Foto: Youtube

Prezir prema Trijanonskom sporazumu do dana današnjeg podgreva mađarski nacionalizam i revizionizam, naročito pod rukovodstvom aktuelne vlade premijera Viktora Orbana.

Zapravo, Pariski mirovni sporazum se generalno pamti kao primer kako međunarodna saradnja i promocija demokratije može da krene po zlu. Sada kada živimo u trenutku u kojem su multilateralizam i demokratija ponovo pod tenzijom, vredno je pitati zašto napori da se promoviše i jedno i drugo tako često propadaju.

Pokušaj američkog predsednika Vudroa Vilsona 1919. da uspostavi trajan mir tako što će uništiti svetske autokratije pokazao se previše principijelnim, čak i kada je njime svečano postignut intervencionistički konsenzus koji od tada dominira razmišljanjem SAD u domenu spoljne politike. Iako predsednik SAD Donald Tramp tvrdi da je napustio tu tradiciju, ipak je naredio udare na vojne pozicije Vladinih snaga u Siriji i priznaje opozicionog lidera Venecuele za legitimnog predsednika zemlje.

Pariski proces je propao zato što su njime postavljena previše visoka očekivanja. Pobeda demokratskih snaga nije značila da će demokratske želje biti ispunjene, naročito kada bi se u okviru tih želja zahtevalo od gubitnika da plate. Tokom Prvog svetskog rata, sve strane su jednostavno pretpostavile da bi eventualni mirovni sporazum okovao poražene materijalnim i čak emotivnim ratnim troškovima, gotovo obezbeđujući nezadovoljavajuće rešenje konflikta.

Slično tome, 2019. godine problemi koji su rezultat brze tehnološke promene i globalizacije možda onemogućavaju bilo kakva široko prihvatljiva rešenja. Kao rezultat toga, različite zemlje će kreirati sopstvene priče o tome da su prevarene globalizacijom. I, kao i 1919. će izmisliti „nitkove“ da snose krivicu. Tako na primer, Trampova administracija se rutinski žali zbog nepravičnih trgovinskih praksi Kine, preteranog suficita tekućeg računa Nemačke, humanitarne pomoći zemljama u razvoju i tako dalje. Nepotrebno je reći da je sakupljanje liste žalbi teško ekvivalent soluciji.

Drugo objašnjenje za neuspeh Pariskog procesa jeste da je deo umešanih – francuski premijer Žorž Klemanso, britanski premijer Dejvid Lojd DŽordž i Vilson – bio univerzalno nekompetentan ili na sličan način antipatičan. Klemanso je celog života bio nacionalista, opsesivno posvećen ispunjavanju interesa Francuske, dok je Lojd DŽordž bio suprotan i samim tim previše fleksibilan i neprincipijelan za zadatak koji je bio pred njim. Bio je sklon ličnim napadima na druge da bi onda to zaboravio kada te ljude ponovo sretne.

S Vilsonove strane, njegove visoke ambicije su daleko prevazilazile njegove sposobnosti za postizane političkih sporazuma i na nacionalnom i na međunarodnom planu. A njegovi sve veći zdravstveni problemi sigurno nisu pomagali. Zbog visokog krvnog pritiska, koji uglavnom nije lečen, Vilson je pretrpeo jak moždani udar ubrzo nakon rasprava u Parizu. Jedna očigledna lekcija iz ove epizode istorije jeste da je važno nadzirati fizičko i mentalno zdravlje svetskih lidera, naročito predsednika SAD, tokom perioda donošenja važnih odluka.

Kada je reč o karakternim manama lidera, 2019. nudi upravo onoliko „mesa“ koliko je i 1919. godina. Tramp i britanska premijerka Tereza Mej ne bi mogli više da se razlikuju u karakteru, a ipak oboje preskaču stručne savete i nanose ozbiljnu štetu političkim sistemima njihovih odnosnih zemalja. Dok je francuski predsednik Emanuel Makron često kritikovan zbog relativnog neiskustva, nemačka kancelarka Angela Merkel se smatra previše iskusnom u očuvanju zastarelog status kvoa.

Treći razlog zbog kojeg je Pariski proces propao je možda najvažniji. Previše ambiciozni ciljevi konferencije i manjkavi karakteri onih koji su težili njihovom ostvarivanju bili su dovoljno očigledni da privuku smrtonosnu javnu kritiku. Ta kritika je potekla od britanskog ekonomiste DŽona Mejnarda Kejnsa, jednog od najbrilijantnijih umova tog doba, u njegovoj knjizi iz 1919. Ekonomske posledice mira.

Kejnsova kritika Pariskog procesa i njegovih učesnika je bila pogubna i on je to znao. U oktobru i novembru 1919. je prisustvovao sastancima, čiji je domaćin bio holandski bankar Gerard Visering, gde su bankari iz SAD i raznih neutralnih sila razvili sofisticirani plan za uvođenje balansa u privatne finansije SAD za rekonstrukciju Evrope. Plan je mnogo obećavao, ali Kejns nije mogao da mu da javnu podršku jer je njegova brilijantna polemika otuđila političke lidere koji je trebalo da ga sprovedu. Na kraju je usvojeno samo nekoliko elemenata plana i to tek 1924. kada je već bilo prekasno.

Lekcija glasi da nabijena kritika može da bude kontraproduktivna. Postavljanje političkih lidera na pravilan kurs delovanja zahteva ubeđivanje, ne polemiku. Otud to što je Kejns zauzeo veoma drugačiji pristup kada je došlo vreme da se prepravlja svet 1944-45. Elaborirao je o kompleksnom planu izgradnje, ali je ovog puta delovao iza scene. Ne bi bilo teško napasti britanskog premijera Vinstona Čerčila i američkog predsednika Frenklina D. Ruzvelta zbog njihovih ekonomskih politika iz prošlosti, ali se time ništa ne bi postiglo.

Istina, Čerčil i Ruzvelt su bili mnogo bolji lideri od Lojd DŽordža i Vilsona. Ali čak i da jesu bili toliko manjkavi, Kejns je naučio šta je cena stavljanja prevelikog fokusa na mekuštvo loših lidera u lošim vremenima. Bilo da je reč o 1919. ili o 2019, opsesija pojedinačnim liderima može da nam odvuče pažnju od rada na nalaženju rešenja koja zahtevaju najhitniji problemi današnjice.

Autor je profesor istorije i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Prinston i stariji saradnik u Centru za inovaciju u međunarodnom upravljanju

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org

Povezani tekstovi