu. Ali ovog puta to radi na jednoj od najvećih pozornica do sada. I priča o njegovom pooštravanju zakona svakako nije završena.