„Tolerišu neukus, vole konkurenciju“: Da li je moguća kinesko-američka sinteza?

Da, pristrasan sam jer je Vang moj prijatelj. Ali isto bih rekao i da ga ne poznajem. Nisam ni jedini. Ekonomista Tajler Kouen naziva ovo delo „verovatno najboljom knjigom godine, bez konkurencije“.

Džon Tornhil iz Financial Timesa opisuje je kao „zanimljivu, provokativnu i veoma ličnu“. Generalni direktor Stripe (irsko-američka multinacionalna kompanija za finansijske usluge i softver) Patrik Kolison kaže da Vang „osvetljava Kinu kao niko drugi“.

Trejsi Alouej iz Bloomberga ga naziva „jednim od najboljih pisaca o Kini danas“.

Sa sedam godina, Vangova porodica migrirala je iz Junana, u dalekom jugozapadu Kine gde se lokalni dijalekat razlikuje od mandarinskog koji se govori u Pekingu koliko se jezik Kajuna iz Luizijane ejdžun razlikuje od engleskog u Mejnu.

Danas se kreće između Palo Alta i En Arbora, a živeo je u Torontu, Otavi, Filadelfiji, Ročesteru, Frajburgu, San Francisku, Kunmingu, Hongkongu, Pekingu, Šangaju i Nju Hejvenu.

Kao neko ko je i insajder i autsajder u Kanadi, Kini i Sjedinjenim Državama, Dan Vang nalazi i Kinu i SAD „uzbudljivim, frustrirajućim i bizarnim“.

Vozite se kroz bilo koju od te dve zemlje i naići ćete na mesta koja deluju kao da su izgubila kompas. On to ne kaže kao kritiku. Za razliku od uredne Kanade, u kojoj se oseća opušteno, Kina i Amerika pokazuju karakteristike pravih motora globalnih promena.

„Breakneck: China’s Quest to Engineer the Future“ opisuje Kinu kao zemlju čekića za rušenje, a Ameriku kao zemlju sudijskog čekića.

Kineska tehnokratska inženjerska elita rešava probleme pomoću betona, čelika i kroz puteve, mostove, elektrane i druge gigantske projekte.

Taj isti pristup širi se i na društvo, što se vidi u ozloglašenoj politici jednog deteta, kao i represiji u Tibetu i Sinđangu. Kineska tehnokratija vrednuje red, kontrolu i vidljive rezultate.

Nasuprot tome, američka pravnička elita rešava probleme dodeljivanjem prava na imovinu i bezbednost. To stvara uslove u kojima ljudi mogu da žive kako žele, a preduzetništvo i inovacije prirodno slede.

Instinktivni odgovor na svaki problem je uvođenje novog prava ili privilegije, čime se sve više ljudi uvodi u složene pravne okvire koji omogućavaju postizanje dogovora i odobravanja.

U osnovi, međutim, Amerikanci i Kinezi su slični što postaje očigledno kada ih uporedimo sa Japancima i Korejcima, odnosno Amerikance sa Kanađanima i Evropljanima.

Obe nacije su nemirne i inovativne. U obe se mešaju sirovi materijalizam i divljenje prema preduzetnicima.

Obe tolerišu neukus. Obe vole konkurenciju. Obe su pragmatične i često ubrzavaju rad kako bi ga „samo završile“.

Obe zemlje vrve od prodavaca magle i prevaranata koji nude brze puteve do zdravlja i bogatstva. Obe se dive tehnološkom uzvišenim grandioznim projektima koji pomeraju granice.

Elita i mase u obe zemlje dele veru u nacionalnu veličinu, oličenu u američkom „gradu na brdu“ Džona Vintropha i Ronalda Regana, te u kineskom konceptu „Središnje zemlje“, ispisanom na bronzanim ritualnim posudama iz doba dinastije Džou.

Obe zemlje su takođe zapetljane mreže nesavršenosti, često same sebi najveći neprijatelji. Stare oznake poput „socijalistička“, „demokratska“ ili „neoliberalna“ više ne pogađaju suštinu. Kina donosi brz i vidljiv materijalni napredak, ali po cenu ljudskih prava i uz rizike preteranog zadiranja.

Njena lenjinistička tehnokratija lako skreće sa puta u društveni inženjering, prelazeći iz praktičnog u apsurdno.

Amerika skreće s kursa time što previše vremena provodi na preciziranju i odbrani prava, pretvarajući se u super-parničarsku vetokratiju. Zaštitni mehanizmi ograničavaju preterivanja, ali takođe proizvode stagnaciju i propuštene ambicije.

Kini bi koristilo više poštovanja prema pravima i neosobnim pravilima. Ipak, kineska elita ne vidi nikakvu privlačnost u sistemu koji može da iznedri Donalda Trampa umesto Si Đinpinga.

S druge strane, SAD su nekada gradile ambiciozno – naročito krajem 19. veka i u posleratnom periodu – ali sada moraju da povrate taj duh graditeljstva i inženjeringa.

Američka skleroza vidi se čak i na samoj granici svetske ekonomije. Silicijumska dolina tvrdi da ceni inovacije, ali u praksi gradi jarke pomoću efekata mreže i pravnih trikova. Kina, nasuprot tome, ceni razmeru i proizvodnju, usvajajući etiku čuvenog bivšeg direktora Intela, Endija Grouva.

Kada bi ili Silicijumska dolina ili Delta Biserne reke uspevale da spoje inženjerski obim i ambiciju sa snažnim pravnim pravima i zaštitama bile bi nezaustavljive.

Ono što knjigu „Breakneck“ čini posebnim jeste način na koji kombinuje teoriju, ekonomske podatke, sociologiju i lična zapažanja.

Previše današnjih diskusija o Kini oslanja se na udaljeno, izvedeno i trećerazredno izveštavanje uz apstraktna razmišljanja iz „think tankova“. Ali Vang živi tu priču. Upoznat sa hranom, ulicama, gradovima i politikom u Kini, Americi i Kanadi, on donosi perspektivu i unutrašnjeg poznavaoca i posmatrača sa strane, omogućavajući čitaocima da vide, osete i „okuse“ mesta koja danas oblikuju savremeni svet. Detalji koji deluju kao ukras postaju suština razumevanja.

Jedan od najhitnijih i najizazovnijih zadataka 21. veka možda je da se stvori sinteza najboljeg iz Kine i Amerike, izbegavajući ono najgore iz obe.

Čitajte „Breakneck“ ne samo zbog argumenata, već i zbog načina na koji izveštava i zbog razmišljanja o balansu između ambicije i uzdržanosti, građenja i blokiranja, udaranja čekićem i udaranja čekićem sudije.

Autor je bivši zamenik pomoćnika američkog ministra finansija, profesor je ekonomije na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju. Njegova knjiga nosi naziv „Slouching Towards Utopia: An Economic History of the Twentieth Century“ (Basic Books, 2022).

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji