„Tramp je uspeo da šokira posmatrače u tri oblasti, prava iznenađenja tek slede“: Analiza američkog profesora

Čak i dok su se finalni glasovi prebrojavali, bilo je dovoljno informacija o Trampovim namerama da se daju relativno pouzdane prognoze o obliku njegovog drugog mandata, kao što sam to učinio pre godinu dana piše Piter D. Fever, profesor poličtičkih nauka na Univerzitetu Duke, za časopis Foreign Affairs.

Mnoge od tih prognoza su već dobile svoj odraz u stvarnosti. Na primer, Trampovi najviši savetnici su, kao što je obećao, ljudi izabrani na osnovu lične lojalnosti i sposobnosti da mobilizuju njegovu bazu.

Uz nekoliko zapaženih izuzetaka, kao što su državni sekretar Marko Rubio i ministar finansija Skot Besent, koji su mogli da se uključe u stari kabinet Donalda Trampa, osoblje koje sada vodi politiku njegovog drugog mandata čine „agenti haosa“.

Tramp se takođe još više okreće unilateralizmu, što je bilo predvidivo s obzirom na to da je ušao u funkciju ovaj put bez mnogih geopolitičkih ograničenja koja je imao prethodno.

Na primer, 2017. je nasledio dva koaliciona rata u kojima su učestvovale američke trupe (Avganistan i kampanja protiv ISIS-a), a ruke su mu bile vezane po pitanju Irana zbog koalicijskog diplomatskog pristupa koji je bio utelovljen u Zajedničkom sveobuhvatnom planu akcije iz 2015. godine.

Slično tome, ograničenja globalnog trgovinskog sistema, koja je prvi Trampov kabinet već nastojao da smanji, smanjena su još više u međuvremenu zbog napora posle pandemije kovid-19 da se stvori veća otpornost.

Ekonomski, Tramp je 2025. imao znatno slobodniju ruku, te je mogao da sprovodi maksimalistički pristup u pogledu tarifa.

Takođe je bilo moguće predvideti znatno napetije civilno-vojne odnose ovog puta. Tramp je veći deo svog prvog mandata proveo okružen penzionisanim vojnim starešinama, ali tokom poslednjih šest meseci tog mandata, kada su njihovi saveti sve više odstupali od Trampovih preferencija, a njegova baza ga kritikovala što podleže njihovim zahtevima, Tramp je zaključio da je vojska deo „duboke države“ koja je posvećena tome da ga oslabi.

Tramp i njegovi predstavnici jasno su dali do znanja da nameravaju da izvrše veliku čistku po povratku na vlast. Iako je njegova odluka da bez obrazloženja ukloni najmanje 15 visokih oficira – među kojima je bilo mnogo žena i osoba obojene kože – bila zabrinjavajuća, nije bila potpuno iznenađujuća.

Ipak, uprkos predvidivosti ovog početnog poteza, nekoliko događaja se odvilo znatno dalje i brže nego što su mnogi očekivali. Zapravo, Tramp je uspeo da zaista šokira posmatrače u tri oblasti:

– Raspoređivanje vojske unutar granica SAD;

– Okretanje zapadnoj hemisferi kao primarnom teataru spoljne politike, efektivno potiskujući Kinu u drugi plan;

– Sposobnost da zastraši Kongres i natera ga da se odrekne svojih ovlašćenja i odgovornosti.

Značaj, a možda i trajnost, ovih iznenađenja prve godine sugeriše da bi mogli imati disproporcionalan uticaj na Trampovu zaostavštinu u oblasti nacionalne bezbednosti i spoljne politike.

Takođe, oni stvaraju uslove za nagle oscilacije u budućnosti, jer će budući predsednici pokušavati da prekomerno koriguju ili, alternativno, da sprovode svoje agende u okviru novih granica postavljenih Trampovim presedanom.

Dilema raspoređivanja vojske

S obzirom na to koliko je Tramp aktivno vodio kampanju oko pitanja imigracije, nije bila tajna da će po povratku na vlast okrenuti unutrašnju politiku strožijem pristupu prema neregistrovanim imigrantima.

Ipak, malo toga iz njegovog prvog mandata ili kampanje je nagoveštavalo vrstu unutrašnjih vojnih raspoređivanja koja je naložio u drugom mandatu. Tramp je poslao hiljade pripadnika Nacionalne garde u velike američke gradove, kao što su Čikago, Los Anđeles, Memfis, Portland i Vašington u većini slučajeva protivno volji lokalnih vlasti.

U Los Anđelesu je takođe odobrio korišćenje aktivnih marinca, navodeći da su lokalni protesti – pokrenuti agresivnim racijama američke službe za imigraciju i carinu (ICE) – izmakli kontroli. Tramp i njegovi savetnici su čak više puta razmatrali primenu Zakona o pobuni (Insurrection Act), koji bi predsedniku omogućio da pokrene opsežnu vojnu akciju koja bi funkcionisala kao produžena ruka policije i reagovala na ono što je on smatrao unutrašnjom vanrednom situacijom.

Tramp svakako nije prvi američki predsednik koji je federalizovao Nacionalnu gardu ili rasporedio aktivne vojne snage za rešavanje problema unutar granica SAD. Ali većina unutrašnjih vojnih raspoređivanja se odvija kao odgovor na prirodne katastrofe, kao što je uragan Katrina 2005. godine, ili da pomogne na velikim događajima, poput Super Boula ili inauguracije.

Suprotno tome, unutrašnja upotreba vojnih snaga od strane Trampa tokom protekle godine jasnije je prešla granicu stavljajući apolitičku vojsku usred partijskih sukoba. Ponekad su pripadnici službi slani da reaguju na mirne proteste protiv Trampove politike, a drugi put da se pozabave hronično visokom stopom kriminala. U određenim slučajevima, slani su bez očiglednog razloga, osim da provociraju ili prete pretežno demokratskim gradovima.

Međutim, ogromna razlika između razmere vojnog odgovora i trivijalnosti lokalnih pretnji u sadašnjem trenutku otvara mogućnost da će Trampova raspoređivanja biti ocenjena ne kao pobeda za odbranu Ustava, već kao pokušaj sprovođenja partijske političke agende.

Nije iznenađujuće što je vojska do sada poslušala svaki Trumpov nalog. Vojska u američkom sistemu igra samo savetodavnu ulogu, dajući input predsednikovim odlukama, ali ne donoseći samostalno procenu da li je odluka mudra.

U nedostatku jasnih i ubedljivih objašnjenja od strane Trumpove administracije o svrsi ovih raspoređivanja, mnogi kritičari nude najcrnje scenarije. Pretpostavljaju, na primer, da je ovo proba za agresivna vojna raspoređivanja koja bi mogla da oblikuju, ako ne i ometaju, izbore 2026. i 2028. godine.

Ako je ta pretpostavka bar delimično tačna, tako dramatična eskalacija dovela bi u pitanje pouzdanost izbornih rezultata i stavila vojsku u centar krivice za ishod. To bi otežalo vojsci da ostane nepartijska institucija na koju se svaka administracija oslanja, a takođe bi vojsku pretvorilo u nepouzdanog zaštitnika Ustava.

Fokus na Zapadnu hemisferu

Možda je bilo očigledno da predsednik koji je zastupao politiku „America first“ namerava da posveti više pažnje Zapadnoj hemisferi, ali i dalje iznenađuje koliko je druga Trampova administracija podigla značaj Zapadne hemisfere iznad Indo-Pacifika u svom pristupu spoljnjoj politici.

Na osnovu modela prve Trampove administracije, koja je efektivno mobilisala celu saveznu vladu da zauzme agresivniji stav prema Kini, činilo se da će Indo-Pacifik biti prioritet u drugom mandatu.

Poruke iz Trampove druge kampanje takođe su obećavale kraj distrakcija u Gazi i Ukrajini kako bi se, kako je rekao potpredsednik Džej Di Vens, „fokusirali na pravi problem – Kinu“.

