Ovo su ključna pitanja za Trampa pre eventualne vojne akcije protiv Irana

Racionalizacija američkih vojnih udara kako bi se podržali demonstranti u Iranu, u trenutku krize za teokratski režim, postaje svakog sata sve hitnija i uverljivija.

Tramp stalno postavlja nove „crvene linije“ nakon što su iranski lideri ignorišući njegov raniji apel počeli da ignorišu upozorenja da će reagovati ako počnu sa nasiljem.

Predsednik je u utorak u intervjuu za CBS News upozorio da, ako Iran pogubi demonstrante kako je planirano, on će preduzeti „oštre mere“.

Ovo ne znači automatski vojni odgovor SAD. Ali bilo koja borbena operacija koja bi delovala samo simbolično mogla bi oslabiti njegov autoritet da zastraši Teheran, piše CNN.

„Predsednik je iranskom narodu rekao da pomoć stiže. Stoga, mislim da je obaveza predsednika da ovde preduzme neku akciju“, rekao je Leon Paneta u utorak za CNN News Central.

Bivši američki sekretar odbrane i direktor CIA nije precizirao potrebu za punom vojnom akcijom, ali je dodao: „Mislim da kredibilitet Sjedinjenih Država trenutno zahteva da Amerika nešto učini kako bi pokazala podršku demonstrantima“.

Trampova ponovljena upozorenja možda su takođe podigla očekivanja među protestantima koji rizikuju svoje živote. Predsednik koji je nedavno rekao da je jedina ograničavajuća sila nad njegovom moći u inostranstvu njegova „moralnost“ mogao bi da oseti moralnu obavezu da deluje.

„Izbrojao sam danas da je predsednik Tramp u poslednje dve nedelje sedam puta zapretio vojnom akcijom protiv Irana ako ubiju mirne protestante“, rekao je Karim Sadjadpur, jedan od najistaknutijih stručnjaka za Iran sa sedištem u SAD, za CNN.

„Zaista mislim da su mnogi ozbiljno shvatili njegove reči i nadaju se, barem, američkom štitu koji bi ih zaštitio od ovog vrlo brutalnog režima“, dodao je Sadjadpour iz Carnegie Endowment for International Peace.

Predsednik Donald Tramp izgleda kao da sebe sve više uvlači u sudbonosno novo poglavlje gorkog američko‑iranskog dvoboja sa Islamskom Republikom Iran.

Racional za moguće američke vojne udare s ciljem podrške iranskim protestantima, u trenutku kada je teokratski režim u dubokoj unutrašnjoj krizi, postaje svakog sata sve hitniji i privlačniji nekima u Vašingtonu.

Tramp stalno postavlja nove „crvene linije“ nakon što su iranski lideri – ignorišući njegova ranija upozorenja – nastavili da koriste silu nad sopstvenim građanima.

U intervjuu za CBS News predsednik je upozorio da, ukoliko Iran pogubi protestante kako se najavljuje, SAD će preduzeti „oštre mere“.

To, međutim, ne znači automatski da će uslediti vojni odgovor SAD. Ipak, svaka eventualna borbena akcija koja izgleda samo simbolično mogla bi oslabiti njegovu sposobnost da ozbiljno odvraća Teheran.

„Predsednik je iranskom narodu rekao da pomoć stiže. Zbog toga mislim da je predsednik dužan da preduzme neku akciju“, rekao je za CNN bivši sekretar odbrane i direktor CIA Leon Paneta, ne precizirajući da li bi takva akcija morala da bude potpuna vojna intervencija. Ali on je dodao da „kredibilitet Sjedinjenih Država trenutno zahteva da SAD urade nešto kako bi pokazale podršku protestantima“.

Humanitarni argument za neku vrstu akcije takođe jača jer je internet blokada u Iranu i dalje u toku, što otežava uvid u pravu razmeru represije. Međutim, dostupni snimci i izveštaji ukazuju na užasan nivo nasilja nad demonstrantima, a procene broja poginulih dosežu hiljade ljudi (procenjene brojke se kreću od 2.000 do 6.000 ili više).

