„Prepoznajem državni teror u SAD i Izraelu“: Ratna dopisnica koja je godinama dokumentovala zločine

Vreme je bilo pažljivo birano. To ih je dezorijentisalo u njihovom najslabijem trenutku, osiguravajući da mučenje koje sledi bude još bolnije.

Svedočenja koja sam zabeležila od preživelih gotovo uvek su sadržavala istu frazu: „Jutro kada su došli po mene“, piše u analizi za Gardijan Dženin di Đovani, ratna dopisnica i izvršna direktorka The Reckoning Project, jedinice za ratne zločine u Ukrajini, Sudanu i Gazi.

Jedna mlada žena, slomljena zbog silovanja i nasilja, kasnije mi je rekla da se njen život podelio na dva dela – pre i posle dolaska maskiranih muškaraca po nju.

U Iraku, oni koji su se usudili da govore protiv Sadama Huseina – čak i u inostranstvu, čak i usput kažnjavani su na okrutan način od strane osvetoljubivog lidera odlučnog da uništi svaki trag neslaganja.

U Egiptu 2016. godine, Đulio Regeni, 28-godišnji italijanski akademik koji je istraživao sindikate, otet je, prebijen i, veruje se, mučen do smrti od strane bezbednosnih službi predsednika Abdela Fataha el-Sisija.

Njegova majka je imala poteškoća da prepozna njegovo unakaženo telo.

Tokom Drugog čečenskog rata, upoznala sam novinarku Anu Politkovsku u Čečeniji.

Ona je više puta napadala politiku Vladimira Putina, dokumentujući kršenja ljudskih prava tokom ruskih vojnih kampanja.

Da bi je kaznili, metak joj je ispaljen u mozak na Putinov rođendan – upozorenje ostalim tragaocima za istinom. Ćuti ili umri.

Na Zapadnoj obali i u Gazi, izraelski vojnici, maskirani i nemaskirani, ubijaju, muče i pritvaraju palestinske lekare, novinare, nastavnike, aktiviste i naučnike ne zbog onoga što su učinili – već zbog toga ko su.

Posle decenija dokumentovanja državnog terora, znam kako on počinje.

Vlade počinju da koriste reči kao što su bezbednost, red, odvraćanje.

Svako opravdavanje za postupke Benjamina Netanjahua u Gazi se prikazuju kao „bezbednost“.

Američki agenti ICE-a obučavani su u jeziku reda u kojem nasilje postaje procedura.

Šta se dešava kada demokratske države usvoje metode režima koje su nekada osudile?

Teror nije samo maskirani ljudi i proizvoljna pritvaranja. On deluje i kroz strah. Politike se osmišljavaju da učine ljude poslušnijim, pokornijim.

Kao što je istoričar Timoti Šnajder upozorio u svojoj knjizi iz 2017. godine „O tiraniji“, ovako društva klize u opasnost: ljudi se pokoravaju unapred.

U Donalda Trampa u SAD, gledala sam kako direktori kompanija, akademici, novinari i državni zvaničnici dopuštaju da strah nadvlada pristojnost i moralni autoritet.

Ovaj obrazac sam već videla. Počinje tvrdnjama da su određeni ljudi opasni. Da im uobičajene zakonske zaštite ne bi trebalo da se primenjuju.

Završava se društvom osiromašenim – poslušnijim, ciničnijim, brutalnijim. Državni teror retko kada se javno najavljuje. Po mom iskustvu, on postaje normalizovan. Tiho prodire u mehanizme vlasti.

Autoritarni režimi ne polažu ozbiljan zahtev za moralnom legitimnošću. Njihovo nasilje je eksplicitno.

Sadam se nije izvinio kada je ubio 182.000 Kurda tokom kampanje Anfal. Sisi se nije izvinio kada je oko 1.000 pristalica Muslimanskog bratstva pokosio u trgovima Rabaa i al-Nahda u centru Kaira.

Hafez al-Asad nikada nije priznao desetine hiljada ubijenih u Hami 1982. godine. (Do danas tačan broj ostaje nepoznat, a nestali neobračunati. Režim je cinično gradio hotele preko masovnih grobnica).

Demokratije funkcionišu na potpuno drugačiji način. Njihove akcije su često tehnički iznad zakona. Pominju se ustavi i vraćaju se nejasni zakoni da bi se branile agresivne politike. Vlade govore o „neophodnim merama“.

Pokazuju na sudove koji još funkcionišu, na štampu koja je još donekle slobodna, na izbore koji se još održavaju – čak i dok sve te institucije propadaju.

Ovako demokratije počinju da liče na režime koje su nekada osudile. To je suptilan, razoran pomak.