Suočavanje s konkurencijom Kine je takođe jedino područje oko kojeg postoji široka dvosmerna podrška u američkom Kongresu.

Međutim, iako administracija svakako nije ignorisala Indo-Pacifik, mnogo ljudi, a možda i Peking, iznenađuje koliko Kina u drugom mandatu Trampa nije percipirana kao izuzetan izazov.

Čini se da Tramp pristupa Kini kroz uzak ugao trgovinskih sporazuma, a ne kroz sveobuhvatnu strategiju konkurencije koja koristi sve elemente nacionalne moći.

Kina trenutno ima više carinskih stopa nego većina drugih zemalja, ali Tramp je iskreno dao znak da je spreman da svede kineske stope u skladu sa drugim zemljama u zamenu za suspenziju kineskih ograničenja pristupa SAD retkim mineralima.

Nakon što se Tramp sastao sa kineskim liderom Si Đinpingom u Južnoj Koreji u oktobru, potvrdio je mogućnost smanjenja, pa čak i suspenzije, određenih američkih carina na Kinu.

Još veće iznenađenje predstavlja neočekivani pristup Zapadnoj hemisferi, gde su se iznenada pojavili prošireni ciljevi spoljne politike i razmatranja upotrebe sile.

Trampove ideje o proširenju teritorije SAD-a na Kanadu i Grenland i ponovnom preuzimanju kontrole nad Panamskim kanalom, koje su prvobitno odbačene kao šale, sada deluju kao stvarni ciljevi spoljne politike. Tramp se više puta vraćao na ove pretnje, uključujući i direktne izjave na društvenim mrežama.

Predsednik je takođe pretvorio „rat protiv droga“ iz metafore u manifest. Više puta je pretnjama vojnom silom nameravao da napadne narkokartele u Meksiku bez saradnje meksičke vlade, što bi predstavljalo akt rata protiv južnog suseda SAD-a – prva veća vojna operacija tamo od kada je predsednik SAD Vudro Vilson ovlastio Kaznenu ekspediciju da uhvati meksičkog revolucionara Panča Vilu za vreme Prvog svetskog rata.

Istovremeno, Tramp dramatično pojačava agresivne vojne akcije i prinudnu diplomatiju prema režimu Nikolasa Madura u Venecueli, s ponovljenim smrtonosnim udarima na brodove za koje tvrdi da prevoze drogu u Karibima i Pacifiku.

U tom procesu, Trampova administracija je dala sve znakove da teži promeni režima u Venecueli, uključujući i nedavnu potvrdu Trampa da je odobrio tajne akcije CIA-e tamo.

U svakom pogledu, Trumpov pivot sa Kine na Zapadnu hemisferu predstavlja znatno neočekivani aspekt njegovog drugog mandata. Ako se održi, mogao bi imati globalne posledice, moguće menjajući ravnotežu moći odlučujuće u korist Kine i dalje smanjujući globalni uticaj SAD-a.

Prazni čekovi i neuravnoteženost

U određenoj meri, normalno je da predsednici u drugom mandatu započinju sa uzvišenim, pa čak i pretencioznim ambicijama.

Čak i dok Trampova agenda divlje oscilira između suprotstavljenih politika i povlačenja kampanjskih obećanja – naoružavanje Ukrajine vs. nenaoružavanje Ukrajine, oštriji stav prema Kini kontra sklapanje sporazuma s Kinom, kraj „večnih ratova“ kontra napadi na protivnike u više pozorišta – Tramp se ponaša sa zapanjujućim nivoima popularnosti, sa preko 90 odsto podrške među republikancima.

Za otprilike 43 odsto ispitanika koji se identifikuju ili naginju republikanskoj strani, najvažnija stvar je lojalnost Trampovoj agendi.

Još iznenađujuće od Trampove kontinuirane kontrole nad svojom bazom, međutim, jeste zaista šokantna dominacija koju je uspeo da uspostavi nad zakonodavnom granom vlasti.

