Poigravanje sa demokratijom

Na površini ti sistemi deluju kao da funkcionisu onako kako bi trebalo. Izbori se održavaju i birači glasaju za lidere i partije za koje smatraju da zastupaju njihove interese.

Međutim, prečesto budu izabrani političari koji služe isključivo sopstvenom interesu pre nego interesu birača. Lakovernost nije ništa novo, ona je postala toliko sveprisutna da preti samim temeljima demokratije.

Da bismo razumeli kako smo dospeli do tu, mora se uzeti u obzir „elé belé“ pravilo.

Dok sam odrastao u Kalkuti, sva pametna deca koja su se igrala na ulici i parku su znala za to pravilo. Kada su se igrali u komšiluku, mlađi klinac – uglavnom u prisustvu brižne majke – povremeno bi insistirao da im se pridruži. Umesto da izravno odbiju, deca bi šapnula jedna drugoj šifrovane reči: „elé belé“, signalizirajući da dok „novi kolačić“ bude igrao sa njima, on zapravo neće učestvovati u igri. Ukoliko bi postigao gol, oni bi se radovali i aplaudirali, ali bi svi znali istinu: njegov gol se ne računa.

Danas, elé belé je postalo osnova demokratske politike, gde obični ljudi širom sveta daju podršku demagozima koji ne misle da su oni bitni. Za te lidere, obavezivanje javnoj službi preti neumornoj poteri za bogatstvom i moći za njih i njihove prijatelje. Birači koji veruju da su deo igre – samo bivaju izigrani.

Rezultat jeste erozija demokratije.

Mejnstrim ekonomisti i politikolozi su se dugo oslanjali na „teoriju medijanskog birača“, koj nalaže da u većinskom izbornom sistemu politički lideri prirodno gravitiraju prema preferencama centrističkih birača, jer osvajanje izbora zahteva usklađivanje sa ideološkom sredinom pre nego sa ekstremima.

Ali danas produbljivanje politike polarizovanosti i rastuća tendencija političara da prihvataju radikalne pozicije ukazuju da ova pretpostavka više ne važi.

Dok je osnovni uzrok ove promene i dalje nejasan, ona je snažno povezana sa usponom društvenih mreža. Umesto da podstiču informisanu debatu, digitalne platforme su postale snažno sredstvo za širenje dezinformacija, omogućavanja oportunističkim liderama da manipulišu i obmanljuju ljude sa lakoćom.

Od svojih početaka u antičkoj Atini, demokratija je prošla kroz brojne transformacije. Kako tehnologija napreduje, određeni aspekti ranijih demokratskih sistema postaju zastareli.

Evoluirajući moralni standardi takođe mogu da dovedu do fundamentalnih reformi. Na primer, u starom Rimu glasovi visoko kotiranih zvaničnika i bogatih su imali veću snagu nego oni od običnih građana. To je nešto što više ne smatramo prihvatljivim.

Slično, kako je demokratija evoluirala, potreba za stabilnošću je postajala očigledna, dovodeći do predstavljanja ustava. Iako ustavi mogu da budu podvrgnuti amandmanima, to zahteva mnogo više od proste većine, obezbeđivajući da ključne institucije ne budu predmet impulsivne promene.

Sa demokratijom koja je sve više pod pritiskom, svet se ponovo nalazi na kritičnoj prekretnici.

Danas ekstremne nejednakosti nazaduju demokratiju na nezapamćen način. Uspon digitalnih platform i društvenih mreža je omogućio da najbogatiji oblikuju javno mnjenje sa novim alatom. Birači veruju da su aktivni učesnici dok – elé belé – prava vlast biva koncentrisana u rukama nekolicine.

Smanjenje nejednakosti nije samo moralni imperativ; ono je takođe neophodno za zaštitu demokratije od pretnje autoritarizma. U tom smislu, potreban nam je poreski sistem koji preraspodeljuje bogatstvo i prihode, a da pritom ne guši inovacije i preduzetništvo.

Za to svakako postoji prostor.

Jednom kada dostignu određeni nivo bogatstva, superbogati više nisu motivisani samom željom za novcem, već željom da nadmaše svoje jednako bogate vršnjake. Ovo implicira mogućnost uvođenja onoga što nazivam „harmonika porez“ – poreza koji oporezuje visoke prihode i redistribuira prihode onima s nižim primanjima, ali na način koji očuva relativni rang među bogatima. Takav sistem omogućio bi smanjenje nejednakosti uz očuvanje podsticaja koji pokreću ambiciju i inovacije.

Ali zemlje individualno ne mogu da savladaju ekstremne nejednakosti. Međunarodna saradnja je od suštinskog značaja, uzimajući u obzir ograničenja jednostrane akcije u globalizovanom svetu.

Istorija je pokazala da, kada se susretne sa ogromnim izazovima, svet ume da se ujedini kako bi pretočio hrabre ideje u dela.
To moramo da uradimo ponovo da bismo spasili demokratiju.

Autor je bivši glavni ekonomista Svetske banke i glavni ekonomski savetnik Vlade Indije i profesor ekonomije na Univerzitetu Kornel u SAD.

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org