Alati su poznati. Novinar čije izveštavanje u velikoj meri odgovara političkim interesima predsednika SAD i izraelskog premijera postavljen je na čelo CBS-a, nekada jedne od najuglednijih mreža u SAD.

Na univerzitetskim kampusima nadzor sada uključuje fotografisanje studenata koji prisustvuju ili predvode pro-palestinske demonstracije, a smatraju se problematičnima.

Jedan student sa univerziteta iz Ivy League mi je rekao da su neki tiho upozoreni da nikada neće naći posao na Vol Stritu, u najboljim advokatskim kancelarijama ili u državnim institucijama ako nastave sa svojim aktivizmom.

Drugi studentski aktivisti bivaju uklonjeni iz svojih domova, nezakonito pritvarani i pretilo im se deportacijom.

Akademski dekani se suočavaju s pretnjama smanjenjem finansiranja ukoliko ne uvedu zahteve koji ograničavaju akademsku slobodu.

Na Northwestern univerzitetu u Čikagu, studenti su primorani da završe obuku o antisemitizmu, za koju su rekli da je netačna i pristrasna u korist Izraela, pre nego što su mogli da se upišu na predavanja.

Predavačima se tiho poručuje da moraju slediti liniju. Novinari bivaju disciplinski sankcionisani kroz jezik koji je pažljivo formulisan kao urednička politika – a potom su neki od njih i uhapšeni. Oni koji se opiru sve češće bivaju etiketirani kao neprijatelji države.

Taktike ICE-a same po sebi nisu nove. One su već dugo korišćene disproporcionalno protiv političkih radikala, muslimana, crnih Amerikanaca i migranata.

Ono što se promenilo je njihova vidljivost – i sve veća prihvaćenost.

Danas ICE odražava iste obrasce državnog terora koje sam decenijama dokumentovala: proizvoljna pritvaranja, tajni dokazi, militarizovano policijsko delovanje. Kriminalizacija neslaganja.

Sve to opravdavaju čuvari zakonitosti: Bela kuća, Kneset, kancelarija premijera.

Polako se prave liste. Testovi lojalnosti podsećaju na crvenu groznicu i ponovo su se pojavili.

Dvojni državljani suočavaju se sa pritiskom da izaberu zemlju „lojalnosti“. Sprovođenje imigracionih zakona se preformuliše kao lov na „kriminalce“, a ne kao pravni proces.

Aktivisti, NVO i humanitarci bivaju kažnjavani. U Gazi, organizacijama poput Lekara bez granica se poručuje da, ukoliko ne dostave liste zdravstvenih radnika – čime se ti radnici dovode u ozbiljnu opasnost – neće im biti dozvoljeno da rade.

Ujedinjene nacije, osnovane da spreče užase rata, postaju bespomoćne. Zatim su marginalizovane i ismijavane.

Istina, SAD i Izrael nisu Rusija ili Severna Koreja. Ali demokratije propadaju.

Rani stadijumi propadanja nisu samo nacionalna garda na ulicama, već i pravne rasprave oko definicija. Sudije popuštaju moći.

Kongres prima novac od moćnih lobističkih grupa, a zatim koristi društvene mreže za širenje propagande.

Dezinformacije deluju kao oružje istine. Dobri ljudi skreću pogled, bojeći se da će izgubiti posao, vize, ugovore o objavljivanju ili društveni ugled.

Najjezivije je šta se dešava društvu, ali i pojedincima. Strah postaje unutrašnji i počinjemo da cenzurišemo sopstvene misli. Pitamo se da li će nas zakon stvarno zaštititi ako jednog dana dođu po nas.

Prava ironija je što državni teror ne čini državu bezbednijom. Kada demokratske države usvoje metode tiranija, one postaju slabije. Njihov globalni kredibilitet se raspada.

Žrtvuju legitimnost koju su nekada imali, a koja ih je razlikovala od režima koje tvrde da osuđuju.

Prepoznajem državni teror kada ga vidim. To nije samo Iranska revolucionarna garda, ruski FSB ili egipatska Nacionalna bezbednosna agencija. To su advokati u odelima, birokrate za stolovima i novinari koji iskrivljuju istinu u narativ.

To su agenti ICE-a koji razbijaju prozore automobila i pucaju na nenaoružane građane. To su militarizovane granice, razdvajanja porodica i deportacije bez zakonskog postupka. To je pretvaranje straha u politiku, u cilj.

Stotine svedočenja koje sam kroz godine prikupila od tih progonjenih glasova predstavljaju rani signal upozorenja koji ne smemo da ignorišemo, zaključuje Di Đovani.