Svaki moderni predsednik je sanjao o zaobilaženju Kongresa i prisvajanju kongresnih privilegija, kao što je kontrola nad budžetom, ali nijedan predsednik od Frenklina Ruzvelta nije to uspeo da učini tako efikasno kao Tramp.

Ovo je posebno impresivno s obzirom na vrlo tanku većinu republikanaca u trenutnom Kongresu. Samo nekoliko republikanaca bi moralo da pređe na stranu demokrata da bi osujetilo neke od radikalnijih Trampovih politika, ali oni su izuzetno nevoljni da to učine. Oni retki koji su se usudili da se suprotstave predsedniku, brzo su videli kako im šanse za reizbor opadaju.

Još zapanjujuće, članovi koji su najavili povlačenje iz politike i trebalo bi da budu imuni na zabrinutost zbog reizbora, ipak ostaju nevoljni da glasaju s demokratama kako bi ozbiljno kontrolisali Trampovu administraciju.

Do sada, definišući karakter drugog mandata Trampa bila je spremnost Kongresa da popusti izvršnoj vlasti i uprkos dugom nizu očiglednih kršenja kongresnih ovlašćenja, zakonodavci su učinili malo da povrate svoju tradicionalnu ulogu u kreiranju politike.

Ako ovaj trend bude nastavljen, američki ustavni sistem mogao bi biti odlučujuće promenjen.

Sutrašnjica Trampa

Godinu dana nakon ponovnog izbora Trampa, najveća nepoznanica je koliko dugo sve ovo može da traje. Trampove akcije, predviđene i nepredviđene, stvaraju ogromne mogućnosti za promene. I domaći i međunarodni akteri sigurno će reagovati.

Ako republikanci zadrže kontrolu ili čak prošire većinu u Kongresu, izgledi su teže predvidivi. Do tada bi Tramp mogao izgledati sve više kao “lame duck” (predsednik sa smanjenim uticajem), a ambiciozni republikanci mogli bi videti prednost u distanciranju od kontroverznijih politika drugog mandata.

S druge strane, tako nepredvidiv izborni ishod mogao bi jednako lako osnažiti administraciju da učini sve što je potrebno kako bi učvrstila Trampovu zaostavštinu kao najtransformativnijeg predsednika modernog doba.

Na međunarodnom planu, Sjedinjene Države se dugo oslanjaju na globalnu moć i uticaj koje su izgradile u posthladnoratovskoj eri kako bi očuvale mir među velikim silama. Ali Tramp troši te rezerve, i u nekom trenutku institucije na koje se SAD oslanjaju da bi ostvarile svoju moć i upravljale globalnim poretkom će popustiti. Šta će uslediti – teško je prognozirati.

Kina, na primer, kao glavni rival SAD za globalnu moć, jasno je stavila do znanja da nema interesa da održava američki poredak.

U međuvremenu, nema predvidive koalicije američkih partnera i saveznika koja bi mogla da zameni američko vođstvo na globalnoj sceni. Dok su naši evropski i azijski partneri spremni da rade sa SAD na rešavanju geopolitičkih izazova, nisu u stanju da postignu trajna korisna rešenja bez toga da SAD snose svoj deo tereta.

Bez promene kursa, Trumpovo pražnjenje američke globalne moći moglo bi da uvede novi geopolitički poredak – u kojem bi sile koje su neprijateljski, ili u najboljem slučaju ravnodušne, prema interesima SAD dominirale u ogromnim sferama uticaja.

Te sfere bi se sve više sudarale, a izgledi za geopolitičke podele i rat velikih sila bi se intenzivirali.

Na kraju, Tramp i njegovi pristalice su u pravu kada se hvale izvanrednim uticajem koji je druga administracija imala od stupanja na vlast. To je podjednako značajna prva godina kao kod bilo kog predsednika od Ruzvelta na ovamo.

Veliki deo Trampovog pristupa bio je predvidiv, uključujući i njegovu opštu nepredvidivost. Ali prava iznenađenja su ona koja će verovatno odjekivati godinama koje dolaze. Ona su takođe i oni elementi koji otežavaju dugoročno predviđanje budućeg razvoja događaja.