U isto vreme, Trampova ponovljena upozorenja verovatno su podigla očekivanja među nekim protestantima da bi SAD mogle da ih zaštite – makar kroz „američki štit“ ili direktnu vojnu intervenciju protiv režima – i to je dodatno uticalo na dinamiku protesta i međunarodnu reakciju.

Postoje primamljivi strateški razlozi zbog kojih bi Tramp mogao pokušati da „pogura istoriju“, piše CNN.

– Teokratska diktatura u Iranu retko je bila ovako slaba, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Dramatični ekonomski nedostaci znače da se režim bori sa osnovnim zadatkom – hranjenjem sopstvenog stanovništva. Očaj je moćna organizaciona sila za demonstrante.

– Vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei ima 86 godina, a u pozadini trenutnih nemira odvija se destabilizujuća drama oko sukcesije, otvarajući mogućnost novog političkog početka.

– Značajan broj vodećih iranskih političkih, vojnih i obaveštajnih lidera eliminisan je tokom 12-dnevnog sukoba sa Izraelom prošle godine, dodatno slabeći kapacitete režima.

– Rat na više frontova nakon napada Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. oslabio je Iranovu regionalnu moć i sposobnost da uzvrati Izraelu ili američkim regionalnim bazama kao odmazdu za američke vojne akcije.

Posle svega, deluje kao da Tramp uživa u akciji i da mu nedostaje „trenutak pobede“ koji bi potvrdio njegovu reputaciju snažnog vođe.

On je na talasu spoljnih vojnih operacija – uključujući nedavnu američku vojnu akciju u Venecueli, u kojoj su specijalne snage uhvatile predsednika Nikolasa Madura bez američkih poginulih vojnika tokom napada, što je Tramp proglasio uspehom.

Tramp često evocira ove događaje i rado se priseća bombardovanih operacija koje su, prema njegovim rečima, teško oštetile iranske nuklearne objekte prošle godine.

Takav narativ podstiče priče o „hrabrosti“ i moći američke vojske, a govori o takvoj vojnoj akciji postaju deo njegove političke slike.

Tramp takođe dobija podsticaj od svojih najtvrdokornijih pristalica. Kritičari poput senatora Lindsi Grejema otvoreno ga ohrabruju da koristi silu protiv Irana, nazivajući to istorijskim trenutkom i poredeći ga sa simboličnim političkim prekretnicama iz prošlosti.

Međutim, jasno je da bi akcija protiv Irana bila znatno komplikovanija nego operacija u Venecueli.

SAD trenutno imaju ograničene direktne snage u regionu, a vojna akcija bi zavisila od pristanka regionalnih baza i mogla bi brzo eskalirati ako Iran uzvrati raketnim udarima ili cilja američke saveznike.

Iran i dalje održava funkcionalan arsenal raketa i drugih sredstava za odgovor čak i posle regionalnih sukoba, što znači da udari nisu garancija brzog kraja konflikta ili promene režima.

Mnogi bivši američki zvaničnici ukazuju na prošle „crvene linije“ u spoljnoj politici – poput Obamine nesprovođene pretnje o hemijskom oružju u Siriji – koje su, kada nisu podržane akcijom, zapravo ohrabrile protivnike SAD.

Ali istorija takođe upozorava na opasne posledice. Intervencije u Vijetnamu, Iraku, Avganistanu i Libiji često su izgledale razumno iz Vašingtona pre nego što su dovele do dugotrajnih konflikata, haosa i nepredviđenih posledica.

Činjenica je da svet i protivnici SAD imaju svoj glas i da se njihova reakcija na američku silu ne može predvideti.

Tramp to bolje zna od mnogih i verovatno ne bi postao predsednik da američko društvo nije bilo umorno od „večnih ratova“ u Iraku i Avganistanu.

Ova „prokleta“ istorija ukazuje na dva pitanja koja ne privlače mnogo pažnje u Vašingtonu, koji ponovo doživljava „groznicu rata“.

Postoji li dobar razlog da se veruje da bi novi američki udari na Iran pomogli protestantima i unapredili njihovu nadu da sruše režim?

Ili bi oni mogli pojačati reakciju protiv kontrarevolucije?

Prethodne administracije su se suočavale s ovom dilemom.

Tokom protesta „Zelenog pokreta“ u Iranu 2009. godine, tadašnji predsednik Obama je postupao oprezno – što je naljutilo kritičare iz Republikanske stranke – jer je želeo da izbegne da iranske vlasti dobiju izgovor za brutalnost.

Pozvao je na slobodu govora, pravo na neslaganje i demokratski proces. Ali je takođe rekao: „Iranci sami treba da odluče ko će biti njihovi lideri.“ Dodao je da želi „da izbegne da Sjedinjene Države postanu problem unutar Irana“ i da budu „pogodna politička lopta“.

„Nikad se ne zna“

Tramp, sa svojim direktnim jezikom, ljubavlju prema pretnjama i izbegavanjem detalja, često pojačava površnost u debatama u Vašingtonu.

Situacija u Iranu je duboko složena. Ne može jednostavno bombardovati Iran da bi od njega napravio demokratiju. Možda ne bi mogao ni da nanese dovoljno štete da zaštiti demonstrante.

Sajber-napadi bi mogli omesti komandno-kontrolnu sposobnost bezbednosnih snaga režima. Ali da li američka vazdušna moć zaista može spasiti demonstrante koje pucaju pripadnici unutrašnjih snaga Basid, zaduženi za sprovođenje teokratske vlasti?

Odvažna akcija specijalnih snaga u Venecueli koja je uklonila Madura deluje malo verovatno da bi bila ponovljena u Iranu, gde rizici uvlačenja američkog osoblja u vrh režima deluju previše opasno.

Američki ili izraelski raketni ili dron udari mogli bi obaviti posao. Ali uklanjanje iranskih verskih vođa moglo bi jednostavno osnažiti strogo sekularnog tvrdolinijaša.

Uprkos iznenadnoj prominentnosti disidenta Reze Pahlavija – potomka poslednjeg šaha Irana, koji je svrgnut tokom Islamske revolucije 1979. godine – postoji malo znakova kredibilnih opozicionih snaga u Iranu koje bi mogle voditi tranziciju.

A generacije mešanja imperijalnih sila poput Velike Britanije, Rusije i SAD u Iran pokazuju da spoljašnji akteri ne mogu krojiti njegovu budućnost.

Iran, za razliku od mnogih država Bliskog istoka, nije kreacija kolonijalnih kartografa. Njegova dugovečna persijska civilizacija i nacionalni identitet mogli bi ga poštedeti agonije slične raspadu Sirije.

Tu je i pitanje kapaciteta SAD. Morske snage su raširene zbog masivne armade koju je Tramp rasporedio kod Venecuele. Mnoge vojne letelice su stacionirane na američkim bazama širom Bliskog istoka. Ali prema američkoj organizaciji Pomorski Institut, najbliža grupa nosača aviona je sa USS Abraham Linkoln u Južnom kineskom moru.

Pravedno je i zapitati se koliko jedna administracija uopšte može da obuhvati. Tramp je upravo uhapsio Madura, zahteva da SAD preuzmu vlasništvo nad Grenlandom, navodno treba da vodi Gazu u okviru svog mirovnog plana između Izraela i Hamasa. Bela kuća voli spektakularne spoljnopolitičke pobede, ali izgleda da joj nedostaje sposobnost sprovođenja u delo.

Takođe postoji zapanjujuća kontradikcija u tome što Tramp očigledno gura demokratiju u Iranu, dok marginalizuje demokratsku opoziciju u Karakasu nakon svrgavanja Madura.

Reporteri su predsednika pitali u utorak da li može biti siguran da će američki vazdušni napadi zaštititi demonstrante. „Pa, nikad ne znaš, zar ne?“, odgovorio je.

„Do sada mi je evidencija bila odlična, ali nikad ne znaš“.